Željene žene i ideali se, oh, dosežu!
Adolfo Bijoj Kasares, „Venac od ljubavi”
Dobio sam. Dobio sam ukupni iznos nagradnog fonda u poslednjem krugu kviza. Tokom godinu dana svakog četvrtka odgovarao sam na pitanja o „Životu i delu Džejmsa Džojsa”.
Pobedio sam i ostvario svoj večiti san. A moj večiti san je bio da napustim porodicu, pobegnem u Irsku, kupim zamak, čitam „Uliksa” pored kamina, da imam dva irska setera koji će mi, dok čitam, lizati čizme, da se jednom mesečno napijem u krčmi, da se pobijem kao Hemingvej kada je išao da pijanči sa Maestrom, i da ostvarim svoj godišnji program – svake noći po jedna curica.
Zbog toga sam u petak, dvadeset četvrtog septembra 1975, dok su Maruha i mala duboko spavale, odmarajući se od večeri slave, nečujno izišao iz kuće i sa „Uliksom” pod miškom otišao u agenciju Kambio-mar i promenio ček u funte. Sećam se da su me službenici prepoznali, čak je i šef izišao da me dočeka. Počastio me je kafom i čestitao mi.
U jedanaest sati ujutro već sam bio u avionu, na letu 728 kompanije Britiš Kaledonijan, obratite pažnju kakva je to neverovatna podudarnost: to je tačan broj strana „Uliksa”.
Nisam ostavio nikakvo oproštajno pismo. Samo ceduljicu zakačenu zihernadlom na večernjoj haljini koju je Maruha kupila specijalno za taj četvrtak. Na ceduljici sam prepisao pasus Maestra koji je išao ovako:
– I to može biti – rekao je Stiven. – Ima jedna Geteova rečenica koju gospodin Megi voli da citira. „Vodi računa šta želiš u mladosti, pošto ćeš to ostvariti u zreloj dobi”, „Uliks” strana 23.
Ali, u odnosu prostor-vreme, veliko veče je nastupilo u četvrtak,
23. septembra 1975. U četvrtak, 23. septembra 1975. studio B Kanala 15, televizije za sve – Buenos Ajres bio je krcat ljudima kada mi je J. J. Damiko, sav uzbuđen rekao:
Gospodine Estebane Dedales, vi ćete odgovarati na poslednje pitanje ove večeri i na poslednje pitanje ciklusa „Život i delo Džejmsa Džojsa” u kojem ste odgovarali do ovog trenutka. Gospodin Esteban Dedales za milijardu pezosa. J. J. je napravio dugu pauzu i u studiju je zavladala tišina dostojna unutrašnjeg monologa. Za milijardu pezosa. Imate šezdeset sekundi da razmislite pre nego što odgovorite. Ako je vaš odgovor tačan dobićete milijardu pezosa oslobođenih poreza. U protivnom će ova suma preći u nagradni fond za „Oriol – osmeh budi kod svih ljudi”.
J. J. Damiko je bio toliko uzbuđen da nije mogao da otvori koverat s pitanjem. Sekretarici programa, Ajde, koja je bila pravo srce od devojke, drhtao je poslužavnik u rukama. Kažem da je J. J. bio vrlo uzbuđen i to s pravom. Računajte da sam i ja, a nisam lak na suzu, osetio kako mi se magli pred očima. Stvar je u tome što smo se J. J. i ja viđali godinu dana svakog četvrtka i na kraju se sprijateljili. I ne mislim pri tom samo na subotnje vermute u četvrti Flores, u Londonu, ne; među nama je postojalo nešto kao tok svesti. Sada kada sam ovde, toliko daleko, u Irskoj, dok ostvarujem
svoj večiti san, osećam da mi nedostaje i to ću mu napisati u pismu. Kakav sjajan tip, taj J. J. Damiko! Nadam se da će se posle ovog pisma najzad rešiti i da će doći da proba Patrišin irski paprikaš. Biće pravo zadovoljstvo ponovo ga videti.
