Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XX dio
Goli život je televizijska serija od četiri epizode, snimana je u Izraelu od 6. do 13. marta 1989. godine u produkciji Avala filma. To je jedini televizijski rad Danila Kiša, čoveka koji u životu nije kupio televizor.
drugi nastavak
Eva Panić: I ona mene teši, ja nju tešim i mi smo strašno mirne, ali žene polude, povraćaju, popišaju se, poseru se, smrdi, nema kible, dakle, i onda osećamo da počinje da se ljulja dakle brod. Sad žene počinju da viču: „Voze nas da nas bace u more.“ Pravo da ti kažem, ja i Bosa smo stalno govorile: „Nemojte da ludujete, pa ne voze nas, pa šta ludujete, pa histerija“. Jednoj su razbili naočare, nekoj Olgi Antić, razbili naočare, jedna priča, pita: „Sećam se ludnice, jel će mi odseći kosu, kakva mi je divna kosa, jel će mi odseći?“ Druga, svašta im pada na pamet, ne znaju više… I tako ti se mi vozimo u tom Punatu, posle saznamo, mi vidimo da sve dovoze sa Punatom tim poznatim.
Kiš: Kako se zove brod?
Eva Panić: Brod se zove Punat i onda se mi u tome vozimo i kao približavamo se nekakvoj obali.
Kiš: Oprosti, to je noć, još uvek?
Eva Panić: Mi ne znamo je li noć ili je dan, mi smo unutra u mraku, zatvoreno je, otkud mi znamo šta je, samo odjedared, mi se približavamo nečemu gde je užasna dreka. Ali takva dreka paklena, pesma nekakva, deru se, neko od vana, čujemo samo ua bando, ua bando, pa pevaju: „Bandu ćemo uništiti i više je neće biti“.
Kiš: Ženski ili muški?
Eva Panić: Samo ženski, samo ženski, samo ženski, a nas nekakva panika uhvatila, znaš, ne znamo ni šta je to. Ja sam imala impresiju da su to zveri, divlje zveri, dolaziš među divlje zveri.
Ženi Lebl: Odjednom smo doplovili do nečega, i rekli su nam da izlazimo, i mi smo izašle.
Kiš: I vi ne znate uopšte gde ste?
Ženi Lebl: Nemamo pojma, vidimo samo tu, neke dve-tri barake su bile tamo, i piše Con Tito, Con Tito, na italijanskom, sa Titom. Na nekom je mestu bilo „U izgradnju socijalizma“ otprilike. Verovatno zarobljenici italijanski ili nešto tako. U svakom slučaju, našle smo se na tom kopnu nekom, i nas izbacuju, sve moraš da ideš. Sreća te nije bilo prvi put. Mislim, posle je bilo ono sa Golim otokom nešto drugo, ali njima su napravili neke daske tamo, milicionerima i upravljačima, mi smo morale u moru da budemo.
Kiš: Znači, direktno vas ubace u more?
Ženi Lebl: Direktno u more i onda izlazimo.
Kiš: Dokle vam dolazi more?
Ženi Lebl: Pa negde dovde…
Kiš: Da, kako ste to gazile nogama? I dospevate znači…
Ženi Lebl: Na Sveti Grgur.
Kiš: Na Sveti Grgur, ostrvo.
Ženi Lebl: Da.
Eva Panić: Otvori se ta paluba, to nikad neću u životu zaboraviti. Jedna ovako žena koja ima tako plave čelične oči, kaže tamo: „Ispadaj, bando“. Mene je, ovako, za kosu uhvatila, izvukla i tras, napolje.
Ja sam bila 38 kila. Onda je bio špalir i te žene su tako urlale, tako pevale i tako tukle, ja sam izašla…
Kiš: Špalir, to je?
Eva Panić: Red, red postavljen u dva reda; između ta dva reda ti moraš prolaziti, svaka te udari, ili pljune ili nešto ti radi, jer i njih gledaju, jel, kako se one ophode. Ja ti kažem, mi smo imale jednu što se zvala dvomotorac, drugi put je došla.
Kiš: Jednom je bila?
