Kad promislimo, ništa nas ne može primamiti da poželimo da na nekoj trci budemo prvi.
Slava što će nas priznati za najboljeg jahača u zemlji odveć nas silno veseli kad zatrešti orkestar a da bismo sutradan mogli sprečiti kajanje.
Zavist protivnika, lukavih, prilično uticajnih ljudi, mora nas boleti u tesnom špaliru kroz koji sada projahujemo, nakon one ravnice koja je začas opustela pred nama, ako ne računamo ono nekoliko jahača prestignutih za ceo krug, koji su, sićušni, stremili ka ivici vidika.
Mnogi naši prijatelji hitaju da podignu dobitak i sa udaljenih šaltera samo nam preko ramena dovikuju „Hura”; najbolji prijatelji, međutim, uopšte se nisu kladili na našeg konja, bojeći se da će morati da se ljute na nas ako izgube, a sada, pošto je naš konj bio prvi i pošto nisu ništa dobili, oni se okreću dok mi prolazimo i radije švrljaju pogledom niz tribine.
Naši suparnici iza nas, držeći se čvrsto u sedlu, trude se da sagledaju nesreću što ih je snašla i nepravdu koja im je na neki način naneta; pridaju sebi čio izgled, kao da mora početi nova trka, i to ozbiljna posle ove dečje igre. Mnogim damama pobednik izgleda smešan, jer se nadima, a ipak ne zna kako da se snađe u neprestanom stiskanju ruku, pozdravljanju, klanjanju i mahanju u daljinu, dok su pobeđeni stisnuli usne i ovlaš tapšu po vratovima svoje konje što većinom ržu.
Najzad čak i kiša počinje da pada iz natuštenog neba.
Franc Kafka