Želim, međutim, da se vratim na ono nezaboravno veče. Kada je J. J. izvadio pitanje iz koverte, svi su ostali bez daha. J. J. ophrvan nervozom, nikako da ga pročita. Video sam da Maruha samo što nije pala u nesvest. J. J. najzad reče:
„Gospodine Estebane Dedales, za sumu od milijardu pezosa treba da nam odgovorite na sledeće pitanje: Poznato je da se radnja „Uliksa” odvija u samo jednom danu, u samo jednom danu života njegovog protagoniste Leopolda Bluma. Oriol vas, dakle, pita. Treba da nam kažete sa apsolutnom preciznošću kog dana i godine se odvija radnja celog „Uliksa”.
Publika ponovo zaneme. Pitanje je, međutim, bilo lako. Stvar je u tome što žiriju više nije preostalo pitanja. Radnja čitavog „Uliksa” odvija se šesnaestog juna 1904. Nameravao sam da proširim odgovor, ali me nisu pustili. Dok je zapisničar jurio da mi uruči ček, u publici je nastala prava eksplozija aplauza i povika, nastao je metež u čitavom studiju, a devojke iz Banke su se gurale da mi uruče cveće. Sećam se da su u čitavoj gunguli odgurali dve kamere i jednoj razbili vizir. Dirnulo me je kada sam video mog šefa Enrikesa kako nosi Alehandrita. Dečak je sedeo ocu na ramenima, jednom rukom je držao objektiv buma, a drugom je mahao zastavicom na kojoj je bila fotografija Matične kuće. Fotografi su tražili da zagrlim svoju učiteljicu iz šestog razreda i morali su da izbace iz programa ceo blok reklama kako bi šef za propagandu firme pokrovitelja, doktor Leon Olgin, mogao da održi kratak govor. Sada, u ponoć, dok sedim za ovim stolom od orahovine i grejem svoje čizme uz vatru kardifskog uglja (gde sam akcionar, zahvaljujući Patriši) dok Patriša i Patrišina majka i Patrišin otac spokojno spavaju u desnom krilu, dok pišem J. J.Damiku, sam, u dnevnoj sobi mog zamka u Irskoj, razmišljam. Razmišljam i zaključujem da je za sve bila kriva Maruha. I dok
mislim na Maruhu putem asocijacija, mislim na malecku koja mi veoma nedostaje.
Maruha. Ponekad je se sećam kako pravi kokice i razmišljam da je zaista jedino dobro kod te žene bio njen smisao za organizaciju. Maruha je izvrstan ekonom, to jeste, ali što se ostalog tiče, zagorčala mi je život. Pa opet, igrom drugog neobičnog slučaja, ona je bila ta koja me je podstakla, koja mi je dala pravi podstrek.
Jednog četvrtka, na praznik, krajem avgusta 1974, dok smo večerali i gledali televiziju, ona mi sa svojim izrazitim smislom za praktično reče:
– Zašto se ne prijaviš, Estebane. Kad toliko znaš. Ja bih na tvom mestu već bila tamo. Vidi! Vidi samo lica onih koji pobeđuju.
– Ružni su – reče Moli.
Ja sam govorio da neću, da sam stidljiv, da ću sve zaboraviti čim upere kameru u mene, da je to pojavljivanje, kao u cirkusu, tipično za egzibicioniste, za brbljivce, za pajace, za jadnike bez dostojanstva i šta bi pomislile moje kolege u banci kad bi me videle.
– Ma kakvo dostojanstvo – reče Maruha. – Već osam godina ga čitaš, od kako se mala rodila; napamet ga znaš. Stvar je u tome što nemaš petlju, kolebljiv si.
– Hajde, tata, prijavi se – reče Moli.
Jedno popodne, po izlasku iz banke, odlučih se. Bila je sredina septembra. Otišao sam u Kanal, izabrao temu i prijavio se.
