Danilo Kiš
(1935-2005)
Između poetike i politike
(Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca
(International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila
Mirjana Miočinović
u saradnji sa
Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
33
Prvi deo
Vladimir Arsenijević: Moje ime je Vladimir Arsenijević. Moja uloga u ovom događanju, zapravo, bila je da moderiram diskusiju koja će se voditi sutra na temu „Politika”, ali kako je Milan Đorđević opravdano odsutan nije bilo drugo do da ja zauzmem njegovo mesto.
Danas će se, naime, razgovarati o poetici Danila Kiša. Međutim, smatramo da neka prava demarkaciona linija tu i ne postoji. Razgovarajući o politici, verujem, puno ćemo se doticati njegove poetike. Razgovarajući o poetici takođe je nemoguće izbeći politiku. Prepodnevni program sastavljen je iz dva dela, i danas i sutra, u trajanju, otprilike, po sat i po. U prvom delu će jedan broj naših gostiju govoriti ili pročitati tekstove koje su pripremili za ovu diskusiju. Zatim ćemo imati pauzu od pola sata, a u drugom delu ćemo voditi diskusiju zasnovanu na onome što smo čuli u prvom. Nadam se da će u međuvremenu doći Milan Đorđević i preuzeti ulogu koje sam se ja, igrom slučaja, prihvatio.
Sa nama su danas Nenad Veličković, književnik iz Sarajeva, Igor Štiks iz Zagreba, Laslo Blašković iz Novog Sada i Kšištof Varga iz Poljske. Tu su i Aleksandar Hemon, Muharem Bazdulj, Fatos Lubonja kao i još nekoliko ljudi koji će se u međuvremenu pojaviti.
Ja ne bih dužio, možemo da krenemo sa najavljenim govorima ili čitanjima.
Četvrtak, 16. jun, 10:00-14:00
POETIKA: Prvi dan okruglog stola pisaca
Laslo Blašković: U svojim knjigama Kiša sam poimence pomenuo pedeset dva ili pedeset četiri puta (taj broj je klizav i zavisi od nekoliko faktora, tu, pre svega, mislim na uticaje Meseca i načine čitanja), računajući i jednu kratku autobiografsku belešku u kojoj sam se (pozivajući se na kombinaciju mog imena i prezimena, maglovito i isprekidano poreklo, teški mađarsko-srpski gulaš) predstavio kao inverzirani Kišov imenjak, a uopšte ne brojeći različite, više ili manje prohodne aluzije i pozivanja u pomoć, kao ni jednu modru tetovažu ispod nokta.
Rečju, Danilo Kiš je moj književni junak. Kao i svakom ko se uverio u gorku borhesovsku dogmu da kukavice i lajavci najpre znaju koliko su istinski junaci osetljivi i ranjivi. Ali, nisam ja bio ikonopisac ili fabrikant literarnih relikvija. U tom poslu sa Kišom počesto sam zaboravljao i tekst, kao onaj što sanja da peva jer su mu to naredili. Ne odguruj život pesnikov (govorio sam sebi), u strahu od dodira i mehanike, predviđajući da ću upasti do guše u bespuća rečenica u kojima nema ljudi.
Dopuštam da je taj poetički zahtev kišovski (odgovarao sam onima koji su to primećivali). Briga me da li je knjiški Kiš trenutno šik ili ne, nemam nerava za slične jezičke igrarije. Interesuje me život (obznanjivao sam stavljajući ruku na srce). Ako sam, što kažu, uopšte živ.
Ali kakav život, bogo moj! Da li ga je bilo u priči koju sam konstruisao o Kišovom gimnazijskom boravku na Cetinju, o periodu na koji se pisac, osim razgovornog pominjanja neprestanih kiša i ujaka, upravnika Njegoševog groba, nije ni osvrnuo? Kiš, sa noćnim polucijama, polupesnik-pelivan, gubitnik u školskom krosu, zaljubljen u neku sportsku zvezdu, maltretiran od razrednog siledžije, u magarećoj klupi, na drvetu, njuškajući svilene gaćice!… Gle, život pisca uvek je legenda. Izvesna je samo smrt.
