Piše: Vera Kondev
Ima li lepšeg, dugotrajnijeg, vrednijeg načina da se obeleži jubilej Miloša Crnjanskog, 120 godina od rođenja, nego da 30 savremenih pisaca, koje je odabrao majstor uredničkog zanata Milovan Marčetić, napišu priče u kojima je junak “princ srpskih pesnika”?
Taj “venac” priča, naslovljen “Putnik sa dalekog neba”, objavila je Laguna u čast Crnjanskog, autora “Seoba”, kome je Miroslav Krleža, njegov savremenik i “konkurent” za ondašnji jugoslovenski literarni tron, priznao da je “rođen kao pisac”.
Nad Crnjanskim je decenijama lebdela senka da je bio germanofil i u vreme nacizma i da je bio izdajica, jer je između komunizma i izgnanstva izabrao ovo drugo. Zbog toga, njegovo stvaralaštvo nakon rata nije stizalo do srpskih čitalaca kojima je bilo namenjeno, a on je bio osuđen da dve decenije živi u bedi u, njemu stranom, Londonu.
Međutim, književni znalci, a pre svega najbolji među piscima, nikad nisu zaboravili pesnika “Itake”, romana “Dnevnik o Čarnojeviću” i prve knjige “Seoba”, koja mu je 1930. donela nagradu Srpske kraljevske akademije i čoveka koga su slavili između dva rata kao lidera moderne.
Zato, sada, kad niko više ne osporava da je Crnjanski popularniji nego ikada, i da su sva njegova dela izdržala probu vremena, “knjiga-omaž” je uzdarje njegovih kolega, za sve što im je dao svojim pisanjem. Celu zbirku prožimaju toplina i iskrena ljubav prema osobenjaku, boemu, zavodniku, prznici, lepotanu, kavgadžiji, starcu koji poslednjim dahom slavi svoj voljeni Beograd.
Vredi navesti sve pisce koji su zastupljenim u ovoj zbirci jer svaki je zvučno i cenjeno ime savremene srspke proze, počev od Milorada Pavića pa preko Miroslava Josića Višnjića, Milisava Savića, Ljubice Arsić, Jovice Aćina, Svetislava Basare, Ljiljane Đurđić, Slobodana Tišme, Save Damjanova, Miroslava Toholja, Radovana Belog Markovića, Mihajla Pantića, Đorđa Pisareva, Milenka Pajića, Muharema Bazdulja, Zorana Ćirića, Milovana Marčetića, Aleksandra Prokopijeva do mlađe generacije: Miće Vujičića, Gorana Samardžića, Vuleta Žurića, Vesne Perić, Vesne Kapor, Gorana Samardžića, Srđana Vučinića i Ivana Potića,
Crnjanski se u njihovim pričama, koje odlikuje specifičnost poetika svakog od autora, pojavljuje ili kao glavni junak ili samo kao posredni lik čije posmrtne ostatke pisac Josić Višnjić u “Priči o Crnjanskom” na sve načine pokušava da spoji s posmrtnim ostacima njegove voljene supruge Vide, jer je ona to zatražila u svojoj oporuci. Tema smrti Miloša Crnjanskog zaokuplja nekoliko pisaca od one priče akademika Pavića s kojom počinje knjiga, napisane još 1989, pa do dve poslednje iz pera Basare “Nepoznati detalji o smrti Miloša Crnjanskog” i Marčetića “Crnjanski i komentari”, koja predstavlja raspravu s Basarom koliko je tačna teorija zavere kojom je začinio svoju verziju piščeve smrti, jer, još je Pavić tvrdio da je ” umro namerno” i da je ” bio ljut kao ris”. Nekoliko ih se bavilo temom njegovog povratka iz emigracije za koji je morao da dobije dozvolu s najvišeg vrha SFRJ, ali ni onda nije prestao da bude praćen.
Do koje mere je to išlo, govori priča Ljiljane Đurđić “Pre povratka”, u kojoj prvi put prenosi u celini zvučni snimak razgovora Crnjanskog s beogradskim novinarom pred povratak u zemlju, koji nikad nije emitovan, niti objavljen, jer je ocenjeno da nije “zanimljivo za širu javnost”.
Evo jednog odlomka iz tog razgovora: “Znam da će me štampati, zato me i vraćaju da me zadenu za rever. Ako me pitate da li sam srećan: razočaraću vas – plašim se koga ću tamo zateći, kako će me primiti – ne znam ko sve već, Moje doba je prošlo, mnogi moji prijatelji su pomrli. Mogu da vam priznam da se stresem od straha, kao dete pred nepoznatim. Napuštam ovo Ostrvo – moje dugogodišnje boravište – poput čoveka što napušta slučajnu ljubavnicu s kojom je prinudno proveo gotovo pola života, zbog žene (Beograda) koju je davno ostavio, ali je uvek voleo i uvek bezmerno žudeo za njom.”
Knjiga ne samo da otkriva Crnjanskog u jednom novom svetlu, već podstiče čitaoca da se vrati magiji koju nosi njegovo delo, koje vodi u beskrajni plavi krug u kome nema smrti već samo seoba.