Intervju (2)
Da li je pisanje vanredna situacija?
Da, jer se tu ništa ne podrazumeva, tu sve treba izreći. Kao da je napisana partitura životne simfonije. Svaku laž najpre tu treba izreći, i svaku laž tu treba ispraviti. Tu se događa da čovek padne s visine, i samo živi, ništa drugo. Tu se događa ponovno uključivanje, odnosno realizacija. Tu se zbiva izdaja i neverstvo i falsifikovanje života, i tu treba da se uspostavi jedinstvo. Jer postoji samo jedna jedina supstanca, mogu je nazvati duh, anđeo, duša, svaka je od njih, i ni jedna. Postoji jedna jedina supstanca, i budući da je više važnih stepeni otpalo i trajno prekinuto, izgleda da ih je više. U pisanju se događa prekid, i u pisanju opet treba ostvariti uzajamno povezano jedinstvo.
Napetost pisanja i života postala je nepodnošljiva na početku dvadesetog veka. Strindberg je, posle Ničea, hteo da razreši stvar tako što je rekao: ne umem to da učinim, pa neću dalje da propovedam. U prvi mah, ako i izgleda nisko, bar je pošteno. Međutim, to je loše, jer pisanje srozava na svoj nivo, umesto da samog sebe uzdiže do pisanja. To je ponajviše konfesionalno i neodrživo. Konstantan činilac ne može biti čovek, život, Ja. U tom slučaju bi pisanje bilo tek izraz, ali ako je pisanje izraz, izraz života, onda je onaj koji piše pajac, kao što Niče kaže, nur Narr, nur Dichter, odnosno samo pesnik, samo luda.
Po Dž. Eliotu, pisanje čoveku omogućava da očaj nad sopstvenim Ja poveže s onim zadovoljstvom koje ga sjedinjuje sa životom izvan njegovog Ja. Ovu fenomenalnu definiciju samo bih utoliko mogao ispraviti da čovek, pošto poveže očaj koji oseća nad sopstvenim Ja, on se ne nalazi izvan njegovog Ja, nego u dubini njegovog bića. To je ono na čemu stoji, to je stvarnost čoveka, njegov život je na tome sagrađen, na tome počiva sve njegovo ljudsko. Nenarušivi i apsolutni temelj.
Pisanje bez laži i ljudska egzistencija bez laži se međusobno pokrivaju, i istovetan je zadatak realizacije osnovnog ljudskog stava.
Genon, Lajoš Sabo, Kjerkegor, Niče?
Ne samo oni. Svaka knjiga koju sam pročitao, i svaki čovek koga sam poznavao, svako putovanje koje sam načinio, i svaka šetnja obalom mora, ili reke, i jutro i veče i u galeriji i na koncertu. Pisanje za mene znači s kakvom ću vernošću izvorni tekst preneti u note, i koliko ću ja sam od toga ostvariti, kakav ću napor načiniti u njegovom ostarivanju. Genon kaže da se izvorni tekst postojanja jednom i zauvek nalazi u svetim knjigama. Tekst je, kao što vidim, verodostojan, ali nije konačan. Konačan postaje onda ako se njime neprekidno hranio, i ako ga svojim životom posvedočavamo. Po Lajošu Sabou, sve je rečeno, samo to još treba učiniti.
Izmišljanje? Izvornost? Niče je o tome rekao svoje mišljenje. Tekst ima svoj original, odakle ga čovek prepisuje. Taj izvorni tekst sve su sami znaci. I ume da ih razreši samo onaj ko je postao osetljiv i ta osetljivost nije pitanje nadahnuća, nego etosa. Za to ne treba talenat, nego istinitost, biti istinit je prva pretpostavka da bi neko saznao istinu. Genon je jedino rekao da postoji verodostojan tekst egzistencije. Niče i Kjerkegor su rekli da samo treba živeti čistim životom. Pokušao sam da to dvoje spojim, da na osnovu verodostojnog teksta egzistencije ostvarim u sebi samom izvornu čistotu. Međusobnu ugradnju drevnog doba i sadašnjosti. Ko danas želi da bude prisutan, on svoje korene treba da pruži nazad bar za deset hiljada godina.
Da bi neko bio svetac, nužno je da ima naročite sposobnosti. Prema talentu treba biti oprezan. Laž je tako duboko preplela moj život da je iz ove kvarne egzistencije put mogao da vodi pravo u svetost. Želeo sam solidnost, onu koju svako može da razume, bez bilo kakve naročite sposobnosti. To je normalno. To je realizacija teksta verodostojnog bića. Svako ume da bude normalan. To je prosto, to je ono gde nema atrakcije ni opsene, što je prozirno i verodostojno.
Onaj koji sam bio, takav i jesam, ali kakav jesam, nisam bio uvek.
Svoju lažju opovrgnutu egzistenciju nosim sa sobom, ne mogu da je se oslobodim, a možda i ne smem. Ne ostavljam je na cedilu, jer sam joj potreban. Ali više nisam onaj.
