Povratna karta
Godinama sam se usred noći trzao iz sna. Pojedinosti bi se razlikovale ali je, u krupnim crtama, san bio uvek isti. Ne bih se više nalazio u Parizu već u svom rodnom gradu, Sofiji; iz nekog razloga bih se tamo vratio i uživao u radosti što ponovo vidim stare prijatelje, roditelje, svoju sobu. A onda bi dolazio trenutak polaska, povratka u Pariz, i stvari bi počinjale da idu nizbrdo. Već bih bio u tramvaju koji je trebalo da me odveze na železnicku stanicu (mnogo godina ranije krenuo sam iz Sofije vozom, Orijent Ekspresom, i dva dana kasnije, jednog prohladnog aprilskog jutra, obreo se na peronu Lionske stanice); ali bih tada otkrio da nemam voznu kartu u džepu; sigurno sam je zaboravio kod kuće; međutim, ako se vratim po nju zakasniću na voz. Ili bi se tramvaj iznenada zaustavio, zbog nekog neobjašnjivog zakrčenja; putnici bi silazili, i ja sa njima, pokušavajući da sebi prokrčim put kroz gužvu, sa teškim koferom u ruci, ali bi se to pokazalo nemogućim poduhvatom: gomila je bila zgusnuta, ravnodušna, neprobojna. Ili bi tramvaj stigao do stanice i ja bih, pošto sam kasnio, hitao ka ulazu; ali bih, čim pređem preko praga, otkrio da stanicnu zgradu čine samo kulise: s druge strane nije bilo čekaonice, putnika, sina, vozova; umesto toga, našao bih se pred poljem koje se pružalo u nedogled, sa požutelom travom koja se povijala na vetru. Ili bi me od kuće do stanice povezao prijatelj kolima; odlučio bi da krene prečicom, zato što smo žurili; ali bi se zagubio, ulice bi počinjale da se sužavaju, postajale su puste i najzad bismo izbili na neobrađena zemljista oko grada.
Moji snovi su stalno nudili izobilje novih završnica, ali je krajnji ishod bio uvek isti: igrom slučaja, zbog sasvim neočekivanih razloga, ispostavilo bi se da moj povratak u Pariz nije moguć. Od tog časa pa nadalje, morao sam živeti u Sofiji. Ali bi tada zebnja, čak i u snu, postajala takva da bih se probudio sa lupanjem srca. Otvorio bih oci, razaznavao malo-pomalo u polutami obrise pariske sobe, dodirnuo bih rame moje žene koja je spavala kraj mene – i sa uživanjem se prepustao stvarnosti. To je bio samo san! Mogao sam da se probudim i nastavim svoj život, svoj pravi život. Zaboravljao bih svoje noćne more do sledećeg puta, nekoliko sedmica ili meseci kasnije, kada bi se san ponovio. A onda sam saznao da isto to sanjaju mnogi emigranti, bar mnogi među onima koji su došli iz Istočne Evrope.
Moji snovi o nemogućem povratku proredili su se i prestali otkako sam stvarno posetio Bugarsku. To se dogodilo 1981; bilo je prošlo tačno osamnaest godina od mog dolaska u Pariz. Preduzeo sam niz mera predostrožnosti da se obezbedim od mogućnosti da moj san postane stvarnost. Pre svega, nisam se izložio opasnosti privatnog putovanja: udesio sam da me pozovu na kongres povodom proslave trinaest vekova postojanja bugarske drzave, što je, znači, bila vrlo zvanicna prilika, i išao sam kao član francuske delegacije. Zatim, obavestio sam prijatelje da putujem, pogotovo one koji su imali pristup medijima: trebalo je da obrazuju odbor koji će zahtevati moje oslobođenje, ukoliko bi mi povratak u Francusku bio onemogućen! I najzad, poslednja mera predostrožnosti: nekoliko dana pre polaska vencao sam se ženom sa kojom sam živeo – da bi mi zakonita supruga, a ne sumnjiva naložnica, dala zaleđinu ako bude potrebno… Odmah ću reći da se takva potreba ni u jednom trenutku nije ukazala. Istina, na tom sam putovanju doživeo nekoliko neobičnih, začuđujućih stvari, ali sam se vratio živ i zdrav, na dan kada je bilo predviđeno, ne propustivši avion i ne zaboravivši dokumenta. Međutim, taj mi je boravak otkrio jednu dimenziju moje ličnosti koju bih želeo da pokušam ovde da opisem.
U POSETI SVOME DOMU
Iskustvo koje ovde iznosim je iskustvo egzilanta koji se posle dugog odsustva vraca u zemlju (napominjem da nisam ni politički ni ekonomski izbeglica, da sam egzilant postao “slučajno”: u Francusku sam došao na sasvim zakonit način, pošto sam završio studije, da bih proveo godinu dana na “usavršavanju”; a zatim se ono što je bilo privremeno pretvorilo u konačno). Zbog određenog sticaja okolnosti, iskustvo o kome je reč imalo je posebnu snagu. Postoje ljudi koji silaze na dno dubokih podzemnih pećina da bi u tim izuzetnim prilikama proucavali reakcije organizma, što onda omogućava da se bolje upozna njegov rad u uobičajenim uslovima. U tih deset dana, maja 1981. godine, nenamerno sam doživeo jednako neobično iskustvo: nisam se spustio na osamnaest stotina metara pod zemlju, ali sam se vratio na mesto koje sam napustio osamnaest godina ranije.
Evo sta je taj sticaj okolnosti podrazumevao: najpre, u zemlji nisam bio veoma dugo; potom, tokom svih tih godina, prekid sa njom bio je potpun (u Parizu ne postoji bugarska zajednica, ili je ja bar, iz nedostatka zanimanja, nisam upoznao; drugo, zbog gvozdene zavese, protok vesti između Pariza i Sofije bio je slab; u tom smislu, ta su dva grada bila udaljenija nego, na primer, Pariz i San Francisko); najzad, sredina u koju sam se vratio bila je istovetna: naime, prilikom svog boravka u Sofiji stanovao sam sa roditeljima, u istoj kući u kojoj sam živeo kao dete i mladic. Zato bih, bez želje da skrenem pažnju na sebe, hteo da ovde ipak iznesem utiske koje sam poneo.
