Dosadna priča

Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. Od to­ga nas po­di­la­ze žmar­ci. Trn­ci i mrav­ci. Ma­la ču­da od ve­li­ko­ga ču­đe­nja. Okru­gli vanj­ski astal, sun­ce nad na­ma, ža­gor pro­la­znog ži­vo­ta. I noć ko­ju će­mo sa­če­ka­ti u prič­lji­voj za­sje­di. Pro­svje­tlje­nje ka­fan­skih po­kaj­ni­ka. Lo­še sku­po­cje­no vi­no ko­je nam otva­ra sta­ri po­gled na ko­ba­ja­gi no­vi svi­jet. Po­sta­li smo to što ni­je­smo i od to­ga ne mo­že ni bo­lje, ni go­re. To smo što ni­je­smo i tu smo sta­vi­li tač­ku. Tač­ku na kraj ko­ji je fan­fa­ra­ju­ći po­čeo…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. I sla­do­stra­sno ci­je­di­mo omra­če­ni op­ti­mi­zam kao su­vu dre­no­vi­nu. I po­ne­što kap­ne i i pro­cvje­ta, pa otu­žno za­mi­ri­še kao po­doj. Ne po­sto­ji ni­ko, već je re­če­no, ko­ji ne do­bi­je po za­slu­zi, osim onih ko­ji su do­bi­li to što za­slu­žu­ju. Si­la Bo­ga ne mo­li, ka­že mi sve­šte­no li­ce, čo­vje­čić pod man­ti­jom, čo­vje­ču­ljak s kr­stom ko­ji je do­se­gao mno­ge taj­ne oči­gled­nog ži­vo­ta. Pri­če­šću­je lje­po­tom na­su­šnog ap­sur­da. Vri­je­me je da se kre­ne, uvi­jek to po­mi­slim i uvi­jek po­sled­nji kre­nem sta­zi­com ne­mi­ca­nja…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. Ili ni­je­smo ni zna­li da smo ono što smo. Ni­ko se ni­ka­da ni­je sna­šao u na­šim pu­to­ka­znim la­vi­rin­ti­ma. Tu ni sku­po­cje­no lo­še vi­no ne po­ma­že, jer isti­na je na ne­kom dru­gom mje­stu ko­ja se, la­žlji­va kao što je­ste, ukri­va kao da je i ona ono što ni­je. Šta li se još ni­je sa­kri­lo pred na­ma, da­le­ko­vi­dim sla­bo­vid­ci­ma, Bo­ga ti po­lju­bim! I ot­ku­da nam pra­vo da tra­ži­mo od­go­vor ka­da ne umi­je­mo ni da pi­ta­mo. Od­go­vor je oči­gle­dan. Ko umi­je da vi­di. A ta­kav se još ni­je ro­dio me­đu ne­ro­đe­ni­ma…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. I od to­ga se ne mo­že po­bje­ći. Za­što bi i bje­ža­li od ono­ga što nam je do­su­đe­no, a ni­je nam su­đe­no. I čik­ni ne­ko­ga ve­le­um­ni­ka da ti ob­ja­sni i ri­je­ši na­šu ne­jed­na­či­nu. Dok smo okre­ta­li na ša­lu i di­za­li na sprd­nju, bi­lo je do­bro. Na­ša op­šte­na­rod­na ko­men­di­ja uozbi­lji­la se i po­sta­la pra­va-prav­ca­ta la­kr­di­ja sa tu­žnim kra­jem. Ne­pre­sta­no smo od­la­ga­li kraj i ta­ko smo sve za­po­či­nja­li. Na ovom ka­me­nu, pod ovim kr­še­vi­tim ne­bom…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. Vi­te­zo­vi-de­zer­te­ri ko­ji su oti­šli u po­za­di­nu, po pre­ko­man­di sr­ca, ili u pr­ve bor­be­ne re­do­ve, po na­red­bi sto­ma­ka. I da smo pa­met­ni, kao što ni­je­smo, shva­ti­li bi ono što ne mo­že­mo shva­ti­ti. Ve­se­lo gu­bit­ni­štvo pre­tva­ra se u mon­den­sku žur­ku na zom­bi-za­ba­vi nad ko­jom vi­jo­re svi na­ši omam­ni po­ra­zi bez ko­jih ne bi bi­lo ni nas. I ni­ko ne tra­ži od­go­net­ku na­še za­go­net­ke, jer se naš ži­vot ne ti­če nas, ne­go onih ko­ji od­lu­ču­ju o na­šim ži­vo­ti­ma