S druge strane, nikad o Kišu nisam napisao nijedan suvisao kritički tekst, mada sam ih posvećivao mnogo manje dostojnima, i premda sam o njemu često govorio punim ustima. Bizaran običaj Eduarda Sama da se useknjuje u novine uvek mi je izazivao sliku sopstvenog nosa optočenog razmrljanim štampanim slovima, kao usputna parodija Božjeg čudila koje slavi, recimo, drvo na čijim granama rastu listovi ispisani debelim citatima.
Doduše, sastavio sam jedan, tekst, za neki davni skup, O erosu forme, računajući da je to bilo jedino što je Kiša, po sopstvenom priznanju, stvarno zanimalo. Mislim, i jedno i drugo. Ali, članak sam na jedvite jade, posle, objavio, jer mi je zamereno da se ne držim fakata i zdravo za gotovo uzimam glasine, mada sam se, kišovski, pozvao na nepouzdanost svedoka, a uredniku – kad mi je već osporio naučnost koja mi nije bila ni na kraj pameti – predložio da štivo štampa u rubrici poezija.
Druga stvar u kojoj sam, navodno, omašio bila je ljubav (oh, još jedan poraz, uzdahnuo sam siranovski), naime, upitao sam se, moje dame, kako je to Kiš koji se u svojoj prozi, i deklarativno, gnušao ljubavnih psovki, ostajući na rubovima narativnog petinga kao poludevac, preveo takvu vruću stvarčicu imenom Bordel muza, što se čita i spreda i zguza, elem, tako sam ja to u fusnoti objasnio da je reč o antologiji erotske poezije koja, je li, može da se čita s koje god vam strane padne na pamet.
Kako ti to rimuješ u teorijskom tekstu, pitao me je gadljivo urednik, na šta sam mu odgovorio neubedljivo da to i nije teorija nego praksa, a znao sam već da mi je život i moja perverzna sklonost njemu opet dolazila glave.
Priču sam objavio godinu dana kasnije, i sam sam izostavio one inkriminisane rime. Iz čisto književnih razloga: slika mi se činila suviše bukvalna i naivna.
Ali, tekst o Kišovoj plemićkoj raspolućenosti, o pričama zbog kojih se crveni, o spaljenim ljubavnim pismima iz Verenika i Crvenih marki s likom Lenjina, koja su možda izraz nekog dubljeg književnog stida, o slavljenju zagrobnog erosa u istim pismima (nad kojima još lebdi dim, forma dima, kao što se uzdiže pesma nad pesmama, u autentičnom Bordelu muza koji je, vele, spaljen), dakle, taj tekst nisam završio nikada.
Mogao sam sve započeti rečenicom: Još kao sasvim mlad, Kiš je ličio na ostarelog Kita Ričardsa. Ali nisam. Inicirao sam prosto: Tamo, pre dosta dobrih godina (a ovo što sad sledi overava Eduard-Edička Limonov, inače pouzdan koliko i njegova sklonost ka ženama), po umetničkom Parizu je, poput magične karte, kružila fama da je jedna markiza ponovo izašla u pet sati, i to sa piscem koji je upravo u to doba iskopavao sebi grobnicu u sopstvenoj priči.
Gotovo da je u svakom čitalačkom društvu neotesano raskrinkavati aluziju na Danila Kiša, kao, uostalom, i onu prvu, valerijevsku, najčuveniju realističku frazu-rugalicu o besmislenoj markizi koju je i sam Kiš prežvakavao kao jezičak zapadnjačkog duvana.
