Enciklopedija straha

Ka­kva bi to tek knji­žu­ri­na bi­la, Bo­že Sa­va­o­te! Ako bi je iko ika­da za­vr­šio jer ko­li­ko god da je do­pi­su­je­mo, tek smo joj na po­čet­ku, u pre­dvo­ri­štu stra­ha, tre­pe­ta i mi­lo­sne nam sra­mo­ti­ce…
Bi­la bi to knji­ga nad knji­ga­ma, oso­bi­to ako bi u njoj bi­li po­pi­sa­ni sa­mo naj­stra­šni­ji, a ti­me i naj­i­spla­ti­vi­ji stra­ho­vi onih ko­ji se di­če sop­stve­nom, a bog­me i pre­dač­kom ne­u­stra­ši­vo­šću i pri­ro­đe­nom ča­šću…
U toj knji­zi nad knji­ga­ma bi­li bi opi­sa­ni sa­mo stra­ho­vi nad stra­ho­vi­ma i tre­pe­ti nad tre­pe­ti­ma ju­na­ka nad ju­na­ci­ma, lju­đi me­đu lju­di­ma. I sa­mo upi­si i po­pi­si tih ras­ko­šnih stra­ho­va te­ško da bi mo­gli sta­ti u en­ci­klo­pe­di­ju nad en­ci­klo­pe­di­ja­ma…
I onaj ko bi pi­sao stra­šnu knji­gu o naj­stra­šni­jim stra­ho­vi­ma vje­ro­vat­no bi i sam bio stra­šlji­vac nad stra­šljiv­ci­ma ko­ji bi se bo­jao i onih o ko­ji­ma pi­še i onog o če­mu pi­še, a oso­bi­to od sop­stve­nog stra­ha. Jer strah od stra­ha je naj­stra­šni­ji strah me­đu svim stra­ho­vi­ma ko­ji vla­da­ju naj­ju­nač­ki­jim na­ro­dom me­đu svim ju­nač­kim na­ro­di­ma…
Ta stra­hot­na knji­ga ne bi bi­la jad­ni i bi­jed­ni pri­ruč­nik ili skvr­če­na i pot­kre­sa­na bro­šu­ri­ca, ne­go ne­be­ska knji­žu­ri­na ko­ja bi, ona­ko ras­kri­lje­na i ras­ko­šna, po­klo­pi­la ci­je­lo- cjel­ca­to ne­bo iz­nad gla­va onih gla­vo­nja ko­ji su naj­po­zna­ti­ji po svo­joj ne­u­stra­ši­vo­sti…
Bi­la bi to nad­knji­ga ko­ja bi slu­ži­la za di­ku i po­nos oni­ma ko­ji mi­sle da je dič­no i po­no­sno sve ono što je za­stid­no i sra­mot­no. A ta­kvih je, re­koh li, naj­vi­še me­đu na­ši­jen­ci­ma ko­ji su po­zna­ti po ra­zno­boj­nim vr­li­na­ma, a oso­bi­to po ša­re­nom i pri­ro­đe­nom stra­hu bez ko­jeg bi nji­ho­vo ju­na­štvo ni­sko pa­lo…
Ako bi ne­ko ne­ka­da ma­kar za­po­čeo knji­gu nad knji­ga­ma, mo­rao bi se spu­šta­ti do naj­do­njeg ka­me­na, do pra­te­me­lja one gra­đe­vi­ne ko­ja je, ka­žu ko­ba­ja­gi­še, od­u­vi­jek po­či­va­la na ju­na­štvu i he­roj­stvu, na vi­te­štvu i pod­vi­gu. Na­šao bi taj ne­su­đe­ni pi­sac, to ču­do od pi­sca-su­đe­ni­ka, taj pla­šlji­vi Ne­boj­ša, i ono če­mu se u naj­go­rem stra­hu ni­je mo­gao na­da­ti. Na­šao bi do­ka­ze i svje­do­čan­stva ko­ja ja­sno go­vo­re da smo bi­li upla­še­ni i pre­stra­še­ni još i pri­je sop­stve­nog ro­žde­stva ma­da po istom tom ro­žde­stvu pri­pa­da­mo ro­đe­nim i uro­đe­nim ju­na­ci­ma ko­ji­ma je ju­na­če­nje bi­lo sve­na­rod­na pu­čan­ska vr­li­na, a ju­na­štvo, hm, spo­ra­dič­na po­ja­va, ri­je­dak pu­canj u glu­vo­ti stra­ha, još rje­đi svi­tac u pla­šlji­voj no­ći…
Bi­lo bi u toj knji­zi-na­rod­noj ri­zni­ci, sva­ko­vr­snih i ra­zno­ra­znih stra­ho­va po­re­đa­nih, ona­ko en­ci­klo­pe­dij­ski u abe­ce­dar­nom ni­zu ko­ji bi se ote­gao kao zmi­ji­nji rep odav­de pa do ka­me­no­ga do­ba u ko­jem smo ta­ko­đe bi­li pre­stra­še­ni i od pe­ći­ne i od onih ko­ji su pe­ći­nom go­spo­da­ri­li, a što i da­nas po sta­roj na­vi­ci i po do­brom pe­di­greu či­ne…