Egzilant koji se vraca u rodnu zemlju razlikuje se po mnogo čemu od stranca u poseti – čak i od stranca kakav je sam bio na početku svog egzila. Kada sam 1963. godine stigao u Francusku, o njoj nisam ništa znao. Bio sam tuđinac u francuskom društvu, koje sam upoznavao vrlo postepeno i polako; u svom dodiru sa njim nisam doživeo nagli skok, već neprimetni prelaz od položaja outsider-a do položaja insider-a (razume se da su pojmovi spolja i unutra, out i in, uvek relativni). Jednoga dana morao sam priznati da više nisam stranac, ili bar ne više u onom smislu u kom sam to ranije bio. Moj drugi jezik zamenio je maternji bez potresa, nenasilno, u procesu koji je trajao godinama. Međutim, egzilant prilikom posete domovini doživljava nešto sasvim različito, upravo suprotno. On odmah stvari sagledava sa stanovišta dve kulture, dva različita društva. Bilo je dovoljno da se ponovo nađem u Sofiji pa da mi istoga časa sve opet postane poznato; nisam morao da prethodno prolazim kroz proces prilagođavanja. Sa jednakom lakoćom govorio sam bugarski kao i francuski, imao sam osećanje da pripadam dvema kulturama istovremeno.
Da li sam bio u zavidnom položaju? Ako i imam nekih nedoumica oko tumačenja tog svog iskustva, jedna mi se pak stvar cini sigurnom i nesumnjivom: za mene su to bili dani velike nelagodnosti i psihičkog mučenja. Odmah ću dodati, da bih odbacio objašnjenje koje bi se lako moglo nametnuti, da ne mislim kako je poreklo neprijatnosti o kojoj ću govoriti bilo politicke prirode u uzem smislu reči, to jest uslovljeno vladajućim poretkom u Bugarskoj, različitim od francuskog. Moje neprijateljsko raspoloženje prema načelima tog poretka nije se bilo promenilo u tih poslednjih dvadeset godina, kao što se nije bilo promenilo ni moje neborbeno držanje. Mucna tezina koju sam osećao bila je uzrokovana nečim drugim.
Predosećanje te neprijatnosti imao sam čak i pre nego što sam otputovao za Sofiju, dok sam pripremao saopštenje za kongres na koji sam bio pozvan. Pošto je tema susreta bila “Bugarska”, suočio sam se sa pitanjem vrednosti nacionalizma. Moja je teza bila (ovde malo pojednostavljujem) da je odbrana grupe kojoj čovek pripada uvek kolektivni egoizam, i ništa više od toga; da spoljašnji uticaji ne samo da ne kvare i ne izopačavaju nacionalnu kulturu nego su neizbežni i korisni za njen razvoj; da je, u svakom slučaju, bolje živeti u sadašnjosti nego nastojati na vaskrsnuću prošlosti; ukratko, da nije dobro zatvarati se u kult tradicionalnih nacionalnih vrednosti.
Ovo sam bio napisao bez ikakvog oklevanja. Ali su teškoće iskrsle u trenutku kada sam svoje izlaganje, koje sam najpre pisao na francuskom, znači na jeziku sredine u kojoj sam boravio, počeo da prevodim na bugarski, jezik zemlje u kojoj sam rođen. Nisu u pitanju bili ni rečnik ni sintaksa, već sam opazio da sa promenom jezika menjam i zamisljene slušaoce kojima je to što pisem namenjeno. Postalo mi je jasno da bugarski intelektualci, kojima ćuj se svojim saopštenjem obratiti, ne mogu ovo razumeti onako kako sam želeo. Nehajni odnos prema nacionalnim vrednostima ne zadrzava isti smisao ako čovek živi u nekoj maloj zemlji (svojoj), koja je satelit jedne veće, i ako živi u inostranstvu, u nekoj trećoj zemlji gde je – ili veruje da je – zastićen od svake pretnje koja dolazi od moćnijeg suseda. Pariz je svakako bio pogodna sredina za lagodno odbacivanje nacionalističkih vrednosti; Sofija je to već bila znatno manje. Treba se setiti (jer su se otad stvari mnogo izmenile) da su u to doba nacionalisticka istupanja bila jedini mogući vid javnog suprotstavljanja komunističkoj ideologiji. Odavanje hvale nacionalnim bugarskim vrednostima značilo je, za sve kojih se to ticalo, napad na zvanične partijske naloge; pošto vlast nije htela da ustane protiv zastupnika patriotskih osećanja, bila je prinuđena da tolerise tu dozu antikomunizma.
Sa ovim se, doduse ne na tako zaostren način, suočava svaki govornik i pisac: svi donekle prilagođavaju pretpostavljenoj publici ono što pisu ili govore. Međutim, izmene na koje su me navodili moji zamisljeni slušaoci bile su nešto više od pukih podesavanja te vrste: u ovom slučaju, trebalo je da jedno tvrđenje zamenim sasvim suprotnim. Imao sam razumevanja za stav bugarskih intelektualaca i, da sam bio na njihovom mestu, verovatno bih zastupao isto. Pa ipak, nisam bio na njihovom mestu, živeo sam u Parizu a ne u Sofiji i (prema tome?) mislio sam suprotno. Ali, kako da im to kažem? Da postupim kao da imam samo svoj sadašnji francuski identitet i izložim svoje misljenje ne vodeći računa o onome što znam da će biti njihova reakcija? To bi značilo da odbijam da priznam da sam deo bugarske kulture, da je sagledavam iznutra. Ili da govorim kao da nikada nisam napustio Sofiju? To bi pak značilo da sam ponistio osamnaest poslednjih godina svog života. Ili da pokušam da spojim ta dva stava, nađem nekakav srednji put? Ne može se nekažnjeno spojiti A i ne-A. Preostajala je mogućnost da ne kažem ništa, da se povučem u ćutanje…
Ista neprijatnost ponovila se, mada u drugom obliku, prilikom razgovora koje sam imao sa prijateljima u Sofiji. Na primer, neko bi se požalio na uslove života. Kada čujem iste te reči u Parizu, mogu pokušati da svom sagovorniku dam razne vrste predloga; oni su manje ili više ubedljivi, ali svi nužno pocivaju na činjenici da živimo u istoj sredini, sa istim problemima; stoga on, ili ona, i pristaje da me sasluša. Ali to nije bilo tako i u Sofiji. Ako bih pokušao da se “stavim u kozu” mog sagovornika, znači da stvari posmatram samo sa stanovišta bugarskog dela moje ličnosti, predlagao sam specifično “bugarska” rešenja za njegov problem. A tada bih osetio da me sluša s nepoverenjem: “Ako su stvari tako proste, kao da je govorilo njegovo ćutanje bez odoboravanja (ili bi to i naglas izrekao), zašto onda ne ostaneš ovde, da isprobaš svoje savete?”