„Esteban Dedales, Argentinac, 42 godine, oženjen, jedna kćerka, činovnik Albanske banke, filijala Almagro, živi u četvrti Flores, odgovara na pitanja iz ciklusa „Život i delo Džejmsa Džojsa”,
rekao je J. J. prvog četvrtka kada sam se suočio sa kamerama.
Sada kada, dve godine kasnije, mislim na ono veče, priznajem da to činim sa smeškom. Bio sam toliko nervozan da su mi kolena klecala. Lica trojice članova žirija koji su me posmatrali odjednom su me podsetila na tri profesora gimnazije „Sarmijento”, na onaj jedini put kada sam izišao pred ispitnu komisiju, u četvrtom razredu, kada sam preneo književnost u martovski rok. Obratite pažnju na podudarnost: ništa manje nego književnost. Da se čovek zamisli, zar ne?
Prvo pitanje je bilo lako; koje godine su objavljeni „Dablinci”, koja je bila njihova prva verzija i godine sledećih izdanja. Odgovarao sam odmah, preduhitrujući pitanja. Istinu govoreći, sada kada razmislim, ono osećanje koje sam te večeri doživeo nije mi se nikada više ponovilo. Ni u jednoj od
pedeset i dve emisije. Jer prvo sam, pre sva tri pitanja, dok je J. J. uzimao papirić, osetio kao neku prazninu u stomaku. Ali kasnije, u trenutku kada je na mene došao red, video sam kako Maestro podiže pogled sa fotografije i gleda u mene. To se desilo samo tog četvrtka. Kasnije me više nije gledao. Elem, to je postala najčuvenija godina mog života. Ljudi su mi se javljali na ulici, pa čak mi tražili autogram. Susedi su Maruhi slali jaretinu, slatkiše i pozdrave za mene. Na dan emisije zvali
su me telefonom tek da mi kažu: „Samo napred, don Estebane!”
Napravili su reportaže o meni u TV programu, u Brojčaniku i Anteni i u časopisu Proglas. Argentinsko-irski institut za kulturu priredio je 17. marta koktel meni u čast. Maruha i ja smo ostavili Moli sa don Leopoldom i otišli. Uručivši mi zastavicu, doktor Patrisio O’Brajen je u svojstvu atašea za kulturu rekao da, bez obzira na rezultat takmičenja, moje učešće već predstavlja doprinos zbližavanju naših naroda. Sećam se da sam se, ugledavši na zastavici irski grb sa harfom, ganuo do najdublje tačke u duši.
Bilo je neverovatno da su čak i moji rođaci, proizvođači „Povrća Dedales” koji me se nikad nisu setili, zvali Maruhu telefonom da kažu: „Zašto se nikada ne viđamo, draga rođako, morate da dođete kod nas, kako to da se ne poznajemo?” Eto. Ne znam kako je don Leopoldo uspeo da nađe moju učiteljicu iz šestog razreda, ali jedno veče su je doveli u emisiju. Moram da priznam da je nisam prepoznao, ali stara se rasplakala i ja sam je pomilovao po glavi. Maruha je blistala i promenila je sav nameštaj u kući. Moli je bila zvezda škole i direktorka joj je u đačkom dnevniku napisala nešto veoma lepo. A da ne pričamo šta se dešavalo u Banci! Enrikes, čovek u godinama, pravi pravcati šef, išao je u svaku emisiju da navija za mene i vodio je Alehandrita, svog mlađeg klinca. Službenice, pa i devojke službenika, osnovale su odbor i sastajale se svake srede u Trijanonu. Tokom nedelje išle su u narodnu biblioteku i pravile ceduljice za slučaj da mi bude postavljeno neko lukavo pitanje. Htele su da razgovaraju sa Borhesom, ali ja sam bio protiv. Ni ceduljice mi nisu bile potrebne. Znao sam sve. A kako je tek bilo petkom u Banci! Petkom je bio vrhunac. Ja bih ulazio i svi bi prestajali da rade. Čak su i klijenti zaboravljali da ulože novac i dolazili su iza pulta da mi čestitaju i da mi daju neku informaciju. Ceo svet se bacio na Džojsa.
