Fernando Savater: Iako i sami morate da pravite razliku između vašeg djela i čiste filozofije, ni na koji način nije proizvoljno svrstati je u okvir onih raznovrsnih, samokritičnih aktivnosti koje, nakon rasula velikih sistema XIX vijeka, zauzimaju prazno mjesto filozofije. Kakav još smisao ima filozofija, Siorane?
Sioran: Mislim da je filozofija još moguća jedino kao fragment. U formi praska. Odsad više nije moguće započeti pisanje jednog djela poglavlje po poglavlje. U tom smislu Niče je bio izuzetan oslobodilac. On je sabotirao akademski stil, on je napao sistemsku ideju. On je bio oslobodilac, jer poslije njega je moguće sve reći…Mi smo sada svi fragmentaristi, čak i kada pišemo naizgled skladne knjige. Što je u skladu takođe sa našim civilizacijskim stilom.
Fernando Savater: To se takođe slaže i našim poštenjem. Niče je govorio da sistematičnoj ambiciji nedostaje poštenje…
Sioran: Reći ću vam nešto u vezi sa poštenjem. Kada neko započne esej od četrdeset stranica o bilo čemu, polazi od nekih prethodnih tvrdnji i postane njihov zarobljenik. Određeno shvatanje poštenja ga primorava da ide do kraja poštujući ih, da ne bi bio protivrječan; međutim, kako napreduje, tekst mu pruža druga iskušenja, koja treba da odbaci jer ga udaljavaju od utvrđenog puta. Tako se nađemo u zatvorenom krugu koji smo sami zacrtali. I tako, želeći da budemo pošteni, zapadnemo u neistinu, u nedostatak istinitosti. Ako se to dogodi u eseju od četrdeset strana, šta se sve neće desiti u jednom sistemu! U tome je drama svakog strukturnog razmišljanja: ne dozvoliti kontradiktornost. Tako se zapada u neistinu, tako sebe lažemo da bismo spasili koherentnost. Nasuprot tome, ako pišemo fragmente, možemo u istom danu kazati neku stvar i njenu suprotnost. Zašto? Zato što je svaki fragment proistekao iz različitog iskustva, i što su ta iskustva istinita: ona su suštinska. Neko će reći da je to neodgovorno, ali i ako dođe do takvog slučaja. Onda on to jeste u smislu u kome je i sam život neodgovoran. Fragmentarna misao odslikava sve aspekte vašeg iskustva; sistemska misao odslikava samo jedan, kontrolisani aspekt, a samim tim i osiromašeni. Kod Ničea, kod Dostojevskog, izražavaju se svi mogući tipovi čovječanstva, sva iskustva. U sistemu govori samo kontrolor, šef. Sistem je uvijek glas šefa: zbog toga je svaki sistem totalitaran, dok fragmentarna misao ostaje slobodna.
Dio razgovora koji je objavljen pod nazivom „Escribir para despertar“ u španskom dnevniku El Pais, 23. Oktobra 1977.
Sa španskog prevela Gabrijel Iakulji