Gnostici (3)
Piše: Žan Lakrijer
TUĐIN
Ali, velika, mračna anti-sunca, izvori
istine u potki suštastva, na sivoj
kopreni nebeskog svoda, pojavljuju
se i nestaju i jedna usisavaju druga,
a ljudi ih zovu ODSUSTVA.
Rene Domal
Kad danas, u politički najangažovanijim publikacijama, čitamo inventar oblika eksploatacije i otuđenja čoveka, odmah zapažamo jednu činjenicu: reč je o neophodnom inventaru i nužnom razotkrivanju nepravdi koje čovek trpi, ali su oni uvek ograničeni – jer, takva je ideologija, nova mitologija našega vremena – samo na svoje društvene i političke aspekte. Kao da bi, uprkos onome što nam na sve strane pokazuje više od pola veka iskustva socijalizma, neka promena ograničena samo na oblast političke ekonomije i proizvodnih odnosa mogla da reši naše stvarne probleme!
Izgleda prosto, očigledno, nepobitno, da se danas, kao i u vreme gnostika, jasno vidi da je otuđenje čoveka globalni problem čije rešavanje zaista podrazumeva na prvom inestu otklanjanje njegovih ekonomskih, društvenih i političkih uzroka, ali koji upravo nastaje – a ne nestaje – u trenutku kad se prevaziđe taj prvi stadijum. Kad u današnjoj Francuskoj zamišljam čoveka kakav je bio Vasilid, Valentin ili Karpokrat (gnostici o kojima ćemo kasnije podrobno govoriti), vidim ga potpuno rasterećenog svakog političkog mišljenja ili, naprotiv, potpuno uključenog u revolucionarnu bitku našeg vremena (ta dva stava bi za njega bila dva identična oblika jedne te iste askeze), kako na ulici deli letke sa potpisom Proleter zvezd.an.og beskraja, nadilazeći, medni im, i uznoseći tu borbu u okvire danas jedva pojmljive, pošto bi istinski revolucionarna za njega smela da bude jedino potpuna borba koja zahvata samu prirodu našeg prisustva u ovome svetu. Izmena proizvodnih odnosa, preobražaj prirode ekonomske razmene i prometa dobara, bez vezivanja tih promena za jednu askezu koja se istovremeno sprovodi u duhovnom ustrojstvu čoveka, doveo bi, u njhovim očima, samo do zamene jedne vlasti drugom, dakle jednog otuđenja drugim otuđenjem, još opasnijim, jer bi se smatralo ukinutim.
Gnostici nisu bili nesvesni svega toga, bar ne više od drugih ljudi, i uveren sam da su dobro znali koliko je takvo stanje moglo da pogađa duh osetljiv na materijalnu bedu sveta. Ali, uprkos njihovom stavu koji se nije obazirao na oblast društvenog, bili su, definitivno, jedini koji su uviđali i političke implikacije svoga položaja. Jer, šta su tokom tih vekova činili hrišćani? Čim su bili priznati i prihvaćeni, čim je i Rimsko carstvo postalo hrišćansko, požurili su represijom da nametnu vlast (progoneći svoje stare protivnike, oni, negda progonjeni) i da, više nego ikad, daju za pravo gnosticima koji su u svakoj vlasti, kakva god ona bila, videli izvor otuđenja. Štaviše, da se poslužimo današnjim jezikom, hrišćani su „regenerisali” ferment pobune ljudske bede time što su ubeđivali siromahe i eksploatisane da će oni biti prvaci na nebu, tako da bi ovo poslednje, u perspektivi hrišćanske eshatologije, pre bilo nešto kao ažurno polje jedva zamislivog svođenja računa o kome Apokalipsa pruža tek bledu ideju.
Hrišćani su, svojom kompenzatorskom i štrojačkom mitologijom, do kraja izvrdavali svakodnevne probleme svoga vremena i pomogli su da do dana današnjeg preživi mirenje sa svim društvenim nepravdama i pokoravanje uspostavljenoj vlasti (i to sa puno razloga, pošto je vlast bila upravo njihova). Gnostici su, pak, vazda propovedali nepotčinjavanje vlasti, ma kakva bila, hrišćanska ili paganska, jer za njih između jedne i druge zapravo nije bilo nikakve razlike.