Enrikes je posle četiri naručivao sendviče i hladnu sidru iz Trijanona i svi bismo nazdravljali.
Kako je takmičenje odmicalo, tako je napetost rasla. Svota u nagradnom fondu je bila sve veća, a pitanja sve teža. Ja sam eliminisao protivnike probijajući se na prvo mesto u završnom krugu. Ali, što se više približavalo odlučujuće pitanje, ono koje bi me konačno učinilo bogatim, utoliko sam sve više osećao da ne živim u Buenos Ajresu. Živeo sam u Irskoj. Zamišljao sam se u svom zamku, kako sedim pored kamina, jedem irski paprikaš, čitam „Uliksa”, sa najsenzibilnijom od 365 curica, dok mi ona svira harfu i peva mi stare keltske pesme, ili sam video sebe kako hodam po ulicama punim tkačnica, po maglovitim četvrtima Dablina, kako uvek iznova, u dugim šetnjama (pre nego što bih uzjahao svog belog konja), obilazim ona ista mesta koja je u samo jednom danu obišao don Leopold Blum.
Živeo sam misleći na Irsku, planirajući. Znao šta treba da uradim kada jednom stignem u Irsku. Pre svega, mislio sam da obiđem gomile zbijenih kućeraka koje okružuju gradska jezgra i da izbavim 365 devojaka, koje još nisu tuberkulozne i imaju sklonosti za harfu.
Mislio sam da ih stavim u posebne odaje, u osunčano krilo zamka, po dve u svaku sobu, da im ne bude sumorno. Sa majkama ne bi bilo problema, njima bih dobro platio i gotovo. Njihove mlade kćeri bi prešle kod mene da žive dostojnim životom. Ništa od ulične skitnje, ni od prostitucije, niti bi morale da završe u bordelu Bele Koena, kao u „Uliksu”. U mom zamku bi njihova egzistencija bila lišena svakog problema. Svaka od njih bi jednom godišnje došla na red da spava sa mnom. J. J. Damiko i ja smo mnogo razgovarali o toj mojoj zabludi. On je govorio da je to način da se ne vezujem. „Možda”, govorio sam mu ja, ,,ali, pazi, J. J., to u suštini ima svoju logiku. Ako mi mala da, pamtiću tu noć celog života: ako mi ne da, iduće noći probam sa drugom i gotovo.” ,,Da”, govorio je J. J. – ,,ali obrati pažnju kako je to nepotpuno: misliš samo na noć. A dan? Dan za tebe ne postoji?” Elem, podne uz vermut u Londonu, subote koje se više neće vratiti, razgovori kojih više nema, u ovim krajevima nema čak ni vermuta, niti znaju šta je to. Napisaću J. J.-u da donese par
flaša.
No, da se vratim na temu, ono što me je najviše privlačilo bio je odnos prostor-vreme. Jer sam planirao da im promenim imena. Da ih ne pobrkam, svakoj bih dao drukčije ime, prema crkvenom kalendaru. Ako bi, na primer, neka došla na red na dan Svetog Eufrazija, prozvao bih je Eufrasija, sa ,,a”. A ako bi druga padala na Sv. Evarista mučenika, zvala bi se Evarista, i tako redom.
To su bili moji planovi. U međuvremenu sam svakog četvrtka skupljao poene za završni krug i ,,sa poražavajućom erudicijom”, kako su u reportaži o meni rekli u ,,TV programu”, odgovarao na sva pitanja koja je J. J. vadio iz koverte, nakon što bih je ja izabrao.
Ja zapravo nikad nisam sasvim razumeo „Uliksa”. Bolje rečeno, još ima delova koje ne razumem; još bolje rečeno, nisam razumeo skoro ništa, ali sam se zainatio. Jer, kada sam prvi put uzeo knjigu u ruke, naslutio sam da je reč o nečemu veoma važnom, nečemu što će promeniti pravac mog života. Zainatio sam se i intuicija me nije prevarila. Čitao sam ga već osam godina, otkako se rodila Moli, i svaki put sam osećao kao da mi Maestro, već slep i izgubljene vere, ipak šalje tajne dimne signale duha da ne pokleknem. I bogami, bio je u pravu. A kada je u poslednjim emisijama ciklusa milijarda počela jasno da se ocrtava, osetio sam da „Uliks” nije uzalud napisan.