A opet, nisam mogao u toj situaciji ni da kažem: “Slušaj, što se tiče tvojih problema… Sta ja tu mogu? Pa ja u ponedeljak letim nazad, za Pariz!” A to jeste bilo tako, dolazila mi je želja da to i izreknem, pošto nisam nalazio rešenje za njegov problem, ili sam hteo da pobegnem od njegovog nepoverljivog osmeha. Ali nisam mogao to da mu odgovorim, ne samo zato što bi bilo nepristojno, već i zato što bi to značilo da stvari posmatram isključivo sa stanovišta francuskog dela moje ličnosti, nekoga ko je u Sofiji samo u prolazu. Možda sam mogao da spojim ta dva stava? Iako sam istovremeno bio i Francuz i Bugarin, mogao sam se nalaziti ili u Parizu ili u Sofiji; jednovremeno prisustvo na dva različita mesta bilo je van mojih moci… A nije bilo svejedno gde se nalazim, jer je sadrzina mojih reči bila previše uslovljena mestom gde ih izricem. Moja dvostrukost, to jest pripadnost dvema sredinama, imala je samo jedan učinak: čak i u vlastitim ocima, svaki od dva moja moguća stava bio je neiskren i nepotpun, pošto je nužno odgovarao samo jednoj polovini moga bića, a ono je bilo dvostruko. I tako sam se ponovo povlacio u mučno ćutanje.
DVOSTRUKA PRIPADNOST
Prilikom nekih drugih razgovora primećivao sam da, odgovarajući na pitanja o životu u Francuskoj, rado pricam o onome što su sličnosti sa životom u Bugarskoj, ili o onome što ne zasluzuje nikakvu hvalu (često su se te stvari poklapale: birokratija, mandarinski duh, nepotizam…). Za uzvrat, sve ono cime bih mogao da se pohvalim teško sam prevaljivao preko jezika. U prvom slučaju, zauzimao sam stav koji je bio jednako dostupan francuskom delu moje ličnosti kao i bugarskom, dok je u drugom mogao da govori samo Francuz u meni; a pošto sam i Bugarin, stavljao sam se u kozu svojih prijatelja i patio zbog ograničenja koja su mi bila opterećujuća. To je bio jos jedan dokaz da mi je nemoguće da spojim, kada o nečemu govorim, dva viđenja, dva stava; ponovo bih se osetio raspolućen, a oba ta dela moje ličnosti bila su jednako nestvarna.
Misleći da to volim da čujem, a možda i iskreno, stari prijatelji koje bih sreo rekli bi mi: “Uopšte se nisi promenio! Sasvim si isti!” Ali ja to nisam voleo da čujem. To je bio nekakav vid poricanja poslednjih osamnaest godina mog života, kao da one nisu postojale, kao da nisam stekao drugi deo svoje ličnosti. Majka je sačuvala par mojih starih cipela u nekoj ladici i dala mi ih za okopavanje vrta; kada sam ih obuo nije bilo sumnje da su stvarno moje; bile su ulegnute na uobičajenim mestima, savršeno su odgovarale. Ljudi su me prepoznavali, prihvatali, nastavljali razgovore prekinute osamnaest godina ranije. Sve me je navodilo na pomisao da te godine nisu ni protekle, da su deo moje mašte, ili sna iz kojeg sam se upravo probudio. Umalo mi nisu predložili da se zaposlim, okućim, oženim…
A želeo sam, naprotiv, da me ne prepoznaju, da se začude promenama koje su se dogodile; osetio sam izvesno olaksanje kada sam telefonom razgovarao sa savetnikom za kulturu pri francuskoj ambasadi: pa ja sam umeo da govorim francuski, nisam sve to sanjao! Staviše, taj me je gospodin znao po imenu, znao je da ću biti ovde: moj život u Francuskoj nije bio izmisljen! Iako je predmet naseg razgovora bio sumoran (kako bez povećanja budzeta pribaviti više francuskih knjiga za bugarske biblioteke), razvedrilo me je saučesnistvo koje sam tom prilikom osetio: dobio sam potvrdu svog postojanja. Ako izgubim svoj jezički okvir, ne mogu više da govorim. Ne govorim, znači ne postojim.
Onaj drugi prostor sada je bio ugrožen: polako je nestajao. Nikada mi vreme nije izgledalo tako dugo: tih deset dana trajali su gotovo osamnaest godina. Svake većeri osećao sam se starijim za po nekoliko godina. Svi razgovori i susreti terali su me da zamisljam sta bi mi se, umesto onoga što sam proživeo u Parizu, događalo da sam ostao ovde; bolje rečeno, bio sam naveden da se sećam onoga što sam, i ne znajući, doživeo u Sofiji. Prošlost nisam učio poput stranca, ili nekoga ciji daleki preci odavde potiču, nekoga kome sve treba objašnjavati zato što dolazi spolja; ne, ja sam je primao iznutra, bez suvišnih reči koje su se podrazumevale, kroz aluzije, nadoknađujući maštom ono što je ostalo neizrečeno. Zbog te mogućnosti da opet neposredno, odmah i potpuno uronim u onu Bugarsku koju sam ostavio, i meni samom je izgledalo neverovatno da imam u iskustvu skorašnju prošlost, francuski identitet. Bilo mi je nemoguće da te dve polovine spojim u celinu; nametala se ili jedna, ili druga.
