Gustav Herling-Gruđinjski (1919–2000) tokom poslednje decenije XX veka slavljen je kao prvo ime poljske proze i esejistike. Prvu knjigu, Živi i mrtvi, objavio je 1945. u Rimu. U Londonu 1951. objavio je Drugi svet, logorska sećanja, koja su iste godine prevedena na engleski, a ubrzo i na druge jezike. Posle toga nastaju knjige njegovih pripovedaka, koje u okviru sabranih dela čine tri toma. Ispoljio se i kao izvrstan esejista. 1969. objavio je prvu knjigu eseja Utvare revolucije, čiji je veći deo posvećen ruskim i sovjetskim piscima, totalitarizmu, problemu dobra i zla. Pored eseja, proslavio se šestotomnim Dnevnikom pisanim noću, koji je počeo da objavljuje u pariskoj „Kulturi“ posle Gombrovičeve smrti i prestanka objavljivanja njegovog Dnevnika. U svom dnevniku se pojavljuje kao „opservator i hroničar“, mada je čovek i pisac neobično bogate i zanimljive biografije. Osnovna tema dnevnika je XX vek ili „istorija puštena s lanca“, moralni problemi čoveka druge polovine veka i, naravno, likovna umetnost i književnost. Kada je izgledalo da više ništa neće napisati, 1999. je objavio svoj prvi i jedini roman Bela noć ljubavi, s podnaslovom „Pozorišni roman“. Njegova osnovna tema su večni problemi – ljubav, greh i smrt.
GUSTAV HERLING-GRUĐINJSKI, BELA NOĆ LJUBAVI, GRADAC 2004, PREVOD BISERKA RAJČIĆ
Gustav Herling-Gruđinjski, veliko ime poljske književnosti, svoj jedini roman Bela noć ljubavi napisao je 1999, kada mu je bilo 80 godina. Verovatno zato je, uprkos prevodiocu Biserki Rajčić koja u pogovoru piše da Gruđinjski “superiorno vlada proznim umećem”, reč o bledom romanu, literarno neubedljivom, jezički neinventivnom, dramaturški nesređenom, sa likovima plošnim i psihološki nerazvijenim, dijalozima odveć veštačkim i monolozima ničim izazvanim, sa “viškom pokreta” i manjkom strasti, sa opisima banalnim i objašnjenjima nepotrebnim, sa odlomcima bez opravdanja i opravdanjima bez uverljivosti. Drugim rečima, Gruđinjski je platio ceh svom neiskustvu: prvi se roman teško može pisati sa 80 godina. Pa ipak, ako čitalac pregura prvih desetak stranica na kojima se lako uočavaju pobrojane manjkavosti, velika je verovatnoća da će roman ipak dočitati, a svemu uprkos u ustima neće ostati kiselkasti osećaj izgubljenog vremena.
Kako je to Gruđinjskom pošlo za rukom?
U osnovi priče je incestuozni odnos između brata i njegove osam godina mlađe polusestre: njemu je 86, njoj 78 godina i ljubavnici su više od 60 godina; on je slavni režiser londonskog The Sea-Gull Theatrea, ona njegova verna senka i izvor inspiracije; on gubi vid i jako je loše, ona je i dalje lepa, energična i odana. Ali, uprkos njihovom golicavom odnosu, nije tema ono što će nas nagnati na čitanje. Neće nas fascinirati ni brzi hod kroz ratne godine u Poljskoj, tek dotaknuti varšavski ustanak, niti drama gubitka vida starog režisera koji u potrazi za izlečenjem, praćen svojom sestrom-ženom-ljubavnicom, poslednji put odlazi u Veneciju. Neće nas oboriti s nogu čak ni vešto poigravanje slavnim uzorima, odnosno literarno upućivanje na Dostojevskog, Čehova, Tomasa Mana, Kalderona, niti opisi nežne ljubavi brata i sestre. Najbolji delovi ovoga romana su, zapravo, izvanliterarni. Glavni muški lik, Lukaš Kleben, od trenutka kada shvata da gubi vid, počinje da piše dnevnik na papiru svoga sećanja. Čitalac paralelno prati odvijanje radnje u takozvanoj stvarnosti i u Lukaševim sećanjima. Literarno neopravdana esejiziranja o Čehovu ili Dostojevskom, o Veneciji i njenoj veličanstvenoj arhitekturi, ali još više o venecijanskom splinu, kratki osvrti na London, Varšavu ili malo poljsko mesto Ribice u kojem je rođen, esejiziranja o režiserskim dilemama pri postavljanju Belih noći Dostojevskog, ili dileme u kojoj se meri i na kojim mestima sme intervenisati na Čehovljevom komadu Tri sestre, upravo su mesta koja čitaoca, poput finih vrtloga, iznova uvlače u tkivo pripovedanja. Kao pisac koji je slavu stekao esejističko-dnevničkom formom, Gruđinjski je u njoj i najjači.
Bela noć ljubavi je, na jednoj od svojih ravni, dirljiv i pošten roman, svim nedostacima uprkos. Ili, kako je to primetio jedan fini čitalac, reč je o diskretnoj knjizi koja nekoga može da obraduje.
Ivan Milenković
https://old.vreme.com/cms/view.php?id=376108
