XXXIV
Smatram da je toliko prirodno ne misliti
Da se ponekad zasmejem, iz čista mira,
Ni sam ne znam zbog čega, al svakako zbog nečeg
Što se tiče postojanja ljudi koji misle…
Šta bi mislio zid o mojoj senci?
Pitam se to ponekad sve dok ne primetim
Da čak i ja postavljam pitanja…
I onda sam samom sebi odvratan i biva mi neugodno
Kao da me najednom stegao grč u nozi…
Šta bi ovo mislilo o onom?
Ništa ne misli ništa.
Da li je zemlja svesna svog bilja i kamenja?
Ako ga ima, nek ga ima…
Šta se to mene tiče?
Kad bih mislio na te stvari
Ne bih više video drveće i biljke
Niti bih video zemlju
Već samo vlastite misli…
Rastužio bih se i ostao u tami.
A ovako, bez misli, imam zemlju i nebo.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)