Ono što bih želeo da realizujem to je vernost mestu i vremenu, dobu i narodu, ali budući da se to ne može ostvariti u evropskom smislu, realizovati drevnu i istočnu jednostavnost i čistotu, sve to ne u teoriji, kao što je činio Genon, i ne kao subjektivan heroizam, kao Kjerkegor i Niče, jer Genon nema egzistenciju, samo duh, Kjerkegor i Niče imaju samo egzistenciju, ali nemaju objektivan stabilitet. Za život treba naći verodostojan tekst, za tekst treba naći egzistenciju koja realizuje.
Mislio sam da će biti vremena, u najboljem slučaju možda nekoliko godina, kada ću moći da prekinem pisanje, i sebe isključivo posvetim realizaciji. Svi znaci govore o tome da nikada neću moći bez pisanja, jer se rešavanje izvornog teksta egzistencije i napora učinjenih za realizaciju zbiva u delatnosti pisanja. Samo posredstvom pisanja dospevam do sila koje su neophodne za ispunjavanje zadatka. Ako bih se mogao osloboditi pisanja, moja egzistencija bi postala arhaičkija, i tako autentičnija. Ovako sam sada prinuđen da više budem Evropejac nego što želim.
To je odricanje od delovanja. Rezignacija?
Nije uopšte. Ko se vratio u normalno, ili je bar na putu povratka, on je istupio iz onoga što se u Evropi naziva istorijom ili istorijskom slavom, i ponovo je postao onakav kakvi su očevi i majke i Samarićani, čija veličina nigde nije zapisana, ali su veći od Cezara. Za mene slava u Liru ne pripada kralju, onom fantasti, za koga, čim se pojavi, već znam da će posrnuti, i da se neće zaustavljati sve do najdubljeg dna ludila. Slava pripada Kentu, koji je u celom pozorišnom komadu jedini normalan čovek, veran, čist, jednostavan, biblijski, kao hleb, poseduje apsolutnu verodostojnost. Za mene je Kent autentična humana egzistencija, nikakvog junačenja, nikakve istoričnosti, nikakve hirovitosti. Istorija znači biti zabeležen u sećanju čovečanstva. Prilično nizak stepen slave. Kentova slava je zabeležena u višem sećanju od čovekovog, tamo gde se beleže očevi i majke i Samarićani. Ne znam kako su ih nazivali. Čuang Ce ovu slavu naziva čuvena bezimenost. Biti upamćen u večnom sećanju. Jevreji su govorili: ime mu je zapisano u knjizi života. I ako se nečije ime izbriše iz knjige života, to je teže nego da umre, jer postaje neslavan. Junaci istorije su ovakvi neslavni ljudi, licemerne i podle lude, i malo njih zaslužuje da se od njih ogradi. Ljudska istorija je u odnosu na pravu nepostojanje.
Spisak grehova, odstupanje od normalnog. Kako se može zamisliti da oni koji su ostali jednostavni i čisti, za njih se nikada nije saznalo, i niko to i nije primetio, imena vernih nisu zapisana među licemere, krvoloke i podlace, i nisu ostala negde gde je njihov ostanak konačniji i blistaviji nego u ljudskoj istoriji? Kako se može zamisliti da su se izgubili za nas, i za čovečanstvo, upravo oni, i što je preostalo to je smeće besramnih zločinaca? Ostalo je sve što je prolazno, i izgubilo se ono što je večito? Postoji sećanje koje vodi računa o istinskoj slavi. To razdvaja Evropu i pravi baštinu:
Evropljanin, počev od Grka, želi da bude besmrtan u istoriji, sanjasin, sufi, tao, zen, drevni hrišćanin, hasid čuven u bezimenosti. Ko ukleše svoje ime u istoriju, za mene on ostaje u nižoj kategoriji. Samo glas, samo karijera, samo uspeh. Moja razjarena srdžba i zavist i osveta prema ovome omogućila mi je da nađem knjigu života, onu u koju se zapisuju jednostavni, oni koji ostaju nepoznati u istoriji, ali su zadobili slavu egzistencije. Doći će trenutak kada će se rasturiti listovi ljudske istorije, i izgoreće u vatri istine. Istovremeno će se otvoriti knjiga života. Možda se to naziva strašnim sudom, kada će svako dobiti mesto koje mu u večnosti pripada. Maleno je častoljublje ostati u istoriji prolaznosti, moje je častoljublje bilo više, hteo sam da ostanem u sećanju večnosti.
Nema cenkanja. Glas, imanje, vlast, uspeh i ostvarenost u istoriji ranije i izuzetno još nisu omogućavali slavu u sećanju večnosti. To dvoje se danas međusobno potpuno isključuju, jer glas nije posledica više vrednosti života, nego je rezultat planirane delatnosti koja je potpuno nezavisna od vrednosti, više i nije glas, samo karijera. Ovakvih izuzetaka danas nema ni deset. Tri od njih su: Gandi, Albert Švajcer, Sent-Egziperi.