Onda sam shvatio zbog čega mi je osam godina, svaki put kada bi me videla da uzimam „Uliksa” ili kada napravim neki običan komentar, Maruha govorila: „Glupane! Ništa od toga što čitaš ne ulazi ti u glavu”.
„Zato što me izvlače iz moje sredine”, mislio sam ja ne odgovarajući, „zato što nemam zamak u Irskoj, zato što sam otuđen radom u Banci i zato što u tebi, Maruha, tinja skrivena zavist pred čudesnim prizorom moje uzvišene upornosti.”
– I ti i ovaj cvikeraš dovde ste mi došli – govorila mi je Maruha i pokazivala prstom na vrat. Jer, Maruha je i protiv svoje volje bila fascinirana svaki put kad je krišom posmatrala Džojsovu fotografiju koju sam izrezao iz jednog starog broja časopisa Revista de Oksidente. Slučajno sam ga kupio u jednom antikvarijatu u podzemnom prolazu Obelisk – na jug; fotografiju sam plastifikovao u „Pelosu”, dok su tamo još to radili, i držao sam je na poleđini „Izgnanika”. Onu toliko poznatu Maestrovu fotografiju gde nagnut gleda kroz lupu. Ja joj ništa nisam odgovarao zbog toga što sam ušao u neku vrstu unutrašnjeg monologa. Moju sudbinu je krojio niz podudarnosti i nisam hteo da je se odreknem. Kao prvo, obratite pažnju na moje ime: Esteban Dedales. Od toga do Stiven Dedalus (jedan od glavnih junaka „Uliksa”) samo je jedan korak. Maruhin deda (koji je nedavno umro) zvao se Leopoldo Bulnes, a Maruhin otac, Leopoldo Bulnes mlađi, što je veoma slično Leopoldu Blumu. Maruha se zove Maruha i ima je u „Uliksu”. Kada se rodila Moli (ceo unutrašnji monolog u „Uliksu”), prozvali smo je Moli bez diskusije.
Drugo: Huan Enrike Menton je lik iz „Uliksa”, a Enrikes, moj šef u Banci, zove se Huan Matijas Enrikes. Što se tiče J. J.-a, verovali ili ne, celo jedno poglavlje „Uliksa”, deo gde jadnog Bluma ponižavaju i izlažu preziru, ima junaka koji se zove J. J. i obratite pažnju da Maestro isto tako kao i ja upotrebljava samo inicijale. Sve u svemu, mora da ima još mnogo podudarnosti kojih ni ja nisam svestan. Sve to smo J. J. Damiko i ja podrobno analizirali tokom onih nezaboravnih susreta u podne u Londonu.
Zbog čega čovek više ceni stvari sa distance? Ove noći, ovde u Irskoj, dok pišem J. J.-u svom zamku koji se zove Dablin – na jug u znak sećanja na Buenos Ajres, koji nikada ne zaboravljam kao što ne zaboravljam ni malecku, sada već sigurno poodraslu, mislim da je J. J. bio u pravu kada mi je
govorio: „Vidi, Estebane, senzualnost je proizvod odsustva”.
Upravo tako i jeste, jer sam devojke vratio njihovim majkama i, sedamnaestog marta ove godine, na dan Svetog Patrika mučenika, zaštitnika Irske (kako bi moglo biti drukčije!) oženio sam se.