ko­je je ne­ko odav­no već ku­pio na svjet­skoj ber­zi ne­po­kret­ne imo­vi­ne ko­ja se ne­pre­sta­no okre­će…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. I to i ni­je pre­go­le­ma bri­ga. Li­li­pu­tan­ci su Gu­li­ve­ru pro­da­li sva svo­ja pra­va, a on im je za­uz­vrat do­dat­no sma­njio ma­ju­šni svi­jet i ane­ste­zi­rao nji­ho­vu bol ko­ja se pre­tvo­ri­la u lje­po­tu le­tar­gič­nog ur­ne­be­sa. Sva­ki gu­tljaj­čić sku­po­cje­nog lo­šeg vi­na pri­mi­če nas no­voj fla­ši, a sva­ka fla­ša pri­mi­če nas otr­je­žnje­nju ko­je je mno­go te­ret­ni­je od pi­jan­stva ko­je nje­mu vo­di. Tu­tu­mrak je po­pa­lio sva na­ša svi­je­tla, a noć­ne se­stri­ce-lep­ti­ri­ce ob­i­gra­va­ju oko na­ših gla­vi­ca-lam­pi­o­na ko­je svi­je­tle kad im vri­je­me ni­je. Umje­sto da upa­li­mo svje­tlo, raz­bi­li smo si­ja­li­ce. Umje­sto da ubi­je­mo mrak u se­bi, na­sr­nu­li smo na se­be u mra­ku…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. I to je sva­ko­me ja­sno. Vri­je­me po­sta­nja je bi­lo pre­kju­če, a mi smo se da­nas sje­ti­li da raz­mi­šlja­mo o ono­me što je bi­lo ju­če. Spo­ri kao što je­smo, jur­nu­li smo za so­bom kor­nja­či­nim ga­lo­pom i pre­te­kli smo se­be u toj tr­ci po tu­đim pra­vi­li­ma. Br­zi­na spo­rog pa­da jed­na­ko je pro­por­ci­o­nal­na spo­ro­sti na­šeg ne­sta­ja­nja. I sad nam je kri­vo što još is­tra­ja­va­mo u svom ne­sta­ja­nju. Si­o­ran nam se po­dlo pri­kra­da nu­de­ći nam po­e­zi­ju bez­nad­nog na­da­nja i pti­či­cu-ru­ga­li­cu za na­še kr­let­ke vječ­nog op­ti­mi­zma…
Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. Uosta­lom, to je na­ša bri­ga. Ko se još za­ma­ra pre­bro­ja­va­njem sa­mo­u­bi­lač­kih ča­u­ri­ca i in­ven­ta­rom lič­nih mu­zej­či­ća u ko­ji­ma je naj­vi­še stvar­či­ca ko­je ne pri­pa­da­ju na­ma. Vla­sni­ci biv­še sre­će po­su­sta­ju pred pli­mom smla­če­nog be­smi­sla ko­ji nu­di spas u od­u­sta­ja­nju. Kad od­u­sta­ne­mo od se­be, mo­žda će nam bi­ti bo­lje. Kad pre­ko vrat­ne ja­bu­či­ce za­teg­ne­mo om­či­cu kra­va­te po­pa­li­će se sva svi­je­tla u po­drum­či­ni is­tra­ja­va­nja…
Po­sta­li smo to što ni­je­smo. Jed­nog obič­nog, uisti­nu li­je­pog da­na i još vi­še jed­ne obič­ne, za­i­sta li­je­pe, no­ći, u jed­nom obič­nom, za­i­sta li­je­pom, NK gra­du. Po­me­nu­to sve­šte­no li­ce od­u­sta­lo je od po­me­nu­tog kr­sta, a obič­ni, uisti­nu do­bri, ko­no­bar po­stao je naš, uisti­nu, ple­me­ni­ti pa­stir, ma­da nam je Ko­sov­ka Dje­voj­ka ci­je­lo­ga da­na pri­no­si­la kon­di­re lo­šeg sku­po­cje­nog vi­na…
Po­sta­li smo to što ni­je­smo. I ni­je­smo po­me­nu­li ni­ko­ga od onih ko­ji su po­sto­ja­nje pre­tvo­ri­li u ne­što dru­go. I bi­li smo za­do­volj­ni zbog to­ga, jer se u ovoj do­sad­noj pri­či ne de­ša­va ni­šta va­žno. Ni­šta sem ži­vo­ta, ko­ji, na svu sre­ću, ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa oni­ma ko­ji su nam ži­vo­te ku­pi­li za ma­le pa­re na ne­koj ve­li­koj zlo­či­nač­koj ber­zi…