I na dnu sna su snovi. Ja svake noći želim
U vodama se tamnim izgubiti, što me čiste
Od pleve dana, ali ispod te vode iste
Što pretposlednje Ništa spremno će nam udeliti
Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora.
Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica,
Može to biti vrt neki. Ali uvek je mora.
Od ovog sveta nije. Ne da se imenovati
Ta jeza što me hvata, iz mitske i maglene
Prošlosti. Omrznuta slika progoni mene
I truje moje bdenje kao što mi i mrak trova.
Zašto kad sam ostanem da odmorim se, trudan
Zašto baš tada iz mene nikne ta ruža luda?
Horhe Luis Borhes
(Iz “Duboke ruže” 1975.)