Kad hronopije pevaju svoje omiljene pesme, toliko se oduševe da često puste da ih pregaze kamioni i biciklisti, padaju kroz prozor, izgube ono što su nosili u džepovima, pa čak ne znaju ni koji je dan u nedelji.
Kad neki hronopija peva, nade i fame dolaze da ga slušaju mada ne razumeju mnogo njegovo ushićenje i uglavnom se malkice skandalizuju. U sredini hora, hronopija diže svoje ručice kao da pridržava sunce, kao da je nebo poslužavnik a sunce glava Jovana Krstitelja, tako da je hronopijina pesma gola Saloma koja igra za fame i nade koje se, zinule od čuda, pitaju, šta li će gos’n popa, da l’ je to red. Ali pošto su zapravo dobri (fame su dobri a nade glupave) na kraju tapšu hronopiji koji iznenađeno dođe sebi, osvrne se unaokolo i takođe počne da tapše, siroče.
Hulio Kortasar