Da nam žive perspektive

Sve što raste htelo bi da raste,
Al’ će brzo da ga upropaste,
Sve što cveta htelo bi da cveta,
Ali ne sme da počne da smeta

(Bora Čorba)

Za pro­mje­nu, po­što­va­ni ko­ji či­ta­te i o pro­či­ta­nom raz­mi­šlja­te, a ži­vot pro­mi­šlja­te, ma­lo op­ti­mi­zma: Ni­je sve ta­ko cr­no, kao što ono­mad za­ja­u­ka­še u ne­koj po­pu­lar­noj ili­ti na­rod­noj pje­smi. Ni­je sve ta­ko cr­no, ali šta sa Cr­nom Go­ri­com, ako Bo­ga zna­mo?! Šta sa Sr­bi­ji­com, ako Bo­ga lju­bi­mo?! Ne­ka­ko se ni jed­na ni dru­ga ne ukla­pa­ju u za­da­te ko­or­di­na­te op­ti­mi­zma. Pro­sto – na­pro­sto, ne­ke si­le im ne da­ju da bu­du sreć­ne. Jed­noj u ime­nu sto­ji slu­tljiv pred­znak, dru­ga je na tom pred­zna­ku ne­ka­ko ute­me­lje­na, nji­me je i po­kri­ve­na, kao zlo­sud­bin­skim će­ben­ce­tom, li­še đe­ce nam, re­kli bi­smo u na­šim mi­lim vra­to­lom­nim kr­ši­ma ili na ma­snim dru­snim po­dat­nim šu­ma­dij­skim ora­ni­ca­ma i ote­klim vi­me­ni­ma maj­či­ce ze­mlje. Otadž­bi­na nas ne­ka­ko po­da­ja, ali nam je pr­vi po­doj ne­ka­ko grk, pa ka­ko ne bi bio i sva­ki na­red­ni gu­tljaj­čić do­mo­vin­ski. No, odo­smo pre­da­le­ko za­ni­je­ti na­tmu­re­nim ne­bom i kri­vu­da­vim so­ka­či­ći­ma tra­ja­nja. Valj­da je, kao što obe­ćah, o op­ti­mi­zmu ri­ječ. O svi­je­tlim per­spek­ti­va­ma ko­je nas pro­sto-na­pro­sto za­sli­je­plju­ju i ćo­ra­ve svo­jim ne­pod­no­šlji­vim svi­je­tlom…
Re­če li pre­kla­ne onaj mu­dri i ru­žni An­der­sen, ono ru­žno pa­če ge­ni­jal­no­sti: Li­je­pa je noć čo­vje­ku ko­ji zna da će sva­nu­ti dan. Ako je ta­ko re­kao bla­go­gla­go­lji­vi i mu­dro­no­sni ta­ti­ca Ma­le si­re­ne, za­što bismo mu pro­ti­vr­je­či­li i is­pa­da­li bi­je­le vra­ne, kad već ne mo­že­mo bi­ti ru­žna pa­čad jer se ni­ka­da, ali baš ni­ka­da, ne­će­mo pro­met­nu­ti u li­je­pe la­bu­do­ve. Sre­ća je su­vi­še fen­si za nas mr­god­ne gor­šta­ke. Obr­ni-okre­ni či­ka An­de­r­sen je , kao po obi­ča­ju, u pra­vu: dan će i ova­ko i ona­ko sva­nu­ti, na­rav­no ne uvi­jek i ne svi­ma. I, na­rav­no, ni­ka­da če­lja­de ne mo­že zna­ti da li će i nje­mu sva­nu­ti dan ili mu je noć po­sljed­nji vi­dik i po­sljed­nja svje­tlost na kra­ju tu­ne­la. Da­kle, noć je noć i ta noć kao sva­ka noć, mo­že po­tra­ja­ti to­li­ko da sva­ki dan na­li­či na du­go­vi­je­ku noć. Ali, kao što se za­vje­to­va­smo, ni­je to raz­log da ne bu­de­mo op­ti­mi­sti i da ne vje­ru­je­mo u per­spek­ti­ve na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti. Ako je An­der­sen, ona­kav ka­kav je mo­gao bi­ti op­ti­mi­sta, on­da i mi, ova­kvi ka­kvi smo, mo­že­mo bi­ti An­de­r­se­ni.
Da­kle, ni jed­no ni dru­go ni­je mo­gu­će. Ne bi­va u ovoj par­ti­ji, la­kon­ski za­klju­ču­je­mo. Je­smo op­ti­mi­sti i per­spek­ti­van soj, ali zna­mo da igra­mo una­pri­jed iz­gu­blje­nu utak­mi­cu, što ne zna­či da ne tre­ba igra­ti. To je, na pri­li­ku, mje­ra na­šeg opa­snog op­ti­mi­zma, da ne raz­gla­ba­mo i ne pod­u­pi­re­mo go­re na­ve­de­no mrač­nim i tu­rob­nim per­spek­ti­va­ma i ci­ta­ti­ma iz škol­ske i osta­lih lek­ti­ra. Elem, kad god smo se uhva­ti­li za knji­gu, knji­ga nam se obi­la o gla­vu. Kad god smo po­že­lje­li da bu­de­mo pa­met­ni­ji, is­pa­li smo ne­ka­ko ne­sreć­ni­ji. A mo­žda i glu­plji. Na­o­bra­zba ni­je što i pa­met, a sre­ća se ne tra­ži u knji­ga­ma ne­go u mi­ni­star­stvi­ma, kla­di­o­ni­ca­ma i slič­nim hra­mo­vi­ma br­ze lo­ve i la­kih gu­bi­ta­ka. Sve osta­lo je smu­ti, pa pro­spi…