Osnovni utisak bila je, znači, ta nespojivost. U izvesnom smislu, moja dva jezika, dva ugla posmatranja stvari i govora o njima, bili su međusobno veoma slični; svaki od njih ponaosob mogao je biti dovoljan za totalitet mog iskustva i nijedan nije bio podređen onom drugom. Jedan je vladao ovde, drugi onde; ali je svaki vladao bezuslovno. Oni su ličili jedan na drugog i mogli su, prema tome, jedan drugoga zameniti, ali se nisu mogli spojiti. Otuda taj stalni utisak da jedan od moja dva života mora biti san. U Sofiji mi je život u Francuskoj izgledao kao snoviđenje i osećao sam onu nemogućnost da se vratim u njega kakvu doživljavamo pri buđenju. Hvatao sam sebe kako često izgovaram, prilikom nekog novog susreta: Evo jos jedne utvare! Ili sam ponavljao: Ja sam samo priviđenje, neko ko dolazi s onog sveta.
To me je podsetilo na jednu priču Henrija Dzejmsa, “Ugodan kutak”, u kojoj se glavni junak vraca u rodni kraj posle trideset tri godine odsustva. On je suočen sa pitanjem koje retko pada na um nekome ko je stalno na istom mestu: sta bih postao, sta bi se sa mnom zbilo da sam ostao ovde? Junak ove priče čak sreće, u jednoj praznoj kući, “pravog” duha, svoj alter ego, onaj svoj mogući lik koji bi imao da je ostao… Po povratku u Pariz, osećao sam najveću uznemirenost upravo u trenucima buđenja; jer, nisam više znao u kom ću se svetu obresti. A majka mi je pisala: “Pitam se da li si stvarno bio u poseti ili je to bio samo san.” San ili ludilo, pošto možda samo umisljam da sam živeo i ovde i tamo?
(…)
KRAJ KOMUNIZMA
Totalitarno društvo obrazuje koherentnu celinu i, kao što se pokazalo, predstavlja životno sposobno ustrojstvo. Njegova efikasnost je nesporna: ljudska bića uzmiču pred terorom i podvrgavaju se prinudi; u zemlji kao što je Bugarska, početna represija bila je tako okrutna da tokom trideset godina nije postojalo nikakvo “disidentstvo”. Ovakvo društvo ima, kao što smo videli, i svoje prikrivenije privlačne strane. A ipak su bile dovoljne svega dve godine, 1989-1991, pa da komunistički režimi nestanu sa mape Evrope. Kako se takvo čudo moglo dogoditi? Koje su bile te tajne napukline, slabe tačke totalitarnog društva – budući da se carstvo raspalo iz unutrašnjih razloga, a ne pod udarcima koje su komunističkom lageru zadavale druge zemlje? (Ti retki udarci nisu ga mnogo zabrinjavali, mada je pretnja “ratom zvezda” postigla izvestan učinak.) Konačni krah pokazuje da je u građevini bilo puno pukotina – ali kakve su tačno one bile?
RAZLOZI KRAHA
Totalitarni poredak ima tenzije koje su, u neku ruku, strukturne prirode. Videli smo dvoznačnu ulogu koju u njemu ima ideologija, neophodna a u isti mah suvišna. Da bi bio svrsishodan, teror mora biti apsolutan – a jedino mu ideologija daje nužni legitimitet. Kada cinizam zameni veru, treba odrzavati bar privid vere: tada se pribegava ritualima. Međutim, ideologija se – kada postane obična formalnost, puki ceremonijal u koji niko više ne veruje – lako pohaba i izlize, a onda više ne vrši svoju ulogu, pa teror popusta; pojavljuju se disidenti. Slična protivrečnost krije se i u ulozi koju ima želja za vlašću. Ona se ujedno i neguje i proganja; mada je njena vladavina nesporna, ipak treba u svakom času biti spreman na odustajanje od nje, čak i kada se dospelo do samih vrhova vlasti. U tom trenutku postaje jasno da je, na kraju krajeva, isplativije igrati zakonito, što podrazumeva delimično odustajanje od vlastohleplja ali vam jemci spokojan život i obezbeđuje očuvanje stečenih prednosti.
Možemo takođe zaključiti, krajnje uopšteno govoreći, da je totalitarizam u Evropi danas mrtav ne zato što je predstavljao “zlo” (nepravično društvo može beskonačno trajati), već zato što je bio “greška”; drugim rečima, on je mrtav zato što je pocivao na pretpostavkama o čoveku i društvu koje su se pokazale pogrešnim.
Pretpostavka koju su svi brzo uočili kao apsurdnu tiče se ekonomije. Potpuno centralizovana i planska privreda osuđena je na neuspeh. Zato su komunistički režimi periodično morali da pribegavaju politici NEP-ovskog tipa, koja je opovrgavala njihova osnovna načela; a onda su bili prinuđeni, opet periodično, da suzbijaju želje za bogaćenjem koje je takva politika podsticala, da bi se sprečio bilo koji vid osamostaljivanja privrednika. U tom pogledu se nacizam, dovoljno obazriv da se ne optereti ekonomskim programom koji bi diktirala ideologija, pokazao znatno efikasnijim od komunizma. S druge strane, kineski “trzisni komunizam” mogao bi se odrzati mnogo duze od svog sovjetskog rođaka.
Mada su antropoloske ili psiholoske pretpostavke bile pogresne na manje uočljiv način, one su verovatno odigrale jos značajniju ulogu. Nije tačno da ljudska bića “prirodno” teze slobodi; videli smo u kom smislu se čak može dokazivati sasvim suprotno. Pa ipak je izvesno da u dvadesetom veku stanovnici Evrope (koja se razlikuje od tradicionalih drustava) teze ka samostalnosti i žele sebe da vide kao subjekte vlastitih postupaka; stoga potčinjenost kakvu zahteva totalitarna drzava ne može da ih zadovolji na duži rok. Ruso je primetio da se biljke mogu naterati da rastu vodoravno; ali cim takva prinuda prestane, one se ponovo uspravljaju i rastu u visinu. Pojedinac može biti smrtno zaplašen i zauvek pognuti glavu; ali već njegovo dete ili čak sused moraju iznova proci kroz citav proces “vaspitavanja”.
