1967.
6.VIII ’67.
Vrućina – već dva meseca – ni kapi kiše – dostiže do 28.
stepena. Sa Alpa raskošna svežina stiže svake večeri, druga svežina od mora
ponekad zapahne.
Miloš. Njegova žena. Nastanili su se pored, na padini Sv. Pol.
Diskusije. Šetnje. Nisam ga video od pre rata, ali i tada samo par puta, onda
ga skoro i nisam poznavao.
Sprijateljili smo se odjednom vrlo intenzivno.
Ali to je bilo u maju. Sada očekujem dolazak Marije i Bogdana
Pačovskih iz Kjavare, sa kojima takođe velike zapodevam diskusije.
Zub, gore, s boka, s desne strane, a takođe nešto kao da me svrbi
iza uva.
Jarema je otputovao do Rima, a Marija Sperling-Jaremova na silu
priprema svoju izložbu u Njujorku.
Sa Hamiltonom sam putovao svakodnevno do Žuan-le-Pen, na plažu.
Žalar (Jalard), Ru (Roux), Kristijan Buržoa (Christian Bourgois).
Kot.
Odje (Odier),Vol (Volle), Bjornstrom (Björnstrom), Boden, Stolpe
i još nekoliko Holanđana i Šveđana, takođe jedan Švajcarac. I Einaudi.
Izgubio sam ukus za jogurt i najradije jedem uveče tanke kriške
crvenog rozbifa sa salatom.
Pivo.
Od Poljaka se toga leta nije mnogo dobilo. Napisati do Evergrin
(Evergreen), posetiti Harerove (Harairove), poći do pukovnika, da li će Piper
doći do sporazuma sa Neskom, šta je sa Japanom, poslati papir, obaviti gomilu
pisama, telefonirati do Berlina. I taj telegram!
7.VIII ’67.
Kupio sam stilski orman, takođe stilski sto i arhirenesansne
stolice.
Zabeležimo kako je to bilo sa nagradom, Prix International de
Littérature, dvadeset hiljada dolara.
Najmanje pet godina bio sam nominovan za tu nagradu. Onoliko
koliko su se njeni prvi laureati, Beket (Beckett) i Borhes (Borges), obojica
znameniti, činili stoposto nje dostojni, toliko su imena koja su nagrađivana
sledećih godina dobijala zahvaljujući kalkulacijama, koje malo imaju sa čistom
umetnošću. Moja kandidatura lagano je dobijala zamah i još pre dve godine umalo
da nisam šćapio nagradu za Pornografiju. Ali, na sreću, čestita gospođa Mekarti
(McCarthy) glasala je protiv mene. Na sreću! Koliko dugujem toj blistavoj
književnici! Budući da se, po volji Najvišega (koji je verovatno hteo da mi
nagradi konspirativnost, čija sam bio žrtva), nagrada baš posle toga
reformisala i poprimila veći značaj i povećala duplo količinu dolara. Otada se
dodeljivala svake dve godine i sa deset hiljada skočila do dvadeset.
Divlje žudnje su me spopale, kad sam se u “Le Monde” obavestio
o toj reformi.
Ali svestan toga da sam osoba savršeno privatna, idealno samotna,
isključena iz klika, koketerija, grupa, ambasada, sa političkog punkta viđenja
i ekonomski neinteresantna, rekao sam sebi reči Kralja Sverusije: point de
reveries!
Trenutno paf! Pogodilo me. Dvadeset hiljada. Takva suma peške ne
dolazi, onda, ha, ha, kupiću sebi novi automobil!
Odmah po dobijanju nagrade podsetio sam se liste mojih književnih
neprijatelja (većina, nažalost, ima poljska prezimena) i loveći po njoj, ne bih
li promašio ovog ili onog, nasićivao sam se u mašti tim očajničkim kvasom, tom
nekakvom izbledelom strpljivošću.
Jedina, čini se, prijemnost. Osim toga, više posla, nego nečeg
drugog, samo intervjua više od trideset. Što se tiče slave, pokazala se ona
prilično uopštena. Francuski kritičar Mišel Mor (Michel Mohrt), braneći
veličanstvenim govorom moju kandidaturu na zasedanju žirija, rekao je, pored
ostalog: “U stvaralaštvu ovog pisca postoji nekakva tajna, voleo bih da je
znam, jer ne znam da li je on homeseksualac, možda impotentan, možda onanista,
u svakom slučaju ima u sebi nešto od bastarda i ne bih se začudio kad bi se
bavio skrivenim orgijama u stilu kralja Ibija”. Ta pronicljiva
interpretacija mojih dela i ličnosti u najboljem francuskom stilu, bila je
razgrabljena od višejezičkih medija, rezultovala je time što se mladež koja je
sedela u kafiću na malom trgu u Vansu (Vence) videvši me kako prolazim potiho
komentarisala: – Pogledajte, to je taj stari impotent-homoseksualac, koji je bastard
i orgijaš! Čak me je i skandinavska delagacija podržavala na tom žiriju kao
“humanistu”, tako da su neki novinski izveštaji imali za naslove
rimovano Humanista, ili onanista.
