Besi
(Šigaljevizam)
Besi je delo Dostojevskog u kojem autor samog sebe oponaša, ali verovatno ne zato što mu je opala inspiracija, nego zbog nečega drugog. Kod manjih je to uobičajena stvar, ali se događa i velikim majstorima. On se ne zadovoljava time da jednostavno bude Rus, nego počinje da se rusifikuje, kao što to na drugi način radi u Poniženima i Mladiću. Ponaša se kao da je sopstveni epigon. Besi znače isto što i đavoli ili opsednuti ili razjareni, u svakom slučaju oni u kojima besne demonske sile.
“Razrušiti temelj ljudske zajednice”, “neophodno je da se čovek preobrazi u podlu, gnusnu, plašljivu, surovu životinju”, i da se “navikne na svežu krv”. – “Potpaljivati, vršiti mučka ubistva, denuncirati, lagati, stvarati legend” -, “dopustiti pijanstvo, klevete, bludničenje” “biće neophodno da se odrubi nekoliko stotina miliona glava” -, “razoriti stara vremena a da na njihovo mesto ne dođu nova.”
Već u samim Rusima ima neke oslobođenosti. U odnosu na Evropu u svakom slučaju mnogo je manje parališućih principa. Ne toliko uviđanje gluposti svakovrsnih delatnosti, mnogo više onaj visoki cinizam, onaj izazovni i drski ton kojim se to formuliše tako da to ima snagu kao huljenje.
Svako zaslužuje kišobran, veli Dostojevski, i time smo odredili minimum ljudskih prava. Eto, kakva formulacija dostojna divljenja koja pored evropskih idealizama zvuči kao blasfemija. To je ono rusifikovanje što se dopada bigotnom ateizmu fanatičnih sekti. “Potpirivaćemo pobunu, ali najkraći put za to: preplaviti zemlju ateizmom”.
U poslednje vreme samo Rusi umeju da počine greh, ostali jedino prave gluposti. Naravno, počiniti greh može samo religiozan čovek, a za greh znati: prilično je stepen religije. Ovaj greh je svestan i provokativan, zapravo je glup, ali je religija na presudnim tačkama uvek glupa, i to je njena snaga. To je program svesnog zločina koji je agresivan i skandalozan. U čoveku on dirne nešto pa se odjednom prestravi i odobrava, odobrava radikalnu iskrenost, i prestravljuje se od toga u kakvu podlost vodi to „dobro”. Svesno počinjen greh zapravo je stav vernika, vera koju on izriče: ka cilju u životu ne vodi dobro, nego zlo. E pa, činimo zlo. Budimo zločinci. Krupan moderni događaj jeste da greh više nije bolest, nije ludilo, nije izvitoperenost ni organska nesavršenost, nego je stvarno greh, i ne može se zabašuriti nikakvim biologizmom ni psihologijom ni moralom. Greh je zaista ono što religija kaže, odnosno kaljenje i gnusoba ljudske ličnosti. Kod Rusa je to utoliko više što su oni i u tome samodopadljivi, i razmeću se kao da je to posebna istaknutost, bestidnost, i psujući uz to pokazuju, recimo, pljuvanjem Bogu u lice. Ova nečuvena sloboda više se ne brine za smisao, nego se s uživanjem utapa, kao da je opijena grehom, u kaljanje instinkta Boga i ljubavi prema čoveku (“Bog Rusa je već uzmakao pred rakiještinom”.)
Dostojevski je opsednutost kao svetski program izložio u jednom od svojih likova, u učenju Šigaljeva. Šigaljev je otkrio jednakost, kaže. Teorije Platona i Mora i Furnijea, i ostalih utopista puka su sentimentalnost u odnosu na njega. Ako se šigaljevizam ostvari, onda „svako će posmatrati druge, i obavezan je da o njima podnosi dostave” – , “svi su robovi, ali su u ropstvu jednaki” – , “prvo što treba učiniti jeste da se na niži nivo postave obrazovanje, nauka, talenat” “izuzetni talenti nisu potrebni” – ,”čim postoji porodica, ljubav, talenat, smesta se javlja želja za vlasništvom” -, “želje ćemo istrebiti” – “robovi su obavezni da budu jednaki” jedna desetina raspolaže slobodom i neograničenom moći, ostali gube svoju individualnost, žive u drevnoj nevinosti, u rajskom stanju, kao krdo, i moraju da rade -, “bez despotizma nikada nije bilo slobode, ni jednakosti” -, “Šigaljev je pošao od najneograničenije slobode, i dospeo u najneograničeniji despotizam”.