Oženio sam se Patrišom Bojl O’Konor Ficmoris Farel. I sada dolazi najneobičnija od svih podudarnosti u mojoj sudbini: kako je Patriša rođena 17. marta, na dan svog sveca, ona je bila
jedina devojka kojoj nije trebalo menjati ime. Ima, sem toga, još nešto: tu noć neću zaboraviti dok sam živ. I to ne zato što sam uočio veliku razliku između Patriše i sedamdeset i sedam ili osam devojaka sa kojima sam stigao da spavam; uzgred budi rečeno, devojke koje nisu tuberkulozne su
prava tuga. One, naime, usled niza okolnosti koje bi J. J. vrlo dobro razumeo, gledaju kao ovčice, ne znaju šta im se dešava, sećaju se prve lutke, neke se rasplaču misleći na svog momka u Belfastu, šta ćeš! Isto tako može biti da sam ja imao krupnijih problema sa savešću, priznajem. A povrh svega toga, fotografija Maestra koji me posmatra kroz lupu. Dakle, između Patriše i Telesfore, ili između Patriše i Pole Navare ili Emetrije, da spomenem samo neke od njih, nisam našao nikakvu bitnu
razliku. Ne, nije bilo nikakve razlike, a sada se dobro sećam (obratite pažnju šta je podsvest!), svake noći mi se javljala Maestrova slika, te mnogo liberalnosti, te mnogo priče, mnogo grubosti, ali u njemu je ipak kucalo srdašce dobrog irskog katolika, a u mojoj porodici, skromnost na stranu, ima nečeg keltskog. Zbog toga, kada kažem da je sa Patrišom bilo drukčije, mislim na onaj detalj koji je sam po sebi nezaboravan i koji predstavlja Patrišu od glave do pete, a da pri tom ne spominjemo njen smisao za organizaciju, ni njen osećaj za praktično, ni to koliko je izvrstan ekonom.
Obratite pažnju: sedamnaestog marta ležim u krevetu i gledam u beležnicu da vidim na koju je curu red i odjednom ugledam Patrišu u spavaćici sa rukama iza leđa, kao da nešto krije.
– Samo uđi, mala – kažem joj na gelskom. Na još oskudnom gelskom, zato što sam tek počeo da ga učim sa Kefom Kilkenijem.
Patriša ne mrda, stoji tamo na tepihu i smeška se.
– Šta je bilo, mala? – kažem joj.
Tada Patriša prilazi, pruža ruke i daje mi „Uliksa”.
Ja, naime, ovde, na posebnoj polici iznad kamina, imam valjda sva engleska izdanja „Uliksa”. Imam čak i izdanje pariske knjižare „Šekspir i kompanija”. To je bilo prvo što sam uradio čim sam izišao iz aviona u Londonu, pre nego što sam kročio u Irsku, pre nego što sam kupio Dablin – na jug, pre bilo čega drugog. Kupio sam sva izdanja „Uliksa”, čak i inkunabule, izdanja koje je nemoguće naći, i prve numerisane primerke za bibliofile. To sam učinio zato što sam se tako osećao. Kao neki dug zahvalnosti Maestru. Ali, kada sam u Patrišinim rukama video mog „Uliksa”, argentinski prevod Salasa Subirata, u izdanju kuće „Santjago Rueda”, jedini koji postoji na španskom, kada sam u njenim rukama video moj stari, dragi, raskupusani i ispodvlačeni prevod „Uliksa” koji sam kao jedini prtljag doneo iz mog dragog Buenos Ajresa i koji sada posmatram na stolu, zaplakah. Ja, koji nisam lak na suzu, zaplakah kao žena.
Ali to nije sve. Jer sam sledećeg jutra, čim sam sišao u biblioteku, gde sada sedim i pišem, pronašao kod Patriše drugi detalj, jedan neverovatan detalj koji je presudio da se njom oženim. Na kaminu je, pored Parnelove slike koju je stavila misis Konvej, stajala fotografija Gardela. Pazite, priznajem da me je to što sam video sliku Mrkog {2} u jednom zamku izgubljenom u pustarama Irske, pored slike njihovog najvećeg junaka, ganulo do najdublje tačke u duši. Ne kažem da sam plakao, to ne, ali mi je „Uliks”, kojeg sam upravo hteo da stavim na policu, gotovo ispao iz ruku.
