Izabrana dela Isidore Sekulić
POVRATAK KLASICIMA
Nedavno su se pojavila Izabrana dela Isidore Sekulić. U jednoj lepo opremljenoj knjizi većeg formata, među tvrdim kartonskim koricama našla su se tri dela gospođe Isidore Sekulić (1877-1958), jedne od najistaknutijih srpskih književnica i, verovatno, kako ocenjuje Miloš Crnjanski jednog „od najdubljih duhova srpske književnosti“.
Rođena u Mošorinu u Bačkoj (1877), završila je Višu devojačku školu u Novom Sadu, učiteljsku školu (srpsku preparandiju) u Somboru i Viši Pedagogijum u Pešti. Radila je kao nastavnica. Dopisni član SANU postala je 1939, a za redovnog člana birana je 1950. godine. Bila je prva žena akademik u Srbiji.
Dela iz ove knjige: Đakon Bogorodičine crkve (objavljen 1919), Hronika palanačkog groblja (1940) i delimično Pisma iz Norveške (1914) uz neke dodatke njene putopisne proze.
To su dela pisana dušom. Tako će romanom Đakon Bogorodičine crkve, koji je priča o ljubavi i bogu, današnji čitalac verovatno biti pomalo zatečen izlivima verskih i ljubavnih osećanja, ali će ga pripovedačko majstorstvo i duhovna obogaćenost ovog teksta nositi do kraja.
Drugo delo je „Hronika palanačkog groblja“ koju svaki čovek, pogotovo oni iz manjih mesta doživi na ličan način. Ova hronika počinje gomilom autorkinih pitanja samoj sebi o letopisu groblja koji je u isto vreme i letopis mesta i njegovih stanovnika. Svi ti grobovi (ne samo u malim mestima) su priče za sebe, to su završeni neki mali životi, prekinuli se veliki snovi, propale porodice, ugasile se ambicije, pomešale se kosti i vere, prestala ogovaranja i prigovaranja, srušili se krovovi, nestala ili se stekla bogatstva. To je i priča o palanačkim navikama i pogledima, priča o pokušaju da se bude veći, poznatiji, čuveniji, pa i gubljenje istorije od rimskih i turskih zemana do sadašnjeg vremena. Baš to što se tim hronikama bavio majstor pera kakva je bila Isidora Sekulić, neke sudbine su sačuvane, a mi smo povlašćeni da i danas, čitajući njene pripovetke, sagledamo tu u vremenu i provinciji zaturenu i zanemarenu prošlost. To je prošlost i naših predaka.
Posebno zadovoljstvo priređeno je trećim delom knjige putopisima Isidore Sekulić koji osim pisama iz Norveške sadrže još niz njenih lucidnih beleški iz Pariza, Engleske i Italije. Tu je i njeno razmišljanje o putovanjima gde kaže da je „putovanje problem egzistencije“, i to već u dobrim godinama, 1957. godine.
Ova knjiga me je obradovala. Ona je povratak sopstvenim književnim vrednostima, povratak klasici. Društvene pretumbacije, ratovi u okruženju, promena društvenog sistema, propast starog sistema vrednosti, sve je to uticalo da smo izgubili uvid u sopstvenu klasiku, da smo počeli da zanemarujemo sebe. Generacije gotovo da ne znaju za Isidoru Sekulić. I ne samo za nju.
No, vreme nam diktira da potražimo na čemu su se formirale generacije naših prethodnika, da zavirimo u sopstvene korene. Jer, to je istinski naše, odatle se može mnogo toga crpiti za budući napredak. Zato me raduje ovakva knjiga. Čini mi se da je ona više od obnavljanja starih izdanja za koja se više ne plaćaju tantijeme.
Ona je povratak sopstvenim korenima, a pomalo liči i na nesmelo priznanje greške što smo svoje vrednosrti prepustili zaboravu, tražeći negde drugo odgovore koje nam najsigurnije nudi naša kulturna prošlost. Nadam se da je ovo samo početak tog povratka.
Dimitrije Janičić