Stre­ca­la bi sva­ka tre­pet­na stra­ni­ca, a bi­lo bi ih ne­pre­broj­no, od stra­šnog ki­du­šu­ćeg stra­ha ko­ji nam je uvi­jek ra­dio o gla­vi i obra­zu, ko­ji nam je ko­nač­no do­šao obra­za, ali ni­je gla­ve. Pre­ži­vje­li smo, a knji­ga će nam to re­ći, gla­vur­dom, ali ni­je­smo obra­šči­ćem ko­ji je po­čeo da se ta­nji i ga­ra­vi još u onim pra­vre­me­ni­ma ka­da smo shva­ti­li da obraz ni­je va­žan ko­li­ko se to pri­ča­lo u da­le­kim vre­me­ni­ma kad smo kra­ti­li vri­je­me iz­mi­šlje­nim ka­ža­ma o čoj­stvu i ju­na­štvu…
Ka­da smo po­če­li da se di­či­mo ju­na­štvom, shva­ti­li smo da smo se di­či­li onim če­ga ni­je­smo ima­li, i da je di­ka va­žni­ja od dič­no­sti kao što je ju­na­če­nje va­žni­je od ju­na­štva. Opro­sti­li smo se, na na­šu i sa­mo na­šu sre­ću, od ju­na­štva, ali se, opet sa­mo na na­šu sre­ću, ni­ka­da ne­će­mo opro­sti­ti od po­tre­be da iz­i­gra­va­mo ju­na­ke i to sa­mo on­da kad nam uro­đe­ni strah to do­pu­sti. Bu­di ju­nak, ka­že na­ša ne­po­zna­ta iz­re­ka, ali ne či­ni ju­na­štvo na svo­ju šte­tu, već na tu­đu…
Go­re­na­tuk­nu­ta iz­re­ka ko­ja bi mo­gla otvo­ri­ti knji­gu nad knji­ga­ma, po­sta­la je vre­me­nom mje­ra i na­ših ju­na­ka i na­šeg ju­na­štva. Ju­na­štvo iz miš­je ru­pe po­sta­lo je na­ša na­ci­o­nal­na di­sci­pli­na ko­ja nam je ga­ran­to­va­la svi­je­tlu i si­gur­nu miš­ju bu­duć­nost pod uslo­vom da se iz ru­pe ne iz­la­zi osim na br­za­ka i na krat­ko, u tre­nu­ci­ma kad se ru­pi­ca pro­ši­ru­je i re­no­vi­ra o dr­žav­nim i in­ter­na­ci­o­nal­nim pra­zni­ci­ma…
Ta­ko bi ot­pri­li­ke en­ci­klo­pe­di­ja stra­ha, ako bi se ne­ki stra­šlji­vac i dr­znuo da je ma­kar nač­ne, jer ni­je­dan je ju­nak ne mo­že do­pi­sa­ti, bi­la naj­i­sti­ni­ti­je svje­do­čan­stvo na­šeg ju­na­štva i naj­po­tre­sni­ji svje­dok na­še smi­je­šne sra­mo­te.
Svih stra­ho­va bi bi­lo još na sa­mom po­čet­ku na­še en­ci­klo­pe­di­je stra­ha: stra­ha od stra­šlji­va­ca, stra­ha od sop­stve­ne s­jen­ke, stra­ha od sop­stve­nog stra­ha, stra­ha od slo­bod­nog ži­vo­ta, stra­ha od pro­go­vo­re­ne ri­je­či, stra­ha od od­sa­nja­ne ri­je­či, stra­ha od spla­či­na­stih oči­ju, stra­ha od pu­ne i pra­zne fo­te­lje, stra­ha od ono­ga što smo bi­li, stra­ha od ono­ga što je­smo, stra­ha od onog što će­mo bi­ti, stra­ha od gu­bit­ka stra­ha, stra­ha od čud­ne po­tre­be da po­ne­kad u ri­jet­kim tre­nu­ci­ma bu­de­mo lju­di, stra­ha od po­mi­sli da bi­smo mo­gli za­mi­sli­ti ne­što bo­lje, ve­će i čo­vječ­ni­je, stra­ha od pre­stra­še­nih bi­tan­gi po ko­ji­ma se ra­ču­na ka­len­dar na­šeg stra­šnog ži­vo­ta, stra­ha od pra­znih dže­po­va i pre­pu­nih vre­ća, stra­ha od iskon­ske po­tre­be da se oslo­bo­di­mo stra­ha, stra­ha od stra­šnog sa­zna­nja da smo po­sta­li naj­stra­šni­ji stra­šljiv­ci u sve­čo­vje­čan­skoj isto­ri­ji stra­ha…
I ni­je stra­šno što bi se u en­ci­klo­pe­di­ji stra­ha na­šlo mi­li­on mi­li­o­na na­ših ju­nač­kih stra­ho­va. Stra­šno je što u njoj ne bi bi­lo jed­nog stra­ha: stra­ha od sa­vje­sti. Ko­ji ne­ki zo­vu još i: strah od Bo­ga…