Ipak se, tim utabanim putevima Gospodnjim, stizalo do živog trača kako je u novim pariskim salonima nekih postmodernih Germantovih, Danilo Kiš, književnik ovdašnji, preoteo jednu ekscentričnu plemkinju (ekscentričnu, već zbog svog zanimanja za literaturu), skinuo ju je nikom drugom do svom mađarskom sabratu Peteru Esterhaziju!
Isti Esterhazi (paladin iz vladarske loze starije od Habsburga, čiji je tatica bio, uprkos plavoj krvci, ispalo je, policijski doušnik) vratio mu je dug, pozajmljujući Kišovu novelicu Slavno je za otadžbinu mreti. Ubacio ju je u zbirku priča, među svoje, uopšte ne pominjući Kišovo autorstvo. Za taj gest, ruku na srce, nije bilo nekog naročito vidljivog razloga, osim nejasne činjenice da je obrađivala temu iz legendarne istorije Esterhazijeve porodice, te da je posezanje za tako golemim, neobeleženim citatom bio, navodno, legitiman literarni čin. Taj potez je svakako imao svojih čari, ali je bio, mnogi će reći, i dobrano inteligentan, jer Kišov neobeleženi tekst dominira u Esterhazijevoj knjizi.
Priču znamo. Zbog učešća u nekoj pobuni mladi ugarski oficir biva osuđen na smrt, pregrubo, ali za primer drugim plemićima. Njegova majka, velika dvorska dama, obećava da će pokušati da ga spase. Ako car, s kojim je u mladosti imala, naslućujemo, buran roman, usliši njene molitve i pomiluje ga blago, rukom, ona će se, dok ga budu vodili na stratište, pojaviti u beloj haljini. U suprotnom, već će navući korotu.
Dok čeka u ćeliji carsku milost, mladi Esterhazi stiska unezvereno srce. Kada ga, na jutro pogubljenja, upitaju za poslednju želju, bira cigaretu, mada žudi za čašom vode. Slušajući radosni huk svetine, na putu ka gubilištu, sin ugleda krilo majčine bele haljine. I trenutak pre egzekucije, još se nada spasenju. Esterhazijevi drugovi u oficirskoj kasini slaviće njegovo hrabro držanje u odsudnom času. Jedino će ponosna majka znati da je sve bila predsmrtna gluma i da je sahranila sopstvenog književnog junaka.
Dugo sam se spremao da, tim povodom, Kišu pošaljem jedan sličan siže. Reč je o jezivom događaju koji pamtim iz dečaštva. Jednom je Kiš učestvovao u nekoj radio-emisiji i ja sam pokušao da se telefonom uključim u program i obrazložim stvar, ali nisam dobio vezu.
Oduvek sam bio malodušan, i dok sam se skanjerao i snebivao, Kiš se razboleo. Umro je nekako u vreme pada Berlinskog zida, posle čega su se i u Mađarskoj otvorili tajni policijski dosijei, iz kojih će Peter Esterhazi doznati da mu je otac bio cinkaroš. I onda, zar sam mu, povrh svega, još bio potreban ja, sa savremenom dopunom priče koju je uzeo od prijatelja?
Ne samo što se svemir od Kiša već neumitno udaljavao nego smo ga, i svi mi ostavili i pobegli od njega, kao što poprcljivi klinci ostavljaju neželjenog bebana uvijenog u sintetičko ćebe na tuđem pragu i brišu glavom bez obzira.
Smatrao sam da moja novela ne samo što je bila pogodna za još jednu iz Enciklopedije mrtvih nego bi sasvim lepo stala i u Sveopštu istoriju beščašća. (Ali i za jedno i za drugo bilo je nepovratno dockan.
Iako bih svoju životnu priču dao bez naknade i bez želje da mi se pominje ime. Nisam ja bio od onih koji svojataju. Esterhazi je dobio ono što je zaslužio.)