Hrišćanstvo je odbijalo sine die – i sam izraz ovde poprima jedno sočno značenje, sasvim prikladno eshatološkim nadanjima o ukidanju vremena – rešavanje trenutnih problema. Nasuprot tome, gnostici su bili jedini koji su zauzeli stav logičan, istini za volju osoran i radikalan, ali u skladu sa onim što su osećali u duši: da su, kao tobož-misleći primati, stvorenja potpuno otuđena do poslednje svoje moždane ćelije i osuđena na potpuno potčinjavanje sve dotle dok, najpre, ne postanu svesna dosega svoje tromosti i svoje usnulosti.
Dakle – da rešimo ovaj problem i da preciziramo mišljenje gnostika ili, bar, način na koji ja vidim njihovo mišljenje – sve ustanove, svi zakoni, vere, crkve, vlasti, jesu lakrdije, klopke, održavanje hiljadugodišnje podvale.
Ponovimo ukratko: mi smo izrabljivani u vaseljenskoj razmeri, proleteri demijurga-dželata, roblje prognano u svet suštinski podvrgnut nasilju, talog izgubljenog neba, tuđinci na našoj vlastitoj planeti.
Biti tuđin, u prvobitnom smislu reči, znači biti za druge strano biće. Ovde se ne igram rečima, jer upravo je temeljna otuđenost čoveka navela gnostike da razmišljaju o njegovom poreklu i njegovom statusu na zemlji. Taj termin izražavao je u njihovim očima prirodni nesklad između virtualnoga čoveka nadsveta i promašenoga stvorenja, imitacije čoveka koju je demijurg načinio i pustio je da padne u krug mračnoga ognja. Stanje tuđina jeste, po prirodi, lažno stanje.
Niko ne može da bude tuđin, osim u odnosu na nekoga netuđina. A u drevna vremena, onaj koji se tuđinu suprotstavljao politički, građanski, ljudski, bio je starosedelac.
Starosedelac je Atinjanin rođen u Atini, Aleksandrinac rođen u Aleksandriji, ukratko, građanin, ali i više od toga: čovek rođen upravo na tom tlu, koga za njegov rodni kraj vezuju neraskidive biološke veze. Svaki tuđin je, na neki način, starosedelac nekog drugog tla. Temeljna razlika koja gnostike razdvaja od njihovih savremenika jeste ta što, za njih, njihova rodna „gruda” nije zemlja, nego izgubljeno nebo, sačuvano u njihovom pamćenju: oni su starosedeoci drugoga sveta. Odatle ono osećanje da su pali na našu zemlju kao stanovnici neke daleke planete, da su promašili galaksiju, i da žude da se vrate svojoj pravoj vaseljenskoj otadžbini, blistavom nadsvetu koji svetli iza džinovske mračne reze. Njihova iskorenjenost nije bila geografska, nego planetarna. I tretirati ih – kao što je bio slučaj – kao tuđince u građanskom ili političkom smislu reči, moglo se samo u smešnom nesporazumu, kao kad bismo, recimo, Marsovcu ili bilo kome drugom vanzemaljcu izdali dozvolu privremenoga boravka. Za njih, iako su oni jedini to znali, i svi drugi ljudi bili su u istom položaju i čitava ljudska zajednica bila je u tom kosmičkom izgnanstvu u galaktičkoj zabiti gde smo bačeni u zemaljsko blato.