U tom smislu, samo se loš psiholog može zadovoljiti hobsovskom i ničeovskom vulgatom prema kojoj je društvo “prirodna” sredina za rat svih protiv svih, gde svako samo nastoji da proširi vlastitu moc na štetu svih drugih. Takva pretpostavka znači usvajanje krajnje individua- lističkog stanovišta o čoveku, stanovišta koje podrazumeva da su “drugi” samo prepreke koje valja otkloniti ili suparnici koje treba potčiniti, te da je jedinka sama sebi dovoljna. A takvo uživanje u samoci je zabluda; čoveku su potrebni drugi da bi u njihovim ocima stekao potvrdu vlastitog postojanja i priznanje vlastite vrednosti. Sledstveno tome, te druge treba poštedeti, i tu teror nije od velike pomoci. Jedinka zeli da je nepoznati cene i postuju, a bližnji vole i maze; da bi se taj cilj ostvario, nije dovoljno raspolagati velikom snagom.
Jednako pogresnom pokazala se i pretpostavka koju nalazimo kod Helvecija ili Ničea, a prema kojoj je moral u potpunosti “vestačka stvar”, puko potčinjavanje društvenim konvencijama ili maska kojom skrivamo nasu gramzivost i častohleplje. Ne; jer, osećanje za pravdu i nepravdu rađa se bez prinude u svacijem duhu; ono može biti usnulo godinama, ali je neka sitnica dovoljna da ga probudi. Time se već ranije, u prošlosti, objašnjavala “nesavršenost”, nepotpunost totalitarizma: na svakoj stepenici vlasti bilo je moguće (iako retko) sresti časnog pojedinca, cije su reakcije iznenađivale. Od trenutka kada su veze sa inostranstvom postale češće i brojnije, to je omogućilo pojavu disidenata – moralnih oponenata koji su računali sa svojom poznatošću i ugledom na Zapadu da bi mogli da opstanu na Istoku.
Komunistički poredak nije se urusio zato sto su njegovi podanici, neophodni za njegovo preživljavanje, prestali da ga podrzavaju: kod većine nas želja za slobodom slabija je nego strah od smrti. Teorijski gledano, milioni potčinjenih jači su od usamljenog tiranina; ali, u praksi, pojedinci se ponaosob nalaze suočeni sa razornim policijskim, vojnim, partijskim aparatom. Krah komunističkog poretka bio je uzrokovan nečim drugim: opstim duhovnim razvojem. Sve veća udaljenost između doživljene stvarnosti i zvaničnih slika te stvarnosti na kraju je dovela do promena: kod opozicionara, u narodu, pa čak i u nomenklaturi. Režim je sve predvideo, samo to nije: da će jednoga dana vrhovni poglavar slušati diktat svoje savesti a ne svog interesa, te da će zabraniti da se puca na pobunjenike. Dana kada se to dogodilo, komunističkom režimu je konačno odzvonilo; njegov grobar, možda nehotični, bio je Mihail Gorbačov.
objašnjenje da je komunistički totalitarizam pao zbog pobede istine nad greskom može nam biti razlog da ne gubimo nadu. Ali to ne znači da smemo reći da smo optimisti; jer, komunistički režim odrzao se tokom nekoliko narastaja, a svako od nas ima samo jedan život. Naprosto, pouka je da se najgore može izbeći i popraviti; nešto u samom biću čoveka i drustava koje on stvara sprečava ih da se zauvek predaju samouništenju.
POST-TOTALITARNA MELANHOLIJA
Politički događaji koji su se odvijali 1989. godine u zemljama Istočne Evrope, od Poljske do Bugarske, mogli su samo da ispune radošću sve one kojima je bilo stalo do sudbine tih zemalja, kao i sve one kojih se ticala borba za pravdu. Posle četrdeset pet godina komunističkog tlačenja, posle ispisivanja tih mračnih stranica u istoriji čovečanstva, okrenut je nov list. čak i ako situacija nije bila svuda jednako svetla, bilo je izvesno da sve te zemlje idu u istom pravcu i da je to kretanje poželjnije od onoga sto mu je prethodilo. Radost je bila utoliko veća sto je promena nastupila iznenada: ljudi su je čekali tako dugo da više nisu u nju verovali; cinilo se da je komunistički totalitarizam dostigao svojevrsno savršenstvo, sto je trebalo da mu obezbedi večiti opstanak.
Svi smo se predali radosti istog onog časa kada se to dogodilo (saznao sam o padu Živkova istoga dana, u Njujorku, tako sto mi se telefonom iz Toronta javio jedan prijatelj, Mitko: događaj je čuo od svojih u Bugarskoj, pa je telefonirao svim poznanicima za koje je smatrao da će ceniti ovu vest). Pa ipak, posle nekoliko nedelja, opazio sam da su mi osećanja radosti pomesana sa izvesnom melanholijom – koja nije imala ničeg zajedničkog sa nostalgijom za totalitarizmom. Ta melanholija nije stajala u vezi ni sa političkim komentarima i ekonomskim analizama: ona je bila u ravni iskustva koje su jedinke proživele, u ravni određenog psihološkog procesa, ujedno i ličnog i zajedničkog.
