Ljudi i zupčanici
Martin Buber kaže kako se problem čoveka uvek iznova postavlja kad god izgleda da je raskinut prvobitni pakt između sveta i ljudskog bića, u vremena u kojima se ljudsko biće nekako nađe u svetu poput kakvog usamljenog i bespomoćnog stranca. To su vremena u kojima se izbrisala jedna slika Univerzuma, i sa njome nestalo i ono osećanje sigurnosti koja postoji pred nečim poznatim: čovek oseća da je nezaštićen, lišen doma. Tada se iznova pita o sebi samome. Takvo je naše vreme. Svet škripi i preti da će se srušiti, ovaj svet koji, da ironija bude veća, jeste proizvod naše volje, našeg prometejskog pokušaja dominacije. To je potpuni slom. Dva svetska rata, totalitarne diktature i koncentracioni logori napokon su nam otvorili oči, kako bi nam u svoj sirovosti pokazali kakvo smo čudovište rodili i ponosno odgajali.
Došao je trenutak da se kaže zbogom XIX veku, tom čudesnom XIX veku, sa Stivensonom i parnom mašinom, strujom, prodornom kapitalističkom ekonomijom, kosmičkim optimizmom. Taj vek kod kojeg je trebalo da budu otklonjene sve boljke čovečanstva uz pomoć Nauke i Napretka Ideja; vek u kojem su deci davana imena kao Svetlost i Sloboda, u kojem su osnivane opštinske biblioteke nazivane Mišići i mozak.
Ne smejem se nečemu tako duboko vezanom za moje detinjstvo i mladost – pre se osmehujem sa onom ironičnom nežnošću sa kojom gledamo stare fotografije naših dedova i baka. Još se sećam dana svoga detinjstva u jednom selu u pampi, sa socijalistima sa lepršavim kravatama i velikim crnim šeširima. I onih biblioteka u kojima su se gomilale knjige sa belim koricama i portretom pisca u ovalnom okviru: Rekli, Spenser, Zola ili Darvin, jer je čak i teorija evolucije izgledala subverzivno i nekakva čudna veza spajala je priču o ribama i delfinima sa Pobedom Novih Ideala. Nije izostala ni Ostvaldova Energetika, ta biblija termodinamike gde je Bog bio zamenjen jednim laičkim, ali isto tako zagonetnim entitetom zvanim Energija, koji je, kao i njegov prethodnik, sve objašnjavao i sve mogao, a uz to je imao i prednost što je bio u vezi sa Lokomotivom.
Dvadeseti vek je čekao u zasedi kao što noćni napadač čeka neki par pomalo snobovskih ljubavnika. Čekao je sa svojim mehanizovanim klanicama, masovnim ubistvima Jevreja, slomom parlamentarnog sistema, krajem ekonomskog liberalizma, očajanjem i strahom. Što se tiče Nauke, koja je trebalo da reši sve probleme neba i zemlje, ona je poslužila da se država lakše centralizuje, i dok je s jedne strane epistemološka kriza ublažavala njegovu aroganciju, sa druge se pokazaio da je ona u službi razaranja i smrti. I tako smo brutalno naučili jednu istinu koju smo morali predvideti, imajući u vidu amoralnu suštinu naučnog saznanja – da nauka sama po sebi nije garancija ni za šta, jer su njenim realizacijama tuđa etička zanimanja.
Nasuprot kapitalističkom haosu, nastao je socijalistički pokret, ali ubrzo je dobio svojstva veka protiv kojeg je želeo da se bori: Nauka i Mašina pretvorili su se u njihove bogove-zaštitnike, a „utopijski“ socijalizam Ovena, Furijea i Sen-Simona smenio je Marksov „naučni“ socijalizam. I na taj način, koncentracija državne moći preko nauke i ekonomije dovela je do superdržava zasnovanih na mašini i na totalizaciji.
Ova kriza nije samo kriza kapitalističkog sistema – to je kraj čitave koncepcije života i čoveka koja je nastala na Zapadu sa renesansom. Zato je nemoguće shvatiti taj raspad ako se ne ispita suština renesansne civilizacije. Kao što je upozorio Berđajev, renesansa je nastala kroz tri paradoksa:
- To je bio individualistički pokret koji se završio masifikacijom.
- To je bio naturalistički pokret koji se završio mašinom.
-
To je bio humanistički pokret koji se završio dehumanizacijom.
A to su samo različiti vidovi jednog jedinog džinovskog paradoksa – dehumanizacije čovečanstva.
Taj paradoks, čije krajnje i najtragičnije posledice ispaštamo danas, bio je rezultat dve dinamičke i amoralne sile – novca i razuma. Uz njih, čovek osvaja svetovnu moć. Međutim – i tu se nalazi koren paradoksa – to osvajanje obavija se putem apstrakcije: od zlatne poluge do kliringa, od poluge do logaritma, istorija rastuće vladavine čoveka nad univerzumom bila je takođe i istorija uzastopnih apstrakcija. Moderni kapitalizam i pozitivna nauka jesu dva lica jedne iste stvarnosti lišene konkretnih svojstava, jedne apstraktne fantazmagorije kojoj pripada i čovek, ali ne više konkretan, individualan čovek, nego čovek-masa, to čudno biće koje još uvek ima ljudski izgled, ima oči i plače, ima glas i osećanja, ali je to u stvari zupčanik jedne divovske bezimene mašinerije. To je protivrečna sudbina onoga renesansnog poluboga koji je odbranio svoju individualnost proglašavajući svoju volju za vlašću i preobražavanjem stvari. Nije znao da će se i on pretvoriti u stvar.
Ljudi kao Paskal, Viljem Blejk, Dostojevski, Bodler, Lotreamon, Kjerkegor i Niče naslutili su da se nešto tragično sprema sred tog optimizma. Ali Velika Mašinerija je išla dalje. Očajan, čovek je na kraju osetio da se nalazi u jednom nerazumljivom univerzumu čije ciljeve nije poznavao, a čiji su ga Gospodari, nevidljivi i surovi, ispunjavali užasom. Bolje nego iko, Franc Kafka je iskazao osećaj bespomoćnosti čoveka našeg vremena. I premda je čovekova samoća večna, ne ona sociološka nego metafizička, jedino neko društvo kao što je ovo moglo je da je razotkrije u svoj njenoj veličini. Kao što izvesna čudovišta mogu da se nazru samo u noćnoj tmini, samoća ljudskog stvora morala je otkriti sav svoj zastrašujući lik u sumraku mašinske civilizacije.
Ernesto Sabato
Pojedinac i univerzum
Izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić