To je Branko Miljković. To je i ime nagrade za najbolju pesmu objavljenu u godini između dve svečanosti u spomen na velikog pesnika, koje se održavaju u njegovom rodnom kraju. Mali centar tog velikog predela ispod Stare planine je Gadžin Han, izdvojen od sveta, u maloj dolini, kao cvet dovoljno smeo da miriše na praznom mestu i u uspomeni.
Ne stavljam znakove navoda. Oni koji znaju i vole poeziju Branka Miljkovića lako će uočiti njegove stihove, kad ih, ponekad, sjedinim sa tekstom.
Uostalom, u ovoj kratkoj priči, u sećanjima mojim na neke davne dane, na naše kratko prijateljstvo, sve je prožeto njegovom poezijom i njegovoj misli o poeziji. Znam da na obične reči više nemam pravo, sad, kad je on među zvezdama, koje se rasprskavaju kao metafore.
Ušao sam u godine kad je sumrak sećanja sve gušći. Zato ne mogu tačno da naznačim ni vreme ni okolnosti našeg prvog susreta, upoznavanja. Da li je to bilo kod Palavestre ili Dragana Jeremića, urednika Omladine, preduzeća koje je objavilo naše knjige ili u Literarnoj redakciji Radio Beograda?
Moguće je, ipak, da je došao kod nas, u Makedonsku 21, na poziv Stevana Raičkovića, koji je vodio emisiju „Deset minuta lirike“. Jer, tih dana, u tzv. književnoj čaršiji dosta se pričalo o mladom piscu kome je Finci u časopisu Književnost, objavio snop pesama.
Dakle, na onom dotrajalom dvosedu u našoj redakciji, sedeo je i Branko Miljković, kao što su, naspram visokog Raičkovića, pre i posle, sedeli Sima Pandurović, Andrić, Veljko Petrović, Pa, takođe, Skender Kulenović, Dobrica Ćosić, Desimir Blagojević, Mihailo Lalić… I pesnici i prozaisti, jer je Stevan vodio i emisiju „Zapisi“. (Moj sto je bio sa strane, do male terase.)
Neka određena i odmerena bliskost, počela je kad su se pojavile knjige Uzalud je budim Branka Miljkovića, Odlomci traganja za Majom Momčila Milankova, Putem pored reke Žike Lazića i Male poruke Danila Nikolića. Sve istog meseca, iste godine, u istoj biblioteci, kod istog izdavača.
Razmenili smo, razume se, knjige sa posvetama, počeli da se nalazimo, da špartamo po Beogradu. Tako smo jednog predvečerja stigli do kraja Brankove ulice, do mesta gde je nekad počinjao most, srušen u ratu, sada nov, Brankov most.
Sava beše zelenkasto svetla, čista, kao sve reke u vremenima starim. Mladi pripovedač Milankov, beše, raspoložen; stalno je zadirkivao Miljkovića, pitajući ga, sa podešenim akcentom iz Pomoravlja: „Kad ćeš, bre, da završiš te tvoje Moravske elegije? “
Branko beše smrknut, stegnut, kao upreden. Onako kako se smrače, zapazio sam kasnije, pesnici kad im darneš u svetinju, u poeziju. Prozni pisci, iskusio sam i to, u takvim prilikama čak podstiču i humorom boje začkoljice kad je njihov prozni rad na tapetu.
Te večeri, na sve to, Miljković reče: „Ako jedan od nas bude pisac, bićemo svi.“ Pa i jesmo. Ovakvi ili onakvi, ovoliki ili onoliki. Rekao sam: smrknut. Možda je tačnije: suviše ozbiljan, za naše shvatanje, za prozaiste. Ali, nije Branko bio onaj pesnik sa fotografije koju često koriste novine i sastavljači izbora iz njegove poezije. Onaj glavati čovek sa nosom Sirana de Beržeraka. Branko je, kad se razvedri, imao anđeoski osmeh. Branko je bio osenčen setom i nekom dalekom i dubokom mišlju. To se vidi na fotografiji koja je stavljena na zadnjoj korici njegovih Sabranih pesama objavljenih 2001. godine u Nišu, u izdanju „Prosvete“.
Nije bilo tame, rekao bi Brana Petrović, u koju nije sišao po svoje zlato.
U odevanju, kao u njegovom karakteru, nije bilo ničeg šarenog i jeftinog. Sve je odisalo otmenošću. U odelima je preovlađivalo tamno. Mahom crno. Košulje, bez izuzetka, bele, kao neka unutarnja svetlost.
U ono pradavno vreme, 1957, 1958. i 1959, iz večeri u veče, imali smo svoju šetačku stazu od „Ruskog cara“, gde smo se okupljali, pa do Biblioteke, naspram ulaza u Kalemegdan.
Špalir: Stevan Raičković, Branko Miljković, Žika Lazić, Momčilo Milankov, Danilo Nikolić…
Bilo je i priključenija: Voja carić, Slavko Vukosavljević, Mladen Markov… pa smo se razdvajali, išli po grupama, pričajući o svemu i svačemu. O knjigama i književnosti, naravno, najviše. Nije bilo ogovaranja, ni zavisti, jer još nije bilo nagrada i funkcija. Bar ne značajnijih.
Ponekad, opet, bilo nas je manje. Stevan, Branko, Žika ili samo Stevan i Branko. Tada bi oni, spontano, izgovorili ponešto, nalik na stih, nešto što je neobično poređenje, metafora… I ja sam to, kasnije, pa i do danas, nalazio u njihovim pesmama.
Na primer, ono o slobodi i sužnju. Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj; ono o kradljivcima vizija, orlovima, koji nas kljuju iznutra, dok stojimo prikovani za stenu koja ne postoji; ono o značaju jezika i reči u književnosti, jer je prejaka reč smrtonosna…
* * *
Naglo i neočekivano, Crni konjanik, onaj iz njegovih pesama, otrgao je Miljkovića od nas.
Nije ga više bilo. Ostala nam je njegova Poezija.
Ostala i traje u svima kojima je njegov stih melem, uteha i nada. Pa i u krugu mojih bliskih prijatelja, i u mojoj porodici.
Crni konjanik oteo nam je i jednog meni dragog čoveka. Zorana Novakovića. Bio je u svetu već poznat kao inženjer robotike, doktor nauka, znalac nekoliko evropskih jezika. Bio je malo stariji od Miljkovića u času otmice.
Imao je tridesetdevet godina.
Njegova supruga, moja Lidija, dala je da se u nadgrobnu ploču od crnog mermera na Bežanijskom groblju ureže:
Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al’ ima ljubavi moje.
Danilo Nikolić