Gnostici su to morali osećati utoliko snažnije što su i sami, u vremenu u kom su živeli, osnivali marginalne zajednice, tuđe, u najužem smislu reči, čovečanstvu tuđinaca oko sebe. Mora biti da im se činilo besmisleno da kažu za sebe da su Egipćani, Grci, Rimljani, Sirijci. Uostalom, nije slučajno to što su se gnostičke zajednice obrazovale samo u onim gradovima njihova vremena koji su imali kosmopolitski karakter: Aleksandriji, Antiohiji i Rimu. Ne može se zamisliti gnostik u Galiji ili Germaniji. Njihova vlastita iskorenjenost mogla se slobodno hraniti u tim gradovima u kojima su se mešali najrazličitiji etnosi i u kojima su se, između I i IV veka naše ere, događale najvažnije promene mediteranskoga sveta. Bilo je tu istorijskoga humusa koji je opravdavao gnostičko osećanje izgnanstva, sudbine planetarnoga tuđina. „Jesam na ovome svetu, ali nisam od ovoga sveta”, najjednostavnija je gnostička formula. Ona savršeno sažima osećanje zatočništva u bezdanu vaseljene, na planeti i u telu sačinjenim od molekula nagomilanih u najsumnjivijim kombinacijama, zbrkanim, nerazmrsivim smešama koje, nekako, čine materijalni oslonac naše duhovne samoće. Demijurg, izopačeni sadist, odgovoran za ovaj svet i za naš život, smislio je da nam tim nemogućim kombinacijama molekula, tim nerazdvojivim smešama materije, onemogući ili učini krajnje neizvesnim svaki pokušaj bekstva iz telesnog, zemaljskog zatvora. Dakle, problem je prost i polako počinjemo, ako možemo tako da kažemo, da vidimo pomalo jasnije u kosmičkoj tmini: čovekje doživotni izgnanik na planeti koja je tamnica naroda, u telu koje je i umnica duše, starosedelac nevidljivog, izgubljenog sveta.
Ove slike ili ove definicije odaju utisak stalnog ponavljanja. U tekstovima u kojima opisuju čovekovo stanje, gnostici se neprestano ponavljaju, kao da se i tu sudaraju sa tamničkim zidovima reči. Izrazi kojima označavaju ovaj svet svode se na nekoliko formula koje se vraćaju iz časa u čas: “hermetički zatvorena tvrđava” ; „tamnica” , „kloaka” , „kaljuga” , „pustara” . Isto važi i za ljudsko telo: ono je „grob” , „teški plašt” , „lanac”, „uljez” , „otrovano more” , „vampir” .
Istorija čoveka ponavlja, gotovo podrobno, prapočetnu dramu i farsu kosmosa. Čovek je, kao i svet, stvorenje promašeno, žalosna imitacija, privid čoveka, lažni čovek ili, antropološki rečeno, pseudantrop. U njemu je krivotvoreno vidljivije nego u kosmosu, jer je ljudsko telo bliže – pristupačnije – od svetlosti dalekih zvezda. Ponovimo, dakle, što je moguće prostije, iz kog smo zapravo razloga ovo što je smo, naime, uljezi u telu koje nam ne godi.
U početku, u svetu mogućeg, u jasnome umu istinitog I loga poslednjega kruga, zače se slika čoveka, mogućeg čoveka, misaoni obraz onog kog će jednog dana, možda, istinit i Bog učiniti stvarnim. Ugledaše sliku demijurzi, arhonti, ili anđeli donjega kruga. Kako? Zašto? Tajna. Ali, videše je i biše kao zaslepljeni svetlom, snagom, lepotom, smislenošću, što izvirahu iz tog Antroposa u misli začetog. Zato odlučiše da se ugledaju na nj, da ga krivotvore.
Satumin, gnostik koji je propovedao u Antiohiji u vreme Hadrijanove vladavine, izgleda da je nešto jasnije video taj ključni trenutak nebeske praistorije naše rase. On nam prenosi da su anđeli-demijurzi, pred tom čarobnom vizijom, namah uzviknuli: „Načinimo čoveka po uzoru na tu sliku.”