Ljudski život je nenadoknadiv, ali se ipak uvek ponašamo kao da postoji nešto što je više od života. Jedini pojam istorije jeste slava. Slava nije posledica ispunjenja, nego ponašanja. Ali i nije posledica. Čovek ili ima ili nema slavu. I ima je ako otkrije da postoji nešto što je više od života, i ako život daje za to više. Glas se može napraviti, i za to postoji posebna tehnika. Slava znači stupiti u večno sećanje. Na svom glasu čovek sam radi, i svoje ime sam ureže u istoriju. Slava je kada se čovekovo ime upiše u knjigu života. Može se u istoriji posrnuti i slomiti i zgubiti i nestati, ali zadobiti čuvenu bezimenost tako da o njoj na zemlji ne zna ni jedan jedini čovek.
Istorija je ružna, neukusna i lažna knjiga, naročito od kako je proglašena za nauku, odnosno od kako je postala kao i Zolini romani. Sve više gubi svoj značaj, jer u nju ne ulazi ni jedan ozbiljan čovek, i iz nje ispadaju svi verodostojni događaji, i ono što ostaje jeste nizanje nitkova, skandala, šala i krahova. Odnosno, istorija ne beleži ono što se zbilo, jer se to ispušta, ili zataji, nego raskrinkava nebitnosti ljudskih zbivanja. Za mene mera onoga što ja činim i mislim, a pogotovo što živim i pišem, nije ljudsko zbivanje. Hoću da ostanem više.
Tokom svoga života nigde se niste valjano održali?
- To je jedno od najosetljivijih mesta i veoma je tačno. Nikada nisam bio koristan član društva, posao koji mi je poveravan, nikada nisam dovršavao, svoju platu nisam zasluživao, i bilo je vremena kada sam od toga čak želeo da načinim vrlinu. Ne može se, kao u romanima, pozivati na pokvarenost društva. I lako bi bilo tvrditi da je to sitan greh na kolosalnom smetištu, što danas jeste svet. To je zabranjeno. Prost svakodnevni rad za svakoga je obavezan, i niko se ne može opravdavati privilegijom talenta. Činjenica je da sam mogao da radim samo isključivo na uštrb svakodnevnog posla, krišom, i bio sam prinuđen da živim od ovog moralnog deficita. Ne branim se time da posao koji sam radio nije bio priznat poziv, i ovde, naročito danas, svi žele da budu dobro plaćene sluge, naprotiv, što je još i više, bio je i legitiman i traži objašnjenje. Nije žalba, opis sa lica mesta. Nije opravdanje ni to što su ostali radili još manje, samo su krali bogu dane, ogovaranjima, čitanjem novina, užinom, odnosno službovanjem. Čitao sam i pravio izvode i beležio za sebe, dok su svi ostali sabotirali konvencionalnim metodama.
Nije opravdanje, čak ni olakšavajuća okolnost, što sam u svim vremenima bio nepogodan za egzaktan posao bilo kakve vrste. Jasno mi je snažno asocijalno obeležje toga, jer znači da posao ne umem da uzmem ozbiljno. Ne bih voleo kad bi se to shavtilo konfesionalno. Znao sam za to, i uvek sam to znao. Uvek sam iznova pokušavao da pobedim ono što umetnlk i filozof nazivaju širokogrudošću biografija, jer to nisam smatrao znakom raspoznavanja genijalnosti, i nisam želeo da na toj osnovi pribavljam za sebe zadovoljstvo. Prava je situacija što najčešće nisam ni primećivao šta propuštam i kakve obaveze zanemarujem. Ako bih primetio, odlučio bih da ću početi od sutra. Grozio sam se sebe što mogu da učinim samo ono što je za mene značilo uživanje u životu. Posao koji je trebalo obaviti bio je prilično niskog nivoa, ali je to u ovom slučaju svejedno. Više puta sam obmanjivao sebe da sam socijalno tako neupotrebljiv kao čvornovato drvo Čuang Cea. Ali sam znao da nisam neupotrebljivo beskoristan, nego nevaljalac. Kada sam sebe prinudio da uvežbam svoje socijalne obaveze, osećao sam kako gubim sebe. Ne smeta, izgubiću sebe, ali ću to uraditi. Ipak nisam mogao da uradim. Koliko god puta da sam rukovao blagajnom, nikada nisam imao dobar saldo. Čas je bilo više, čas manje novaca. I kada bih obratio više pažnje, greške su se samo množile. Nisam umeo da to prihvatim ozbiljno? Da li sam nepouzdan? Površan i nemaran. Loš građanin. Na ove nedostatke nije teško graditi isuviše velike zahteve prema spolja. Sem izuzetne dve godine, nikada nisam živeo, niti sam mogao živeti, potpuno predan svom radu, samo od ostatka, katkada od pola sata, ponekad od desetak minuta, katkada od jednog popodneva, koje sam krao. Zbog toga je u osnovi moje egzistencije konstantna neraščišćenost i nečistota. Nisam ni umeo da se suočim sa stvarima, obuzimala me je loša savest, i nisam bio sposoban ni za šta drugo osim da parazitski živim od svoga talenta. To je prvi znak raspoznavanja subegzistencije, parazitizam na njoj samoj (na konstelaciji).
Bela Hamvaš
Nastaviće se