Dakle, odrastao sam u kvartu simboličkog imena Podbara. To nije Kišov kraj, nema tu kestenova. (Ima nekog bagrenja, ali to više ide uz Petefija ili Crnjanskog.) Sada se Kišovom zove jedna stara novosadska ulica, nekada Avgusta Cesarca (dok nije otpala plava tabla s njegovim imenom), još ranije Luja Bartua, onog francuskog ministra koji je s Aleksandrom popio u Marselju metak.
Oprostite što govorim pomalo uličarski, ali priča je već počela, jer je Gavra, taj manje-više smrtni junak, živeo tu, u mojoj blizini, u Almaškoj. Beše to mangup kakvih je kod nas nekada bilo, sitni šarmantni zlikovac, čijih se pesnica još sećaju neki večiti mladići.
Uglavnom, legenda je ograničenog, lokalnog karaktera i dometa.
Bila bi još brže zaboravljena da Gavra nije, prilikom pljačke neke bedne trafike kod Sajmišta, ubio dva milicajca. Suđenje razbojničkoj grupi bilo je senzacionalno, sa nekoliko vrtoglavih obrta, kada su i okrivljeni počeli da se međusobno optužuju. U svakom slučaju, Gavra je, posle višemesečnog izvođenja dokaza, uz more veštaka koji su uskakali jedan drugom u usta, dobio smrtnu kaznu.
Kada je kucnuo čas, smrt je, navodno, primio mirno. Noćni pazitelj Tribine mladih, penzionisani čuvar zatvora Petar Vulović, kleo mi se da je Gavra poslednje zemaljske noći spavao kao zaklan, nije ni zaškripao zubima u snu, pustio suzicu ili patetični vetrić. Za poslednji obrok, kada je, po znanom običaju, mogao da izabere šta želi, odlučio se za ono što je i inače bilo na zatvorskom meniju toga dana: znate već, skoro plastične makarone.
Koknuli su ga u cik zore, u streljani kraj kanala, odakle se, posebice noću, preko vode nadaleko razležu prasci. Od petorice iz voda smrti, samo je jedan bio dželat (tajna je ko) i imao smrtonosni metak. Niko neće moći sa sigurnošću da se hvali kako ga je smakao, niti da se grize, kasnije, ako mu je do toga. Kuršum je osuđenik dočekao, dakle, mirno, zagledan u cevi.
Advokat Bogdan Vinokić (koji je, po sopstvenom priznanju, kao student prava imao žustru kafansku polemiku sa književnim kalfom, koji će mnogo godina kasnije postati Danilo Kiš, i ovaj ga je potukao tako da je, kao svaki nesuđeni pisac, otišao u sudije), koji je, dakle, po službenoj dužnosti, prisustvovao izvršenjima, priča da su se i najhladnokrvniji zločinci, koji se nisu bojali Boga Oca, suočeni sa takvom smrću, slamali i vrištali do neba, povlačeći se po zemlji u koju će za tili časak. Jedva bi ih dotukli. Gavra nije raskopčao okovratnik i ogolio grudi kao kakav revolucionar (premda se i to priča), ali nije primio metak kao pseto, nego kao čovek, ako se tako može reći. Eto, to bi bila ta paralelna, esterhazijevska storija. Vidim i sam da nije ništa naročito, ali računao sam da u rukama Vuka Mandušića sve ubija.
Šta li je mislio u poslednjem času, valja da se priupitamo. Gavrina sirota majka nije bila član Centralnog komiteta, čak ni Antifašističkog pokreta žena. Tita, tadašnjeg našeg cara, nije videla ni kad je fino trunuo u blizini, u kazamatima tajanstvenog Petrovaradina.
Kako se u njega mogla uzdati? Pisala mu je, naravno. Ali, on nije, ni onako, bez razloga, mrdnuo malim, klecavim prstom. Posle sam je sretao, zabrađenu i sivu, kako obilazi plombiranu kuću ukraj Almaške crkve u kojoj je nekad njen sin, vežbajući, pucao u bezruke krojačke lutke koje su nalikovale našim bogovima. (Jedino, ako se nije, na kraju, ufao u Majku Božju, kad smo kod toga, no ne znam, iskreno, koliko to može da ima konkretnog efekta.)