Naravno u praksi se to realizuje na taj način što svi bez izuzetka uz izbezumljeni napor hoće da pripadaju onoj jednoj desetini, zbog toga vrše izdaje, prevare, nitkovluke, prijave, jedino da bi pripadali toj grupi odriču se smisla i istine i ponosa (“danas više niko ne živi svojim umom”). Razume se “katkada je potrebna promena”. “Svakih trideset godina oni počinju da uništavaju jedni druge, samo da im ne bi dosadila jednoličnost.” Dosada je aristokratsko osećanje, a to ne sme da se raširi.
Šigaljevizam se ostvario, uspeo je preko očekivanja, praviti se Rus bilo je mnogo uspešnije nego što bi bilo, na primer, ostati jednostavno Rus. Sada je svako prinuđen da to uvidi otprilike sto godina posle njegovog nastanka. Samo na jednom mestu mu je neophodna dopuna, treba probuditi i budnim održati uverenje: najviše dobro je život – život je jedino dobro, – ništa nije veće i više – odnosno treba utvrditi veru života koja se s oduševljenom suludošću drži prolaznosti, valera životinjskog života, pomamno ratuje protiv besmrtnosti i nadživotnih vrednosti i misli o drugom svetu. Jer ako je čovek zatvoren u ovaj čisti i prazni život, u ovaj život koji traje jednu godinu, ili pet minuta, i kao da su nadživotne sile isključene (ako ga pretvore u racionalistu, ili ateistu), u njemu će se bezuslovno razviti životna glad, za rakiju i za cigarete, za salamu i za sendviče počiniće proneveru i prevaru i izdaju, I osećaće se obaveznim da bude podao i nepošten i nizak, i sve koji mu stoje na putu pogaziće, za još pet minuta, za još jedan sendvič i za jedan sladoled.
Račun je dobar. Da bi se razorio temelj ljudske zajednice, a da potom ništa ne usledi, zaista to treba uraditi. Kad već počne da se razvija, treba naslutiti da će od toga nastati nešto veliko, nešto veoma veliko. Možda raj. Neprekidno se krećemo prema njemu. To je ideja razdora. Acheronta movebo – pokrenuti donji svet. Jer ono što je nužno jeste pretvoriti čoveka u podlu, gnusnu, plašljivu, surovu zver, i nužno je odrubiti stotinu miliona glava. Uništiti ranija vremena a da na njihova mesta ne dođu nova. Ništa neće uslediti. Ali to ništa je najvažnija stvar. To je onaj elemenat u kojem se šigaljevizam gnezdi. Praksa koja nema svoju teoriju. To je onaj čiji je sadržaj kišobran, odnosno cigareta i rakija i sendvič. Za razaranje temelja najpouzdaniji je put širenje religije života (ateizam, nacionalizam). Ničeovim rečima: najmanji čovek. Spašena gnjida u sendvič-svetu.
Ono što imponuje u ovom šigaljevizmu jeste potpuni nedostatak sposobnosti za samoobmanjivanjem. To je radikalni i blasfemni cinizam u odnosu na koji je bedan sentimentalizam sav razjareni nitkovluk koji je do sada počinjen u istoriji. Znamo, pretežno je hipokrizija ono što se naziva civilizacija, i kad se počne istraživati iskrenost i prirodnost, civilizaciji je kraj. “Razaranja starih vremena a da na njihovo mesto ne dođu nova”. Ono što je u šigaljevizmu očaravajuće, to je ofanziva i provokativna besramnost. Za Diogena se kaže da je na trgu Atine javno polno opštio sa svojom draganom. Šigaljev izmetom premazuje sve što je do sada za čoveka ozbiljno bilo. Iz očajanja.
