XXXVII
Kao neka ogromna mrlja prljave vatre
Sunce što zapadu klone zadržava se na oblacima koji ostaju.
Neki nejasni zvuk dopire kroz savršeno tiho veče.
Mora da to voz prolazi u daljini.
Obuzima me u tom času neka neodređena žalost
i neka spokojna želja
Što se namah javi pa umine.
Tako ponekad i na potocima
Na vodi se jave mehurići
Koji se začas i stvore i rastvore.
A nemaju nikakvog smisla
Sem što su mehurići vode
Koji se začas i stvore i rastvore.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)