To je iskustvo imalo različite oblike zavisno od toga da li je čovek pripadao istočnim ili zapadnim zemljama. Što se tiče ovih poslednjih, kod njih je – kao sto je pokazao Paskal Brikner u svojoj knjizi Demokratska melanholija – to bilo pre svega povezano s činjenicom da je nestao neprijatelj. Totalitarizam je demokratiji služio kao idealna babaroga; njegovo rušenje stvorilo je osećanje praznine. Ako citav svoj vek proživite boreći se protiv nekog učenja ili čak samo pozivajući se na njega kao na ocigledan dokaz, onda se sa njegovim nestankom osećate donekle izgubljeni; čak je i sama ideja demokratije izgubila mnogo od svog polemičkog i borbenog duha. I stanovnik istočnih zemalja proživljava isto, mada u malo izmenjenom obliku. Iako, sto se mene tiče, stalno zauzimam čas jedan a čas drugi stav, ipak bih želeo da ovde opisem “istocnu” varijantu tog iskustva.
Odmah da kažem da, kod onih ciju reakciju pokušavam da razumem, post-totalitarna depresija ne potiče od zgrazavanja nad opijenošću materijalnim dobrima do koje je došlo posle otvaranja granica. Neki nemački intelektualci i politicari osudili su svoje sugrađane koji su se obrusili, cim se prilika ukazala, na radnje Zapadne Nemacke. Po njihovim rečima, vrline civilnog društva bile su unižene glasanjem u korist banane (Oto Sili), moralna pobuna utopila se u cokoladi, a težnja ka slobodi preobrazila je mase, ranije potlačene ali ipak dostojanstvene, u “divljačku hordu koja u zbijenim redovima hrli ka tricarijama varljivog sjaja” u prodavnicama na Zapadu (Stefan Hajm). Ovako mogu govoriti samo oni koji su zaboravili ili nisu nikada iskusili lično poniženje kakvo predstavlja stalna nestasica osnovnih potrosnih dobara: poniženje u nemim i neprijateljskim redovima pred radnjama, osećanje uniženosti koje vam ulivaju prodavci koji kao da su besni što vas vide da ulazite kod njih, ponizavanje koje se sastoji u tome što uvek morate da kupujete ono čega ima, a ne ono što vam je potrebno. Neprekidni manjak materijalnih dobara narušava moralno dostojanstvo jedinke. Jurisajući na prodavniče, stanovnici istočnih zemalja nemaju samo na pameti da napune svoje stomake, već uživaju u slobodi koju zapadni potrosac više ne oseća, toliko mu je ona postala uobičajena.
Melanholija o kojoj govorim ima svoje korene drugde: ne u stidu pred ovakvim reakcijama, već u teškoci da se apsorbuje skorašnja prošlost i u zabrinutosti koju izaziva neposredna budućnost.
Vesko, jedan bugarski prijatelj, kaže mi da se danas oseća kao lik u Mopasanovoj noveli “Ogrlica”. Jedna žena, skromnih prihoda, pozajmljuje od bogate poznanice dijamantsku ogrlicu da bi je stavila prilikom odlaska na bal; na nesreću, ogrlicu joj ukradu. Za ženu je pitanje časti da nakit ipak vrati: zaduzuje se za ogromnu svotu novca i otkupljuje istovetnu ogrlicu. Čitav ostatak njenog života time je narušen i izmenjen: provodi ga tako što otplaćuje svoj dug. Mnogo godina kasnije, već potkraj svog života, sreće svoju nekadašnju dobrociniteljku i ponosito joj isprica nesrećni događaj. “Moja sirota prijateljice”, uzvikne ova, “pa dijamanti su bili lažni, ogrlica je bila sasvim bezvredna!”
Odmah posle pada totalitarizma, treba izravnati vlastite racune sa prošlošću. Sve dok je čovek mislio da pred sobom ima nesavladivu silu, njegove su patnje imale smisla. Od onoga dana kada je neko, služeći se posalicom koja je tragičnija nego što se namah cini, izrekao da je komunizam zaobilazni put koji vodi od kapitalizma u kapitalizam, stanovnici bivših totalitarnih zemalja ne vide više smisao tog života. Zamislimo na trenutak, da bismo podvukli kontrast, sukob klasičnog tipa. Smeđi osvajaju zemlju Crvenih, potčinjavaju ih i izlazu patnji; Crveni prikupljaju svoje snage, povedu bitku i konačno se oslobode, pokorivši Smeđe. Sada pak pobeđeni ispastaju, a pobednici trijumfuju: sve je prosto i jasno. Međutim, sa padom komunizma ništa slično ne može se dogoditi. Nije reč o pobedi, već o priznavanju greske – greske koja je trajala citav jedan ljudski vek i ciji je saučesnik bilo gotovo citavo stanovništvo. Ono se borilo protiv vetrenjača (ili je, češće, patilo zbog njih); placalo je zbog lazne ogrlice. Pobednici više zasluzuju sazaljenje nego čestitanje.
U tom rasulu i pometenosti, ljudi pokušavaju da nađu neko rešenje. Kako prevazici neodređeno i sveopšte osećanje krivice a da se ne padne u jednu jos veću naopakost, u svesno i namerno potiskivanje? Neki – često oni koji su se najmanje kompromitovali – teško okrivljuju same sebe. Drugi pak – najčešće oni koji imaju mnogo toga na savesti – ostro kritikuju ranije slabosti svojih sugrađana i pozivaju na osvetu. Mnogi drugi, da bi mogli nastaviti život ne mučeći se beskorisno, odlučuju da sve zaborave, ili čak uspevaju sebe da uvere da nikada ništa nisu ni znali. Jer, ko nema sebi nešto da prebaci – makar to bili neki sitni kukaviclući, neko nepotrebno pristajanje, ili zauzimanje ravnodusnog stava koji čoveka cini krivcem?
(…)
ZAPLAŠENOST ZA BUdućNOST
Posle svršetka Drugog svetskog rata otvorile su se kapije koncentracionih logora; iz njih je izišao mali postotak onih koji su uspeli da prežive. Po povratku kućama, preživeli nisu mogli a da ne očekuju neku vrstu nadoknade za svoje neljudske patnje. Da ovo bolno iskustvo ne bi bilo sasvim uzaludno i besmisleno, nadali su se, često nesvesno, da će postati predmet ljubavi i divljenja; racunali su da će naći svet oslobođen njegovih najgorih mana, pravičniji i privlačniji. Ali nije bilo tako. I same njihove porodice bile su rasute i uništene, ili su nastojale da ih zaborave; niko nije želeo da se zadrzava na tim strašnim svedocima poraza svake ljudskosti. Što se tiče političkih strasti i socijalnih borbi, one svakako nisu poprimale najsurovije fasisticke oblike, ali se nisu ni rukovodile ljubavlju i pravdom; rat i nasilje nisu bili iščezli sa lica zemlje kao nadoknada za patnje preživelih.