Očajanije kao što Dostojevski kaže. “Šigaljev je krenuo iz očajanja i vratio se na isto mesto”.
Otprilike stotinu godina posle Šigaljeva možemo reći: Prvo: najvažnija težnja svakoga ko postoji jeste da sraste u jedno. Beskrajna je različitost da se ostvari beskrajno jedinstvo, kao što kaže Herderlin, to je anti-Šigaljev. Ovom srastanju danas je najvažnija prepreka vlast. Vlast se umeša u proces srastanja, i uvek iznova razara jedinstvo koje želi da se ostvari. Ova vlast je dugo živela kao lična samovolja. To je bilo doba Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor je sprečavao nastanak zajednice, i to tokom stoleća. Danas su već diktatori (inkvizitori) nesavremeni. Ostvarivanje jedinstva sprečava bezlični pogon. Zbog toga je danas najvažnije pitanje istorije organizacija. Organizovati znači razoriti faktičke životne veze, i umesto njih uvesti fiktivne i protivživotne razpiere. Kako se ne bi mogla integrisati ljudska zajednica koja uvek iznova želi da se ostvari.
Drugo: jasnost u mišljenju koja se ukleštila između primarnog instinkta i smisla, jasnost čije je neobično svojstvo da je slepa (lucidité aveugle, slepi um).
Ova neprirodna jasnost je neprijatelj života, odnosno ona kvari život i pustoši i ruši i troši. “Ovo je jeftina i retko popularna nauka”, veli Dostojevski, “ali i prava nauka je u istoj službi”. Ova slepa lucidnost (njeni oblici kao racionalizam, utopizam itd.) sužava i potiskuje i pljačka život.
Eksploatisati šumu, more, dubine zemlje, rad čoveka. Čovek eksploatiše i samog sebe. Slepa lucidnost korumpira život, ponajviše kao filozofija i pogled na svet i nauka, odnosno kao takozvana istina.
Treće: odseći transcendentne žile i krunu životnog stabla, i samo zadržati biološki život, svu snagu usredsrediti na život, izgraditi uređaje koji računaju samo na život, podsticati glad za životom, opravdati požudu, jer je život uživanje, ovde treba postići sve, sada, celinu.
Evo tri kritične tačke: bezlični pogon koji sprečava srastanje zajednice, slepa lucidnost koja sebe smatra pametnijom od uma i besramna glad za životom koja ne želi drugo do da u svemu uživa. U ovom trenutku ove tri tačke su još odvojene, težište svake od njih nalazi se na različitim delovima zemlje, bezlični aparat verovatno u Kini, slepa lucidnost na više mesta, glad za životom u Americi. Ali svi znaci upućuju da će se njih tri susresti, i tada ćemo stupiti u poslednji stadijum svetske krize. Možda će se to dogoditi u Rusiji gde je tlo već dobro pripremio šigaljevizam. Postoji verovatnoća da će sjedinjavanje biti međunarodno, recimo, kao anti-organizacija ili bolje pseudoorganizacija ujedinjenih nacija, međunarodni savez bankara, razbojnika, terorista, gangstera, ideologa.
U Drugom svetskom ratu sedam sila se borilo, i unapred se moglo videti da će od njih ostati samo dve koje će akumulirati sve nitkovluke svih ostalih. Tako se i dogodilo. Međutim, borba između dve sile nije rešena, jer čim jedna načini nov korak u podlaštvu, druga ga smesta asimiluje. Rasplet posle svega može biti samo da konačni korak neće načiniti država ni narod, nego naddržavna međunarodna organizacija. Neposredno posle rata još je bilo moguće sprečiti njegovu realizaciju, danas više nije. U međuvremenu svi pokazujemo bezobrazno licemerje, i uvređeni smo što postoji šigaljevizam, da je on samo formulacija životne prakse kojom već odavno živimo, i nije nam ni na kraj pameti da je prekinemo.
Bela Hamvaš