Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upućivao bi se peške u letovalište, sat puta udaljeno od grada, k ženi i deci, koji su tamo provodili odmor.
Od ženina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio kući kasno u noć, izmučen, opustošen od noćnih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izgužvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristanište, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i noćima bacalo ovamo onamo.
Pipajući u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatraške, s glavom nadole, zabijen temenom u meku srž postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te moćne masivne perine koje su rasle kao noć. Borio se u snu sa tom posteljom, kao plivač s vodom, gnječio je i mesio telom, kao ogromne naćve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbačen na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u teškom noćnom rvanju. Tako napola izbačen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici noći, hvatajući prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala – ponovo ga obavijala gomilom teškog, beličastog testa.
Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspoređivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vraćao k svesti, danu, javi – i najzad otvarao oči, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici.
U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samoće i tišine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jučerašnjeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako grčevito kao da je htelo da ga preobrati u ništa. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret – nesvarene ostatke jučerašnjeg dana.
Olakšavši sebi na taj način, i slobodniji, unosio je u beležnicu izdatke, računao, obračunavao i maštao. Zatim bi dugo ležao nepokretan, sa staklenim očima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vlažne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim očima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa tišinom divana i praznih stolica.
Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije šumeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli požar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja.
Tada bi se izvlačio iz postelje i sedeo još neko vreme stenjući nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina počinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmučenom polnim preteranostima, ali još uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj tišini dozreva njegova buduća sudbina.
Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukočenosti, sav pretvoren u kruženje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana budućnost, kao strašna izraslina, koja se fantastično širila do nepoznate dimenzije. Nije se je plašio, jer je osećao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim što je imalo da dođe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u čudnoj slozi, ukočen spokojnim užasom, prepoznavajući budućeg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantastičnim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutrašnjim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju.
Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vraćao k sebi i sadašnjem trenutku, video je svoje noge na ćilimu, debele i nežne kao kod žene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz manžeta košulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kružić tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo čekalo – jedino živo i svesno biće u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i kožom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu.
Dugo i brižljivo se oblačio, ne žureći se i praveći odmore između pojedinih manipulacija.
Taj stan pust i zapušten, nije ga poznavao, taj nameštaj i zidovi pratili su ga nemom kritikom.
Osećao se, ulazeći u njihovu tišinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.
Otvarajući sopstvene fioke, imao je osećaj da je lopov i nehotice je išao na prstima, bojeći se da ne probudi bučan i suvišan odjek, koji je nestrpljivo čekao najlakši povod pa da eksplodira.
A kad bi najzad, idući od ormana do ormana, našao komad po komad sve što mu je trebalo i završavao oblačenje između tog nameštaja, koji ga je ćutke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stojeći pred odlazak sa šeširom u ruci, osećao se zbunjen, što i u poslednjem trenutku nije mogao naći reč koja bi prekinula to neprijateljsko ćutanje, i odlazio bi prema vratima postiđen, lagano, spuštene glave – dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez žurbe – u dubinu ogledala – neko zauvek okrenut leđima – kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.
Bruno Šulc