Ali kako je samo uspela da nađe tu fotografiju kad ovde nema ni vermuta, sećam se da sam razmišljao potpuno zblanut, u jednom unutrašnjem monologu gde sam, u odnosu prostor-vreme, sa žarom mozgao o tome da li je ovo ključni trenutak moje sudbine, kad odjednom iza sebe začuh Patrišin glas.
Okrenuh se i sav uzbuđen je zagrlih. Hteo sam da pričam sa njom o fotografiji, o tome šta Mrki za mene znači, ali Patriša mi, držeći plan zamka u jednoj ruci, priznanicu, olovku i papir u drugoj, na svom slatkom gelskom, saopšti osam stvari:
1. Vrati ove jadne devojke svojim kućama. Jadne majke, koliko mora da im nedostaju.
2. Pa šta, na kraju krajeva? Jedino što prave su troškovi.
3. Vidi, Estebane, brbljivaca uvek imana pretek. Može da se desi da se momcima iz IRA-e sve to nimalo ne dopadne.
4. U ovom zamku se troši mnogo na svetlo.
5. Misis Konvej je nepotreban izdatak.
6. Evo ti priznanice. Staž, odmor, dečji dodatak, trinaesta plata. Potpiši.
7. Kef Kilkeni je kao profesor irskog neupotrebljiv.
8. I šta će ti kad sam ja tu?
Istina je da je misis Konvej beskorisna starica. Pravila je odvratan irski paprikaš. Mnogo je glupa bila, sirota baba, ali sam u celoj Irskoj samo nju mogao da nađem sa tim prezimenom. U Dablinu je bilo sjajnih bakica, ali sve su bile O’Konor, O’Rurk i O’Donel, a nijedna Konvej. A morala je da
se preziva Konvej, jer se tako zvala guvernanta koju je Maestro imao kada je bio mali.
Patriša je izbacila i Kefa Kilkenija, što mi je bilo žao. Ličio je malo na J. J. Damika i učio me je irski iz javnih kuća da bih u svojim mesečnim tučama mogao da izazovem stalne goste u krčmi, donosio mi je ogrtače iz Belfasta i potrudio se da mi nađe harfu, nabavio mi je prelepog belog konja i dva psa da mi ližu čizme i, mada su se Maligen i O’Rurk pokazali kao dva krajnje tupava psa, za to nije bio kriv Kef Kilkeni koga ću seuvek sećati kao jedne sjajne ličnosti. Šta ćeš.
Patriša kuva ko bog, skoro isto tako dobro kao Maruha. Ali, dva meseca nakon što je preuzela stvar u svoje ruke, stavila je tačku na moje mesečne tuče. Nisam stigao ni da trepnem. Podigla je pokretne mostove i nije me pustila da uđem. I sve zbog jednog pocepanog ogrtača. Jer kad sam se iz krčme vraćao s masnicom na oku ili razbijene glave, Patriša nije govorila ništa. Ali se potpuno izbezumljivala kad sam se vraćao s iscepanim ogrtačem. Ogrtači koje sam nosio su bili prelepi:
spolja crni, od čoje iz Belfasta, svi iznutra postavljeni ljubičastim satenom; njih je Kef Kilkeni kupovao posebno za mene. Tog oktobarskog jutra Patriša me je videla kako stižem u galopu. Posmatrala me je kroz durbin sa prozorčića u potkrovlju zamka. Ogrtač mi je bio u fronclama. Već je treći put ogrtač bio urnisan zato što sam na gelskom doviknuo: „Pederu!” Alfu Lenehanu, predradniku predionice, jednom medvedu od dva metra. To je bila antologijska tuča. Samo je Hemingvej falio! Patriša je, dakle, otišla i podigla svih sedam pokretnih mostova i ostavila me napolju do jutra. Skoro sam se smrzao. Sve vreme sam drhtao, pogleda uprtog u čizme, dok se dizala izmaglica, a stari Beket se, mrtav gladan, vrteo po pustari tražeći kakvu-takvu travčicu.