Posle pada komunističkog totalitarizma, kada su se otvorile kapije tih drustava, tih logora sa znatno blazim uslovima života ali nesamerljivo većih dimenzija, preživeli su želeli da vide kako se svet raduje njihovom oslobođenju, kako im se priznaje zasluga, ako ne i hrabrost, u svakom slučaju patnja. Ali takvo očekivanje mora doživeti razocaranje. U njihovoj zemlji svako je, ko više ko manje, u istom nezavidnom položaju: ako se izuzmu najsramniji profiteri, koji su na čudan način, preko noci, postali nevidljivi, svi se tuze na prošlost i nikoga nema da sasluša te tuzbe. Van zemlje, u “slobodnom svetu” Zapadne Evrope, daleko od toga da ih primaju raširenih ruku: zapadni Evropljani jesu bili puni hvalospeva za disidente ili prebege, jer ih je njihova borba ucvršcivala u uverenju da su sami na ispravnom putu; ali sada ne znaju sta da čine sa tim buljucima ljudi koji traze zaposlenje, sa tim sumnjivim jedinkama spremnim da sve budzašto prodaju. Braca i sestre sa Istoka bili su za svaku hvalu dok su bili u ropstvu; kada su se oslobodili, postali su nepoželjni. Ukratko, pošto je Zid srušen, nikoga nije bilo da sa radošću i nagradama dočeka bivse zrtve.
Posle propasti omraženog režima, svako je želeo da oko sebe vidi svet u kojem vladaju pravda i sklad: to je bezumna nada, a ipak je čovek pothranjuje. Umesto toga, sta otkriva? Komunisticka ideologija nije priznavala nijednu drugu; njeno uklanjanje sada omogućava da se ostale ideologije pojave sa oreolom svoje suprotstavljenosti komunizmu. To vazi za nacionalizam (koji može da bude izvor sukoba u ovom regionu tokom sledećih dve hiljade godina, jer tolike raznorodne populacije žive jedne unutar drugih); za ksenofobiju, kao neizbežnu posledicu nacionalizma; za rasizam (široko rasprostranjen spram vijetnamskih useljenika, kao i afričkih studenata); za religiozni fanatizam (papa ne predstavlja dobar simbol za demokratiju).
Jedan od najizopačenijih učinaka komunizma je erozija samog pojma društvenog bića. Komunisticka ideologija uspostavlja vrednosnu hijerarhiju u kojoj “mi” stoji iznad “ja”, a obezbeđuje delotvornost te nadređenosti tako što jedinku ograđuje mnogobrojnim ustanovama i organizacijama. Pošto te instance sluze, zapravo, za nadzor i kontrolu, one brzo postaju mrske; samim tim, posle pada komunizma, sve što je društveno, svako udruženje, svaka zajednica, čine se sumnjivim. Rezultat je dramatičan: društvo je poput dzungle gde vlada zakon jačeg, gde ništa ne stiti prava pojedinca. Policija je bila potkupljena, pristrasna, odurna; ali ni potpuno odsustvo policije nije nimalo umirujuće. Kako ponovo steći poverenje u društvene i zakonske instance, ako je čovek učio, tokom četrdeset pet godina, da od njih zazire?
Ne treba se onda čuditi što ljudi najčešće nastoje da se hitro prilagode novim uslovima. Kada sam posetio Prag, uzalud sam očekivao da vidim nekoga ko podrzava raniji sistem; sreću se samo bivši oponenti (disidentski pokret oličen u Povelji 77 nikada nije imao više od 2000 potpisnika; istina, zahtev za slobodom veroispovesti prikupio je 700000 potpisa). U Bugarskoj se ista stvar već bila dogodila 1944. godine, posle pada fasističkog režima; preko noci su svi postali antifasisti. Kada se ukloni ranije rukovodstvo koje je nametnula Partija i koje je bilo korumpirano, ko zauzima upražnjeno mesto? Oni koji su najgramziviji, najvlastohlepniji. Za uzvrat, oni koji su ranije represijom držani po strani, ostaju po strani i danas – zato što se gnušaju pomisli da bi mo- rali učestvovati u sumnjivom takmičenju. Naravno, izuzeci postoje; ipak, po pravilu, novi akteri na političkoj sceni ne izazivaju bezrezervno divljenje.
Da li će novo društvo veoma ličiti na prethodno, jedino što će predznaci biti suprotni? Niko jos nije predložio ponovno otvaranje logora, koji bi ovoga puta bili namenjeni bivšim stražarima i njihovim nalogodavcima; ali u jednim bugarskim novinama, antikomunističkim, procitao sam ovakvu ocenu o onima koji su ranije bili odgovorni za logore: “Čovečna načela nisu napravljena za ljude koji su izgubili svoje ljudsko dostojanstvo i prljaju nase tle.” Ta je rečenica nesumnjivi proizvod totalitarizma i njemu odgovarajućeg načina razmisljanja; ali nemojmo sada ni mi prebrzo optužiti njenog autora: gde je i kada mogao da nauči da misli drukcije?
Pošto su logori minijaturno društvo, doduse dato u svom najgorem vidu, ne treba se čuditi što se i van njih, u drugim sredinama, sreću iste smetnje i opasnosti. Nauka se donedavno rukovodila ideološkim umesto naučnim kriterijumima; vernost Partiji vredela je više od postignutih rezultata. Linija najmanjeg otpora odsad je u tome da se samo preokrene ideološka sadrzina, dok struktura u kojoj je ona bila delatna ostaje netaknuta: u godinama kada su antikomunisti bili na vlasti, činjenica da je neko komunista ili da je to ranije bio postala je prepreka, kao što je ranije bila prednost, dok su na rukovodeća mesta s lakoćom dolazili najljući antikomunisti koji nisu nužno bili dobri naučnici (kao nekada deca proletera, i ovi su imali opravdanje: “Režim me je sprečio da se dokažem!”). I ponovo se ne treba previše zgrazati: u kojoj skoli su se pa i mogle naučiti više moralne vrednosti? Valja ipak priznati da je to posledica bolesti, a ne znak ozdravljenja.