Tre­ba vje­ro­va­ti u zlat­ne per­spek­ti­ve i ne pa­da­ti u očaj ili opa­ki dert, ako već ne­ma­te dar jed­nog To­me Zdrav­ko­vi­ća ili glas i stas do­ma­ćeg crn­ca Dže­ja, jer će sre­ća kad-tad po­ku­ca­ti na na­ša vra­ta, na­rav­no uko­li­ko do ta­da sa­ču­va­mo vra­ta i adre­su jer nam se te­melj po­lju­ljao, a krov uru­šio. Ne­go, i kroz krov­ne raz­va­li­ne mo­že se vi­dje­ti pla­vet­ni­lo ne­ba i u is­to­me pri­zo­ru uži­va­ti sve za­grc­ku­ju­ći se na­glim i buj­nim na­pla­vi­na­ma su­za. No, ni su­zi­ce ni­je­su pre­pre­ka op­ti­mi­zmu: to­li­ko smo ri­da­li i su­zi­li da i ne zna­mo da li pla­če­mo što smo ži­vi ili ri­da­mo što smo još uvi­jek ži­vi. Tan­ka je gra­ni­ca iz­me­đu op­ti­mi­zma i crn­pu­ra­ste sud­bi­ne…
Vla­di­ka Taj­no­vi­dac je ka­žu imao obi­čaj da ona­ko po­noć­no raz­man­ti­jan i na­ro­gu­šen po­tje­ra pa­ri­pa u ga­lop i da po­kat­kad opsu­je ono­ga is­pod se­be i ono­ga iz­nad se­be sve na­da­ju­ći se da se Ro­di­telj ne mo­že to­li­ko ra­že­sti­ti i da će ga i usli­ši­ti i ču­ti ka­ko ši­ban bi­če­vi­ma op­ti­mi­zma pro­kli­nje čas svo­ga i na­še­ga ro­đe­nja. Op­ti­mi­sti­čan smo na­ro­dić, ne­ma šta…
Sreć­ni smo, dav­no za­pi­sa Onaj na­mr­go­đe­ni nje­mač­ki ve­le­um po ime­nu He­se, sa­mo kad od sju­tra­šnjeg da­na ni­šta ne tra­ži­mo, a od da­na­šnjeg sa za­hval­no­šću pri­ma­mo ono što nam no­si. Eto i dru­gi i ve­ći bo­lu­ju od istog ili slič­nog op­ti­mi­zma kao i mi, pr­vi i ma­li. Slič­ne per­spek­ti­ve nam krv pi­juc­ka­ju i op­ti­mi­stič­ki nam ke­za­vo na­zdra­vlja­ju…
Elem, ću­ti i tr­pi u svom op­ti­mi­zmu, tr­pe­lji­vi ze­mlja­če, jer ko zna kad će sre­ća i da li će uop­šte do­ći. Ne­ka­ko nas sve­ti oci i ne­sve­ti pi­sci, kao što se pod­sje­ti­smo sa­da i ov­dje, uče i ubje­đu­ju da smo već do­se­gli ze­nit sre­će i da smo već na pu­tu sjaj­nih per­spek­ti­va. Pro­blem je u to­me što ne že­li­mo i ne umi­je­mo da bu­de­mo sreć­ni i per­spek­tiv­ni lju­di. Ako te ne­ko ona­ko per­spek­tiv­no oda­la­mi po li­je­vom, okre­ni mu i de­sni op­ti­mi­stič­ki obraz, na­o­bra­zo­va­ni moj ze­mlja­če. Iz­gle­da da je, na kon­cu kon­ca, u to­me kva­ka. Tre­ba nam ma­lo po­vi­še do­brih ba­ti­na da bi­smo shva­ti­li ko­li­ko smo za­pra­vo sreć­ni i per­spek­tiv­ni.
Ša­mar je, ili po na­ški ću­tek, ina­če sto­lje­ći­ma bio vre­la por­ci­ja hran­lji­vog op­ti­mi­zma i vas­pit­nog per­spek­ti­vi­zma. Kad su pre­sta­li da nas bi­ju, po­sta­li smo pe­si­mi­sti­čan i bes­per­spek­ti­van na­rod. Bu­di­sti bi, ne bi­lo pri­mije­nje­no, re­kli ot­pri­li­ke ova­ko: ako se­be do­ve­deš u sta­nje vje­či­te nir­va­ne, zna­či da si mr­tav. A mr­tav stvor ne mo­že bi­ti pe­si­mi­sta i ne­per­spek­ti­vac. Ot­pri­li­ke: mr­tvi ili umrt­vlje­ni su je­di­ni istin­ski op­ti­mi­sti, a smrt ili umrt­vlje­nje je naj­i­zvje­sni­ja svi­je­tla per­spek­ti­va…Hri­šća­ni ima­ju ne­što dru­ga­či­je per­spek­tiv­ne po­ru­ke, ali stvar je u ni­jan­sa­ma. Ne bih se ovo­ga pu­ta ba­vio te­o­lo­škim gla­vo­lom­ka­ma ko­je mi mo­gu po­kva­ri­ti s mu­kom ste­če­ni op­ti­mi­zam i na­mu­če­nu per­spek­ti­vu…O to­me po­ne­što zna­ju oni oci na­ših da­na i još vi­še glu­vih no­ći ko­ji uži­va­ju u tu­đoj si­ro­ti­nji i sop­stve­nom bo­gat­stvu, a ima ih pod sva­kim ku­be­tom i kr­stom…
Sve ovo za­pi­sah u na­le­tu ne­iz­dr­ži­vog op­ti­mi­zma i per­spek­ti­vi­zma sa na­mje­rom da us­tvr­dim slje­de­će: Bo­lje je bi­ti Pr­va ban­ka, ne­go po­sljed­nja dr­ža­va. Afe­rim!