U drugim izveštajima o radu žirija pročitao sam da se američkom
kritičaru, koji je bio za Mišimu, mog japanskog rivala, omaklo da uopšte nije
ni čitao moj Kosmos. Kad su ga pitali šta može da kaže o tome da je Kosmos
slabiji od Mišiminog romana, rekao je da mu je žao, ali da Kosmos nije mogao da
pročita, jer mu ga do tog trenutka nisu poslali.
Zabeležiću takođe da je žiri zaboravio da me obavesti o tome da
sam nagrađen. Posle osam dana iščekivanja, i dalje ne dobivši zvanični
telegram, napisao sam Nadou da se obavesti šta to znači. Pokazalo se da je
Generalni sekretar zaturio negde moju adresu, a onda pomislio da nije ni vredno
da me obavesti, jer sam iz novina mogao da saznam.
Ali to su sitnice, na koje sam se već privikao, iznos nagrade
imao sam u džepu i tu trku, treba reći, držao sam za dizgine, jer, prema opštem
zaprepašćenju, pri eliminacijama od trideset kandidata svi su otpali osim
Mišime i mene. Već imam pismenu potvrdu da sam pisac visokog kova i sertifikat
koji je potpisao krem međunarodne kritike. Trijumf! Uspeh! Bravo! Zašto onda,
laureate, lice ti se krivi, postaje grubo – odbojno – kakva askeza – kakav
egzotizam – i samoća – i tupa ozbiljnost – i duboka mrzovolja – i neprijatna
ironija – kao da su je zaključavali sa sedam pečata?… Tuđe lice koje pokazuje
jedno isto: neka oko tebe igraju, koliko hoće, ti ni makac!
Mjeroševski se čudi u “Kulturi”, da se Poljaci u
emigraciji malo raduju mojem uspehu. Čudim se da se on čudi. Za njih je takva
nagrada isto što i najviši testimonium paupertatis, dokaz, da ne umeju da cene
svoje vrednosti. Šta ima tu da me teši? Kada bi neko od “naših” takvu
nagradu ćapnuo, na primer Vježinjski, bilo bi opštenarodno slavlje. Ali sa
mnom, tako ili ovako, samo neprijatnosti.
Neka oko tebe igraju, koliko hoće, ti ni makac! A to što moje
stvari više od trideset godina nisu izgubile ništa od životnosti, da su takve
Ferdidurke danas, kao i pre mnogo godina, možda će biti pozdravljeno radosno od
Italijana, Danaca, Kanađana, Paragvajaca – to mi je bitno! 8.VIII
’67.
Književnosti poljska! Ja, u dronjcima, očupani, bedni, ja –
pozer, otpadnik, izdajnik, megaloman, bacam pred tvoje noge lovor međunarodni,
najsvetiji od vremena Sjenkjeviča i Rejmonta.
(Oprašta se zbog neizražavanja saučešća). 21.VIII
Mislim i mislim… već treću nedelju… ništa ne razumem! Nista
ne razumem! L. je na kraju doputovao, gledao je na stvar površno, govoreći isto
da je ona vredna najmanje sto pedeset hiljada dolara! Najmanje! U toj borovoj
šumi, suvoj, koja podrhtava pod potpeticama, tobož iz Poljske, s kraljevskom
panoramom odozgo, z pogledom na mesečinu sa povorkom zamkova, St. Paul, Cagnes,
Villeneuve, kao sa mora osvetljenog ustanika.
Prelepi hrastov hol u parteru i tri veće sobe u amfiladi. Na
prvom spratu još dve sobe sa zajedničkim, ali prostranim kupatilom. Solidne
verande i…
Zašto traži samo četrdeset pet hiljada (ali u gotovom)? Da li je
poludeo? Taj bogataš neshvatljivi… Ko je počeo? Zar moj čitalac? Da li je za
mene isključivo ta cena? Advokat kaže: da imam takvu dispoziciju.
3.IX
Ne mogu da mislim ni o čemu drugom.
U svakom slučaju tih dvadeset hiljada nešto mi olakšavaju…
7. IX
Da kupim?
9.IX
Kupio sam.
14.IX
Već su izmerene – već obračunate, osmišljene – poveće.
Želim da zidni ćilim od Jareme sa dubokim i sočnim crno-zeleno-pirinčano-vlaknastih
sastavom stoji u holu kraj hrastovih oplata, odgovarajući zlatnocrvenoj
tapisserie Marije Sperling, zasićenoj crnom mrežom ritmova… a uvek tamo, na
kraju amfilade, na zidu mog kabineta.
Četiri intenzivne i ludačke Stene, dva strukturalna providna
Stankjeviča, takođe šest snažno pritisnutih tišinom razvibriranih Sperlinga
namenio bih (kad bi me slušali) za dve prve sobe, istovremeno dva
staroholandska platna, cenjeni poklon od Rida (Read), neka odu na zidove mog
kabineta.
Šagal (Chagall)?
Problem sa trpezarijom.
Kada bi samo ona htela da mi proda te stoličice…
Danas sam već sedeo, uistinu na improvizovanoj stolici, okružen
brojnim prozorima mog kabineta.