Osim toga, javljaju se i strahovi u pogledu budućnosti morala. Da se razumemo. Pre svega, totalitarni režimi nisu baš najpogodniji za sveopsti procvat moralnih vrlina; uništavanje savesti pojedinca upravo je jedna od najvećih steta koje su oni naneli. Svako postaje licemeran i ciničan, sebičan i koristoljubiv: okolisiti, prilagoditi se, vešto se izvući – kao da je jedini put koji pojedincu preostaje.
Međutim, usred te moralne pustoši, dogodilo se čudo. Najpre jedna osoba, pa zatim dve, pa stotinu njih odlučilo je da se tome odupre i suprotstavi; pošto su postali svesni da bi svako političko ili vojno opiranje bilo odmah slomljeno, opredelili su se za pružanje moralnog otpora: to su disidenti. Ogranicili su se na krajnje jednostavne moralne postupke: da pomazu progonjenima, da govore istinu (istina po sebi nije moralna vrednost, ali je spremnost da se istina izgovori javno, ma sta se dogodilo, jedna od najviših moralnih vrlina). Ali ta “jednostavnost” ne znači “lakocu”: svaki takav moralni cin zahteva veliki voljni napor, jer ono što se cinilo savršeno prirodnim lancem strogo automatizovanih postupaka, najpre treba da se preobrazi u svesni izbor; zatim se valja suočiti ne sa ideološkim suparnikom koji prihvata da se sa vama bori na istom terenu, već sa ravnodušnim birokratama i tupim policajcima. Pokazalo se da ti prosti postupci imaju neslućenu snagu: totalitarizam nije mogao da se izbori sa onima koji su se toga poduhvatili, za razliku od situacije sa starim boljsevicima, zrtvama moskovskih procesa. Niko ne zasluzuje toliko divljenja, unutar zemlje, kao oni sicusni pojedinci, Solženjicin i Saharov, Kuronj i Mihnjik, Patocka i Havel. Takvih je bilo, znači, veoma malo, ali je njihov primer bio odlučujući pošto su svakome nudili putokaz za razlikovanje dobra od zla.
U totalitarnom poretku, moralni stav je imao najveće moguće političko dejstvo. Ali to više ne vazi i za sadašnje, post-totalitarno uređenje. Danas su otvoreni i drugi putevi za politicku delatnost: da bi se došlo na vlast treba dobiti na izborima, dakle zavesti glasače, dakle organizovati se u partiju. Češka republika ponovo nudi rečiti primer: do novembarske revolucije 1989. godine, Havel nije imao nikakve težnje da osvaja vlast i hteo je da zadrzi ulogu kritički nastrojenog intelektualca. Povelja 77 morala je da se pretvori u Građanski forum, a Forum je postao partija koja ima svoje kandidate na izborima. A da bi se dobili glasovi biraca, moralna ispravnost nije neophodna vrlina: stanovništvo radije trazi stručnost i efikasnost, zeli da bude zavedeno i ohrabreno (Forum je izgubio na izborima). U demokratskom ustrojstvu, politika ne može biti zamenjena moralom; u najboljem slučaju, on pomaze da se ona usmeri ili zauzda. Totalitarizam neposredno uništava moralne vrline, ali ih stoga, kao vid reakcije na to, i podstiče da se ispolje. Demokratija vas ne sprečava da postanete moralno biće, ali vas na to ni ne primorava. Rezultat je da su moralni putokazi nestali u post-totalitarnim društvima. To je bio neočekivani ishod: pretpostavljalo se da je pod totalitarizmom moral pao na najnize moguće grane; međutim, kasnije je uspeo da padne jos nize.
Kako će se završiti ova epizoda Istorije? U vreme komunizma, mislio sam da je dovoljno da dođe do kraha policijskog režima i institucionalizovane hipokrizije, pa da sve krene nabolje, a društvo putem sve većeg napretka, ujedno i materijalnog i moralnog. Sada uviđam da sam bio veoma naivan i da su zlodela koja je komunistički sistem napravio bila znatno veća i ozbiljnija nego što sam mislio. Kao što se priroda koja nas okruzuje, a kojoj nismo ranije posvećivali dovoljno pažnje, pokazala dubinski zagađenom i uništenom, tako ni šteta naneta društvenom životu i psihi svakog pojedinca ne može biti otklonjena prostim nestankom jednog političkog režima ili nekih pojedinaca. Jedan među dokazima koliko je teško doci do izlečenja jeste brzina sa kojom su bivse komunisticke partije, jedva nešto malo kamuflirane, ponovo uzele vlast – ali ovoga puta na stvarno slobodnim izborima. Zig prošlosti ne nosi samo generacija mojih roditelja i moja vlastita, već će ga nositi i ona koja se danas rađa. Pristojan život u efikasnoj demokratiji stanovništvo ovog dela sveta jos ne vidi na horizontu.
Toj sudbini umakao sam gotovo slučajno, zato što su moji roditelji hteli i mogli da me posalju, kada sam imao dvadeset četiri godine, u Pariz. Da sam ostao u Bugarskoj, doživeo bih ista osujećenja i izopačenja kao moji nekadašnji prijatelji. Ne bih postao ni junak ni pokvarenjak; proveo bih čitav svoj život u vrludanju između te dve krajnosti. Stvarna Bugarska udaljava se od mene svakim danom – više je ne poznajem i zapravo ni ne želim da je upoznam; a Bugarska koja je oblikovala moj pogled na svet ostaje u meni i neće me napustiti. Ne mogu i neću danas da zaboravim prošlost, niti ono čemu me je ta prošlost naučila.
Cvetan Todorov