(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)
Protiv srednjevekovnih klišea
Piše: A. Cvijić
Džefri Čoser i njegove čuvene Kanterberijske priče ponovo su nedavno objavljene. Reč je trećem izdanju na srpskom koje je u prevodu Borisa Hlebeca štampala beogradska izdavačka kuća NNK Internacional . Hlebec je za ovaj prevod 1984. dobio nagradu Miloš N. Đurić, a Čoserovu knjigu obogatio je iscrpnim predgovorom i pogovorom u kojem je, između ostalog, podrobno objasnio i teškoće sa kojima se suočavao tokom prevođenja tog zahtevnog štiva, kao i način na koji ih je rešavao.
U predgovoru u kojem iznosi Čoserovu biografiju (1340?-1400), Hlebec podseća na detalje iz Čoserovog života koji su mogli dovesti do stvaranja ovako koncipiranog dela kao što su Kanterberijske priče. Čoser je prilično burno živeo, bio je blizak engleskom dvoru, učestvovao je u ratu sa Francuskom, bio i zarobljen, pohađao višu pravnu školu… hodočastio u Španiji, bio u Italiji u diplomatskoj službi kada se očigledno i upoznao sa umetnošću rane renesanse. Bio je i mirovni sudija i poslanik za pokrajinu Kent u Donjem domu, pa je tako stekao sliku o visokim društvenim slojevima, ali i onim nižim. Zahvaljujući svojoj očiglednoj moći opažanja, u mislima je stvarao psihološke portrete mnogih ljudi koje je upoznao a koji će mu kasnije služiti, to je izvesno, za oblikovanje likova u delima koja je pisao. Na prvom mestu, u Kanterberijskim pričama koje su ga učinile slavnim. Čoser je, napominje Hlebec, u svojim radovima pomno beležio mnoge autore na čija se dela oslanjao. “Jedini kome se pominjanjem nije odužio jeste Bokačo, iako se njime obilato koristio”, piše prevodilac. A Bokačov Dekameron jedno je od dela čijom se konstrukcijom Čoser poslužio za pisanje Kanterberijskih priča – grupa ljudi, okupljenih iz jednog razloga (kod Čosera je reč o hodočašću na grob nadbiskupa Tomasa Beketa u Kanterberiju), priča svoje priče. Ovo, kako kaže prevodilac, gigantsko delo trebalo je da bude zbirka sa više od 120 priča a Čoser je stigao da napiše skoro četvrtinu – dva stiha iz Opšteg prologa kao da sugerišu piščevu svest da je pred sebe stavio preveliki zadatak – “Ali dok mogu još vreme da nađem, / U ovu pripovest pre no što zađem”. Ipak i ono što je od priča ostalo živopisno predstavlja i muške i ženske likove: tu su vitez, mlinar, kuvar, kapetan broda, monah, bogoslov, kaluđerica, štitonoša… Džefri Čoser je, kao i Dante, napominje Hlebec, uveo narodni jezik u književnost, a svojim je delom “najdalje od svojih savremenika u Engleskoj izašao iz srednjovekovnih stega i klišea u susret novoj epohi humanizma i renesanse”.
Džefri Čoser (engl. Geoffrey Chaucer; oko 1343 — 25. oktobar 1400) je bio jedan od najznačajnijih engleskih srednjovekovnih pesnika, filozof, vojnik, dvoranin i diplomata. Njegovo najznačajnije delo je „Kenterberijske priče“, kolekcija od 24 priče. Od toga su samo dve napisane u prozi, a ostale u stihu. Od ostalih njegovih dela izdvajaju se: „Knjiga o vojvotkinji“, „Roman o ruži“, „Parlament ptica“, „Troil i Kresida“, „Legende o dobrim ženama“ itd. Džefri Čoser nazvan je ocem engleske poezije, a ponekad taj epitet proširuju na čitavu englesku književnost.