Odakle mu onda snaga, hteo sam da pitam Kiša.
Stvarno, odakle nama svima snaga? (Bilo bi krasno da u ovom trenu iz nekog zidarskog tranzistora grmne Eroika.)
Vladimir Arsenijević: Laslo je književnik i urednik iz Novog Sada. Rođen je 1966. Objavio je zbirku poezije Gledaš 1986, Zlatno doba ‘87, Crvene brigade ‘89, Ritam mašina ‘91. itd, itd. Urednik je časopisa Polja, priređivač knjige Moj privatni Tito, i nedavno je objavio svoj četvrti roman Madonin nakit, u izdanju „Filipa Višnjića”. (U oba romana mu je jedan od junaka Danilo Kiš.) Hteo sam da te pitam da li bi bilo moguće napraviti nešto slično tvom projektu „Moj privatni Tito“, naime, da li postoji nešto poput – „Moj privatni Kiš”?
Laslo Blašković: Može. Moram ponovo reći da je Danilo Kiš moj književni junak. Doslovno, i u svim mogućim nijansama. Naravno, nemam literarnih idola. Svojevremeno je, danas zaboravljeni Breton, upitao – povodom Remboa – da li je taj genijalni dečak kriv za potonja nedolična tumačenja sopstvenog dela. Rečena stvar, zaista, uvek stoji kao primedba. To je iskušenje svakog establišmenta. Jeste, o Kišu je pisao i ratni Miloševićev konsiljere, i nad njegovim lešom metanisao mnogi ostrašćeni ludak. Možda bismo pisca, i nehotice, zbog svega toga, mogli okriviti. Možda je morao predvideti pogrešna i iskrivljena čitanja?
I sam sam, u svojim knjigama, hteo da ga oživim, privedem ironji, upotrebim poslevulkanski kišobran. Ali, neprestano sam mislio da se to tiče nas dvojice. Nemaju tu posla, ufao sam se, možda nemotivisano, nikakvi naknadni bauci i lajavci.
Svakako da je Kiš, u devedesetim, dignut, na opšte iznenađenje, u nebesa koja mu nisu odgovarala, među svece kojih se gnušao, među školske pisce od kojih se, po pravilu, okreće glava. Uvek je zanimljivo da pogađamo, na osnovu Kišovih tekstova i gestova, a gledajući disperzivnu aktivnost njegovih najbližih prijatelja, kojoj bi se, postjugoslovenskoj (srpskoj) političkoj opciji Kiš – umro nekoliko dana po rušenju Berlinskog zida – priklonio.
Kaže sam: Mogu reći da istinski dobro znam samo jedan jezik: srpskohrvatski, i na tom jeziku pišem i u Parizu. Još sam ranije odlučio da na drugom jeziku nikada neću pisati. Na osnovu toga u domovini mnogi žele da se izjasnim: ako pišem na srpskom, onda sam srpski pisac. A ono što ja tvrdim – da ja nisam srpski, ni hrvatski, već jugoslovenski – to jednostavno ne postoji. Tako možete zamisliti da sam ja jedini jugoslovenski pisac ovog sveta.
A ja se sve češće pitam kako li je Danilo Kiš izgledao u onom pritajenom Beogradu, na svom savršenom srpskom, s neizbrisivim mađarskim akcentom, za koju zverčicu su ga smatrali, za kakvu lujku? Njegovog književnog sabrata, Petera Esterhazija, međutim, zabavljao je Kišov primetni srpski akcenat kad je govorio mađarski! Taj moćni stilista, taj jezički čistunac, kanda, nije nijedan jezik govorio bez stranog naglaska. Ili je to baš bio srpskohrvatski, jezik koji više ne postoji, mrtviji od latinskog ili sanskrita?
Nastaviće se