14. IX
Pismo od Bazilija iz Argentine, u kome piše da
“Henrik” već plovi jednim od brodova linije C do Kana, da bi me
“prijatno iznenadio”.
27. X ’67.
Henrik. Ne Henrik, naprotiv! A ako je Henrik, to je sigurno
Fernando!
Bazilio se čak ni ne trudi u pismu da mi protumači zašto Henrik.
Zašto ne Rodrig? Hijacinto, možda Pedro? Dalje, dalje tako, a ugledaćemo ga još
kao Estebana, Tadeuša, tako, tako, zašto ne bi bio Tadeuš?
Roza! Bezizražajna, prastara, Mulatkinja.
Sedim na improvizovanoj stolici u oblinama praznog kabineta. Beležim
na bloku, na kolenu. Sva radost od vile usred borova, pejzaža, radost
preseljenja, nameštaja – do đavola! Ta tamna Mulatkinja je kao vodene biljke na
dnu, i buncajući, kao crnpurasta kapa… loše vidim… ne vidim…
I već su, naravno, ogovaranja (jer, pretpostavljam,
“Henrik” mora da ima ovde nekog, inače ne bi doputovao). Alaster,
vrativši se sa šetnje sa Psinom, rekao mi je sinoć, malčice se ustežući, da ga
je naš bradati Viking ispitivao u La Régence: “Da li gospodin Gombrovič očekuje
dolazak nekog od rodbine?”.
Roza – ne, nikad se neću setiti – Roza – ne sećam se – Roza – ne
znam – Roza – vekovi su minuli – Roza – utonula – Roza – utopljena – Roza – na
dnu – Roza…
Neizražajna Mulatkinja na dnu.
A on je manijak, manijak, manijak!
O tome, da imam sina, nikad u životu nisam ni razmišljao. I,
istina, prilično mi je svejedno, venčani, ili nevenčani. Moj duhovni razvoj,
cela moja intelektualna evolucija, bili su te vrste, tako da sam danas iza
orbite te dileme. I to, da mi se neki polumulat obraća nežnim
“tatice”… odakle, kako, zašto? … negde tamo, prihvatio bih, na
kraju, privikao se. A ako je to neka ucena…
Ko mu je dao novac za putovanje od Brazilije? I te stalne volte,
finte, piruete sa nomenklaturom, sa imenom, zašto? Da bi me zaskočili? Da bi me
ošamutili, oslabili? Da li kombinuje da tim višeimenskim plesom meteka, tim
ratničkim plesom Apača, smogne snage da mi zavrti glavu, on, tobožnji (jer ni
to nije sigurno) sin neizražajne Mulatkinje, začeti jedne slučajne noći, usput,
nekako u prolazu, u hotelskoj noći, koju sam smetnuo s uma? … Ništa ne znam.
Ne sećam se.
Iz dubokog mraka izranja sin!
Kupio sam stoličice Louis Philippe, treba ih samo presvući,
tamnozelenim.
1.XI 1967.
Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza
i Henrik, Henrik, Henrik.
Kakav li je to Henrik!
U okruglosti moga kabineta. 6.XII ’67.
Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik,
Henrik!
Kakav li je to Henrik, kažem, kakav Henrik, ponavljam!
Radije Fernando, sa Pedrom u sebi začetim!
Vladislav? Iz kog izviruje Dionizio?
Nevenčani! Onda, možda čak i nekršteni… A ako kažem “nemam
metrike…”?…
Čestar otrovni, mnogoimeni uokolo, iza prozora, na padinama, koji
tako sedi u nevenčanim oblinama mog kabineta!
12.XII ’67.
Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza!
Od tropskog crnačkog hotelskog sumraka (rupa) ispreda se
nevenčanost. Magla. Magle se bude, gmižu, podižu, natapaju cvetaju, uzdišu,
mljackaju, zveckaju (da, zveckaju, kao kastanjete!), tamo gde sam ja u
nevenčanim oblinama mog kabineta, sa mojim neizgovorivim Stenama, kojih imam
4
Henrik? A kad bi to bio prosto Hijeronim!
Leonard?
1968.
10.I ’68.
Pedro?
Francisko?
Nikolas?
Konrado?
Esteban?
Manuel?
Roberto?
Marčelo?
Eduardo?
Luis?
Lućio?
Alehandro?
Bernardo?
Pablo?
Gregorio?
Antonio?
Giljermo?
Felipe?
U oblinamanevenčanim
mojim sa Rozom
kabinetu…
14.I ’68.
Krizostomo?
Ksavier?
Aksel?
Bartolome?
Bazilio?
Modesto?
Benito?
Selestino?
Nevenčana
okruglost
okrug
krug
rug 21.II ’68.
Roza
Okruglost
Krug
U oblinama Rozinog kabineta
Mnogoimeni
Nevenčani
Začeti
I kruži, okružuje i juče je takođe gospođu Leonce pitao, da
Okrug
Krug
Okrugloruglookruglostkrugrug 25.II ’68.
Okružujući sin nevenčani
https://livano85.blogspot.com/2014/11/witold-marian-gombrowicz-dnevnik-1967.html?m=1