Prionuše na posao, uzeše ilovaču i načiniše čoveka. Ali, može li se nazvati čovekom žalosni stvor koji ožive u njihovim rukama, to nago stvorenje nalik čoveku, ali nesposobno da stane na mlitave noge, koje „ležaše na tlu grčeći se kao crv”? Jer, takav bejaše naš predak. Istini za volju, ova slika je danas, bez sumnje, izgubila sablažnjujući karakter koji je, negda, morala imati za negnostike, prožete spokojstvom biblijskih slika. Jer, tako predstavljen, kako se nespretno koprca u maternjem blatu, „u mračnoj bari”, taj čovek, ili prethodnik čoveka, posve je ličio na nekakvog vodozemca. Ko god je ikada video rekonstrukcije prvih vodozemaca koji su izlazili iz vode da se domognu čvrstoga tla, ko god je video ihtiostegu, sejmuriju ili ofijakodona, ta stvorenja iz Sekundara, koja već najavljuju kopnene reptile, naći će da je ovaj prethodnik čoveka, sve u svemu, morao ličiti na njih. Sa čeljustima još umazanim glinenom jalovinom, sa udovima tek formiranim, ali nesposobnim da drže telo, ispuštajući uznemirujuće krike, jedva da je i ličio na blistavu, božastvenu sliku od koje je potekao. Ali, istiniti Bog, videvši tu grešku, taj užas, kako gmiže po zemlji preteći da je nastani, sažali se na nespretnost anđela. U tog cvilećeg crva udahnu on iskru života koja mu namah pomože da se pridigne i da progovori.
Tako se rodi homo bipedus et loquens. Time se objašnjava naša dvostruka priroda: mi smo nešto kao uspravni crvi, bivši vodozemci prepravljeni praštanjem istinitoga Boga i darovani iskrom, delićem svetlosti Vrhovne moći.
U tom stadijumu gnostičke antropologije, moral, koji prirodno sledi, ističe, takoreći, pravo sa izvora. Ono što nas čini tromim, od čega težamo, što nas uspavljuje, jeste ta kloakalna jalovina, ta borborijanska tvar iz koje smo istrgnuti, a naročito taj formalni nedostatak našega ustrojstva koji nas čini nesposobnim da izvršimo predviđeni zadatak – gnusno izneveren uplitanjem veštaca-šegrta. Samo iskra života koja počiva u tom truležnome telu, ako je hranimo, ako je raspirujemo, ako je razgorevamo prikladnom askezom, može da olakša teški okov našeg tela.
Ali, izgleda da nikada nismo izveli sve logičke posledice proste činjenice da smo stvoreni od gline. Jer, glina, po prirodi, ne propušta vodu, niti vazduh, pa je i ljudska duša – koja potiče od gline, kao god i telo, samo od finijeg zrna, rekli bismo – i sama nepropusna ili jedva propusna za sve ilost nebesku. Poput onih porcelanskih filtera koji se koriste za izolovanje virusa, naša duša, u najboljem slučaju, proseje poneku česticu svetlosne tvari s nebeskih visina, a čoveku treba mnogo budnosti i bdenja, asketskih tehnika, da uhvati tu prvotnu svetlost i da je izoluje iz zvezdanog mulja. Usudimo se, dakle, da polazeći od ovih ekstrapolacija (koje se, naravno, u gnostičkim tekstovima nikad ne nalaze u ovom obliku) izvedemo nešto precizniju definiciju čoveka: uspravni crv, opskrbljen božanskom iskrom zahvaljujući kojoj je postao dvonožni sapierts et loquens, i dušom, finim sitom koje prosejava sjaj nebeskih visina. Čoveku je cilj da skuplja i da uvećava tu nebesku svetlost, da je sabira u sebi i da tako stiče neku vrstu bestežine, da njome pobedi tromost svoga tela, da se vrati spasiteljskim nebesima koja su mračnim zidinama skrivena od našeg pogleda. I to upravo boreći se protiv tromosti tela i usnulosti duše, primenjujući tehnike buđenja – buđenja tela i buđenja duha – neku vrstu „dugog, silnog i smotrenog poremećaja svih čula”, koje mu omogućavaju da nadvlada materijalni i duhovni poredak ovoga sveta, ukratko, živeći protivživot.
Nastaviće se