Eva Panić: Jednom je bila neka, neka Palma. Pa tu su tako tukli kao jednu marvu. Ja sam pošla dva koraka…
Kiš: Oprosti, uglavnom to rade rukama, nogama, nemaju nikakve…
Eva Panić: Rukama i nogama, ništa, ništa. Rukama, nogama, dosta, dosta, rukama i nogama slomili su kičmu nekojima, vuku ih ovako, koja padne, gaze.
Kiš: Šta je bilo sa tom Palmom?
Eva Panić: Sva je izranjavljena izletela iz toga. Ali kad sam se prvi put pogledala u bure od vode na klozetu, onda sam videla da imam svakojake čvoruke, da me ni majka ne bi prepoznala kad bi me ugledala. Ali to još nije ni blizu, jer su žene imale slomljene kičme, žena izgubila oko u špaliru, to nije… to su zveri, nije to…
Kiš: To su zatvorenice?
Eva Panić: Koje su revidirane, sirotice.
Kiš: Šta znači revidirati?
Eva Panić: Za koje je kolektiv poverovao da mrze kominformovskog neprijatelja.
Kiš: A da vole svoje rukovodstvo.
Ženi Lebl: Onda smo mi počele da zidamo barake za upravu, za nas, cisternu, kuhinju, nužnik i kad smo sve to sagradile, onda su nas opet strpali u brod, isti taj Punat. Punat nas je pratio od početka do kraja.
Kiš: Koliko to traje, otprilike taj vaš boravak?
Ženi Lebl: Mesec-dva dana.
Kiš: Mesec-dva dana. Vi gradite tamo barake. Pod kakvim uslovima je to bilo? Da li ste hranjene pristojno, kako živite?
Ženi Lebl: Pristojno. To je bilo sa kazana, kao i svuda, ali mi smo mislile da je to ipak jedna radna akcija, i da ćemo mi posle te radne akcije da budemo puštene, da se dokažemo. Mi smo smatrale da je to dokazivanje radom.
Kiš: Dobro, razumem, i onda posle mesec-dva?
Ženi Lebl: Čak smo zasadile i neke boriće tamo. Posle mesec-dva nas opet ubacuju u Punat i krećemo dalje, i onda se iskrcamo na drugom delu tog istog ostrva Svetog Grgura i sad, naravno, pošto smo mislile da je to krajnja stanica, počinje jedno veliko razočaranje. Na kraju krajeva, opet treba da počneš cisternu ako hoćeš vodu da imaš, barake za upravu, barake za nas i sve to, i sad…
Kiš: Znači ponovo gradite, recimo, ponovo gradite logor za buduće logoraše i logorašice?
Ženi Lebl: Za sebe.
Kiš: U prvom redu za sebe i za upravu?
Ženi Lebl: Da.
Eva Panić: Te noći, šest nedelja su nas stavili u izolaciju.
Kiš: Šta znači izolacija?
Eva Panić: Bojali su se da imamo koju zaraznu bolest, i onda je bio tamo nekakav, jedna baraka, zvao se dom kulture, tu su nas…
Kiš: Dom kulture, to je ironičan naziv ili se to zaista zove tako?
Eva Panić: Ne, to je bio dom kulture. Tamo su se sve priredbe držale.
Kiš: Na ostrvu Sveti Grgur?
Eva Panić: Na ostrvu Sveti Grgur.
Kiš: Baraka koja se zove dom kulture?
Eva Panić: Dom kulture, da. Tu su se držale razne priredbe, mitinzi, a o priredbama ću ti pričati još. I tu su nas sve smestili.
Kiš: Opiši, molim te, kako to izgleda? Koliko vas ima?
Eva Panić: Naša grupa, koje smo i došle.
Kiš: Tu ima kreveta?
Eva Panić: Kakvi kreveti, kakvi kreveti, nikakav krevet. Na pod su metili slamarice i tu smo ovako, kao jedna pored druge, ovako polegnute. Naravno, Bosica je legla odmah pored mene, ovako se unutra ušmugljala pored mene, i onda nas vode na šišanje. E, sad ošišaju nas makazama za šišanje ovaca. Nekom malo tako čuperak ostave, pa malo u meso, pa malo ovde, pa malo onde.
Kiš: Koje to žene rade?
