Džojs spasava bibliotekara velike neprilike. Umesto da u svoj izbor uvrsti pedeset pisaca dvadesetog veka tako da njegova suština izostane, može da izabere Džojsa i tako sačuva suštinu veka. Istina je da se Uliks i Finegan međusobno tako razlikuju kao da je ovo poslednje delo napisao deda, a ono prethodno unuk. Ali se u Džojsu, kao i u tako mnogim velikim piscima, susreću tri geenracije. On već sada piše tako što će oni najveći znati da pišu tek posle stotinu godina.
Uliks je danas već laka literatura. Nema teškoće u njegovom razumevanju. Finegan je, pak, kao jak otrov. Ako neko ispije mnogo, poblesaviće; ako uzme deset kapi, izlečiće se i od samrtne melanholije. I to za tren oka. Džojs je inace čudo – on je Demosten među piscima. Demosten je mucao i trzao se pa ipak je uspeo da postane najveći besednik Atine. I Džojs je bio takav mucavac. Nije znao da piše. Ali je samodisciplinom postao najveći stilista.
Bela Hamvaš
Džejms Džojs (puno ime: Džejms Alojzijus Džojs;
Dablin, 1882-Cirih, 1941), jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti
XX veka.
Džojs je rođen i odrastao u Dablinu, za koga je
temeljno vezan u svojim ključnim delima, ali je već 1904. godine zauvek
napustio Dablin i Irsku i ostatak života proveo u izabranom izgnanstvu u
gradovima Italije, Francuske i Švajcarske.
Knjige pesama: Kamerna muzika (1907) i Pomes Penyeach (1927).
Sabrane pesme Džojs je objavio 1937. godine i tom
prilikom je pesmama iz svoje dve knjige pridružio i pesmu Ecce puer.
Knjiga priča: Dablinci (1914).
Drama: Izgnanici (1918).
Romani: Portret umetnika u mladosti (1916), Uliks (1922) i Fineganovo bdenje (1939).
Mada su njegove knjige u vreme kada su prvi put
objavljivane po pravilu izazivale otpor javnosti, čak i njeno skandalizovanje i
teške optužbe, zbog čega su ove knjige u prvi mah teško nalazile put do
izdavača i čitalaca, Džojsovo delo je na temeljan način obeležilo svetsku
književnost XX veka.
Prepoznate kao veliko zaveštanje modernosti,
knjige Džejmsa Džojsa izvršile su nesvakidašnji uticaj na pisce koji se došli
posle njega.
http://www.arhipelag.rs/autori/dzejms-dzojs/
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš