XLVIII
S najvišeg prozora moje kuće
Maramicom belom mašem za zbogom
Mojim stihovima koji kreću u čovečanstvo.
I nisam ni veseo ni tužan.
Sudbina stihova je takva.
Napisao sam ih i moram da ih pokažem svima
Jer ne mogu da postupim suprotno,
Kao što ni cvet ne može da sakrije boju,
Ni reka svoj tok,
Ni drvo plod.
Eno ih, odmakli su već daleko, kao u poštanskoj kočiji
A ja i nehotice osećam žalost
Kao neki telesni bol.
Ko zna ko će ih čitati?
Ko zna u čije će ruke dospeti?
Cvete, sudbina moja ubrala me je za tuđe oči.
Drvo, moje su plodove otrgli za tuđa usta.
Reko, mojoj je vodi suđeno da ne ostane u meni.
Mirim se s tim, gotovo veseo,
Gotovo veseo kao neko ko se umorio od tuge.
Idite, odlazite od mene!
Drvo prolazi i rasipa se u Prirodi.
Cvet vene a njegov prah večno traje.
Reka teče i uvire u more a njena voda ostaje zanavek
njena.
Prohodim i ostajem, kao Vasiona.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)