Eva Panić: Sve naše žene, nemamo mi veze, milicija nas samo ujutru i uveče prebrojava.
Kiš: Ostalo se obavlja po principu…
Eva Panić: Unutrašnja uprava. Ništa mi nemamo, i njih treba da zovemo drugarice.
Kiš: To su zatvorenice koje su prevaspitane, koje su revidirale?
Eva Panić: To su zatvorenice koje su prevaspitane, koje su revidirale, to su drugarice aktivistkinje.
Kiš: Vas šišaju, one vas i šišaju?
Eva Panić: One nas i šišaju, pa sigurno, i onda nam daju da se obučemo. E sada, naročito daju svakome takve prnje: meni koja sam mala suknju do poda. Onoj Ružici Božičković, koja je metar i 80, njoj daju jednu tako kratku suknju, da joj se pola dupeta vidi. Meni daju gumene opanke 42, pa ja ovako vežem sa nekakvim krpama, jer nam daju nekakve krpe za šuferice, da ovijemo noge. Dakle, izgledaš unakažen. Nijedno dugme nigde, a sve se otvara i sve ti se vidi.
Kiš: Kojih su godina otprilike te žene koje su u toj grupi, uopšte te žene?
Eva Panić: Ja sam već bila jedna od starijih.
Kiš: Sa svoje 32-33 godine.
Eva Panić: Trideset tri godine. I onda, ovaj, kažem ti, uvečer, prvo veče, ovako nas postave pred baraku i onda možeš misliti, kao plašila za ptice izgledamo, strašno obučene, ošišane grozno, izudarane, plavozelene. I onda počne, onda kolektiv sav se ovako postavi: ua bando, puj, a onda svi, svi, kolektiv…
Kiš: Protiv vas koje ste tek stigle?
Eva Panić: Protiv nas. Mi stojimo onako pred barakom i drhtimo kao ptičice, ovako, a one bando, viču, urlaju.
Kiš: Kaži šta govore?
Eva Panić: Zaletaju se u nas, a onda ova stoji u sredini: „Ne, imaćete prilike, sada ne“.
Kiš: Ko je to ova?
Eva Panić: Ne upravnica logora, mi nju uopšte ne vidimo, nego starešina.
Kiš: Ona kao tu vas razvađa.
Eva Panić: Ima jedan starešina, a ima svaka baraka svoju starešinu, a to je starešina radilišta, ima zamenika starešine radilišta, onda ima i svaka baraka svoga starešinu i svaki starešina ima svoje vodnike.
Kiš: Sve su to zatvorenice, sistem zatvorenica?
Eva Panić: Sve zatvorenice. Milicionerka dolazi da nas prebroji. Prvo prebroji starešina i onda raportira i onda ona ide, uzima raport i ide.
Kiš: I prve večeri, oprosti, znači, vi ste postrojene pred kolektivom.
Eva Panić: Postrojene i jao, i onda viču, i urlaju na nas, i pljunu nas i svašta pitaju. Uglavnom dobijamo svaka svoju porciju, požderemo nešto tamo, neku kafu, a najviše smo dobile kukuruzno brašno onako sa malo šećera gore. Uglavnom, i požderemo i ne požderemo, i onda idemo u barake. I onda je počelo, počelo saslušavanje. Pojedinačno. Zovu po imenu: Olga Antić, Bosa Đurović, više i ne znam, Mirjana Šakić, jednu po jednu saslušavaju.
Kiš: Odvode ih iz barake?
Eva Panić: Odvode ih, odvode ih i onda čujemo jao, urlaju one, urlaju. Mene nikada noću nisu dizali, nikada.
Kiš: A ti, čuješ kako noću ove odvode?
Eva Panić: Šta znam, čujem, i dolaze natrag. Bosa i sva joj je guzica otvorena. Ja već unapred sa drhtavim rukama, prije toga sam negde umočila jednu krpu i metnem je brzo na rane koje krvare. Da su znali da sam to uradila pet puta bih ja dobila batina. Nju tuku. Ona mi je onda rekla da na jednu klupu vežu, ovako i ovako, motkama tuku, govori, priznaj o svojim, koga si imala, vezu, ne vezu, svašta. Tukli su ih i po noći, a sutra rano ide se na rad.
Nastaviće se