Sve dok nas, najzad, negde oko deset, Patriša već malo mirnija, nije pustila da uđemo. Odvela me je u biblioteku i na ovom istom stolu mi je crno na belo pokazala da stavka „mesečne tuče, krčma” pokazuje gubitke. Izvrstan je ekonom Patriša. Tog istog dana Patriša je prodala Beketa. Prodala ga je poručniku Nousiju Flinu u kasarni irske pešadije. To je bio prelep beli konj. Čistokrvni irski konj koji je u galopu ulazio u krčmu, kao da je čovek. Ja sam ga prozvao Beket zato što se tako zvao Maestrov sekretar od 1922. do 1929. Kakvo li mu je ime dao poručnik Nousi Flin?
Patriša je prodala i harfu. Dala je oglas u dablinskom Ajriš tajmsu i već sledećeg dana je po nju došao kamion. Pošto je bila vrlo velika, morali su da je iznesu preko Mosta Alsina, pokretnog mosta broj pet. Čudna podudarnost sudbine. Mada, kad razmislim, to je za mene bio preveliki zalogaj. Sem toga, nijedna od devojaka nije imala dovoljno senzibiliteta da je svira. Patriša je u novembru otišla kod trgovačkog posrednika. Kupila je akcije Kardifskog uglja i zamenila dva psa za četrnaest vreća najbolje pšenice. Ta dva psa su stvarno bili katastrofa. Nije bilo načina da mi ližu čizme. Kef Kilkeni i ja smo sve probali: počev od toga što smo uzeli parčiće iste kože od koje su napravljene
čizme i na njima im dali hranu, pa sve do toga što smo namazali čizme specijalnom hranom za doge bez apetita koju je Kef Kilkeni nabavio u Alsteru. I ništa. Nije bilo načina. Kef Kilkeni im je čak doveo islandskog, a ne irskog instruktora: jednog Islanđanina, rođenog i odraslog na Islandu, u Rejkjaviku, koji je od malena navikao da radi sa psima, ali ni to nije vredelo.
Najgore je bilo to što je hrana za doge bez apetita nepodnošljivo zaudarala i moje čizme su, pravo rečeno, grozno smrdele. Maligen i O’Rurk, ta dva glupana, bežali bi čim bi me videli. I ne samo psi. Ja sam imao naviku da u krčmu ulazim u punom galopu. Sviđalo mi se. Izgledalo mi je romantično.
Jašući na Beketu, izlazio sam preko pokretnog mosta broj sedam koji se zove Almagro mog života i jurio sam preko pustare prema krčmi onoliko brzo koliko su Beketa noge nosile i pri tom sam pevao tango „dragi moj Buenos Ajrese, kada te ponovo vidim”. Živeo sam u iluziji da su me tekstilni radnici i siroti pijanci, sa sedamsto metara udaljenosti, prepoznavali po tim besmrtnim strofama, ali ne, to je bilo zbog smrada. Patriša je dovela tatu i mamu da žive sa nama. Oni su u desnom krilu, iznad terase koja izlazi na Korijentes i Esmeraldu.
Korijentes i Esmeralda je pokretni most broj jedan. U Dablinu na jug ukupno ima sedam pokretnih mostova. Čudan broj, što bi rekao Džojs. Broj jedan se zove Korijentes i Esmeralda; broj dva San Huan i Boedo; tri – Pepiri; četiri – Kaferata; pet – Most Alsina (on je najveći); šest – Kozja krv u cvatu (na kojem je, gle čuda, izrastao rododendron); i sedam Almagro mog života?
Ništa više. Sada, u tišini ove noći, dok pišem J. J.-u, slušam pucketanje kardifskog uglja u kaminu i sećam se Maruhe kako pravi kokice.
„Ima da jedeš fenomenalan irski paprikaš”, napisaću J. J.-u.
„Patriša kuva skoro isto tako dobro kao Maruha.” Napisaću mu i da donese par flaša vermuta, jer ovde toga nema. Tako je.
Završavam ovo pismo i počinjem da čitam Maestra.
Isidoro Blajsten