Jaje

Dasyneura trifolia

Član porodice mušica galica koje i pored svog malog rasta imaju veliki ekonomski značaj. Odrasli insekti su nježne građe i imaju krila sa vrlo malo nervature. Svaka od mušica iz ove porodice usredsređuje svoju aktivnost na jednu ili na nekoliko srodnih biljnih vrsta. Pod dej­stvom nadražaja koji izaziva insekt biljka nenormalno raste i obrazuje galu – obično kompaktnu, istaknutu tvorevinu uvijek iste veličine i oblika. Unutra u njoj živi larva, stružući tkivo biljke naročitim tvrdim organom na donjoj strani tijela i hraneći se biljnim tkivom i sokovima. Neke gale zauzimaju drugi insekti, koji se nazivaju uljezima, ponekad se uzajamno insekti bore ili čak ubiju larvu galice, a ponekad žive u slozi ili bez stvarnog kontakta.

Zvonio je telefon, mama, pita šta radiš, nije znala šta da kaže, gulim jaje, nije znala, zbunila se, da li tako da kaže, upravo tako, gulim, a ne nešto drugo, majka je pita uobičajene stvari i žali se na uobičajene stvari.

Ne guliš jaje. Jaje se ne guli. Nego? Otvara? Gluposti. Skida se kora. Rovito i tvrdo skuvano jaje. Kako da znaš kakvo je koje, nekada ga kuvaš dva i po minuta, pa ispadne tvrdo, nekada…mislim, trebalo bi da se zna. I tako, ljuštiš jaje i u glavi ti slika: hodaš pored brata svog bivšeg muža i razmišljaš koliko su samo različiti. I koliko je njegov brat sličniji tebi i kako bi izgledalo da je on, a ne tvoj muž, tvoj muž. Išli ste u posjetu i svratili u prodavnicu slatkiša po poklon. Sve te je pitao, ne kao tvoj muž, koji je radio kako je njemu volja. Pitao te je: šta misliš o ovoj bombonjeri. Odmahnula si glavom. Ne, mislim da je bolje za poklon uzeti ove marcipan kocke. I on se složio. Tvoj bivši muž te ne bi ni pitao.

Na plehanom tanjiru, zalijepe se djelovi kore jajeta, pa onda moraš kašikom da ih skidaš, jer ako bi upali u sudoperu…ah kakav je bio, ona ode na put, kada se vrati, zatekne totalni svinjac u kući, sem jednom, sve sjaji, očišćeno, kupio joj poklon, varao me je, odmah je pomislila.

I to je bio početak. Kako bi rekli, početak kraja. Onda je ona ofarbala kosu. Pramenovi. Počela da prevrće šolju, da zamišlja želje. I onda je on pomislio: sigurno me vara.

Mušicu je ubila na staklenom stolu u dnevnoj sobi. Prstom je zgnječila, razmišljajući o kolegi sa posla. Simpatičan, duhovit, jednom se uzbudila pored njega, uhvatio je za struk, kao iz šale, ali kasnije ništa, sto je prsnula sjajem za staklo, prvi put kada je prešla krpom mrlja se samo razmazala, nakon drugog, trećeg puta nije je više bilo, sve je bilo kao i prije, i čistije nego prije.

I kako sve to počinje. Prvo nekoliko pogleda, pa onda u nekom razgovoru, dvosmislenost koja se provuče uz osmjeh, dvosmislenost poslužena uz osmijeh, ali ne muška i gruba, nego tako, kompliment zabašuren nekim drugim riječima. I nastavlja se pažnjom, kada uđe u studio i on ustane, gleda je pravo u oči, smiješi se, rukuje sa sa njom, sa njenim mužem, sjedite, da, tako počinje.

Kako se završava? Kada pomisli da bi sve bilo drugačije, samo da nije…i onda ga gleda, muža, i osjeća koliko ga mrzi.

Odakle ovoliko mušica. Majka joj je rekla bila si luda i što si se udavala za ovog lenjivca. Jesam li ti rekla? Tebi treba pravi muškarac, koji će da drži kuću, da drži porodicu. Ovaj tvoj samo nešto mašta. Tako je rekla.

Kada su potpisani papiri za razvod vozila je kroz grad. Stala na parking ispred zgrade. I zaplakala. Uveče ga je zvala i rekla da ga voli, da nijesu trebali da se razvode, da su stvoreni jedno za drugo, da malo ko ima ono što su oni imali. Nasmijao se. To je bila bol.

Čišćenje kuće smiruje. Kreneš sa jednog kraja i misliš – i nije toliko prljavo, ali eto, saginješ se, vidiš u uglu paučinu, brišeš, prskaš parket tečnošću, pa glancaš krpom, kao da ćeš obrisati i druge neke stvari, ali eno i iza WC šolje ima prljavštine iako svaki dan čistiš. Zvono na vratima, komšinica je, hoćeš li da ti pomognem, kaže, ne, evo taman pravim pauzu, dobro si došla, da pijemo kafu, i dok kuva komšinica priča, vidjela ga je, njenog bivšeg sa nekom cicom, baš je tako rekla, cicom, u onom kafiću, da, tamo gdje ste stalno izlazili. Prećuti, u lonče spušta kašičicu sa kafom, čeka da provri.

Nekada dan krene potpuno naopako. Prvo je tog jutra, koji se uobičajeno pretvorio u dan, (kada je pala noć sve je već bilo drugačije), slomila četiri jaja, kesa se pocijepala, opsovala je tanke kese, jeftine tanke kese koje su zamijenile nekadašnje papirne (rekla je: u pičku materinu!), jaja na pločicama kuhinje, žumanca su sijala kao sunca, dok je čistila pod plakala je, tog jutra je trebao da dođe po ostatak stvari, kesu kafe od 200 grama nije mogla rukama da otvori, i kada je makazama prerezala vrh kese, kafa se prosula po sudoperi.

Obukla je helanke. Okrene se, podigne džemper, u ogledalu gleda zadnjicu.

Eto, zvoni telefon, majka je zove, pita je šta radiš, šta da kaže, čekam ga, dolazi po ostatak stvari, a kada je zazvonio telefon pretrnula je pomislivši da se on najavljuje, i isto tako, i još gore, od tjemena do peta je osjetila uzbuđenost, kada je čula zvono na vratima, bože samo da ne primijeti drhtanje, bila je ubijeđena da je on, ali eto, nekada misliš jedno, svi to već znamo, ispričane priče, komšinica koja govori o cicama, baš tako cica, a toliko ljepših izraza za to ima. Čekala je, noć se približavala. Čekala je i nije znala šta da radi. Prijateljici je pokušala da objasni, misleći, bože, pa i od nje, bar neki savjet, da li da molim, da li da plačem, da li da kažem oprosti mi, desilo se, šta da radim, šta, ali prijateljica je ne sluša, govori o svojim problemima, njen dečko, novi dečko neće da šeta sa njom kuče, i to je tako ljuti, ah, i ostaviće ga, i ostalo, šta da mu kaže, ući će nasmijan, šta da ga pita, kako ti je mala, ili cica? Bože, pomislila je samo da ne vidi kako mi drhte ruke, samo da ne vidi.

Popila je tabletu za smirenje kada je noć počela da pada. I taj strah od noći, sjeti je, prvog izlaska sa njim. Spremala se, majka je zove, kaže najavljuju kišu, obuci se dobro. Srce joj lupa. Oblači helanke, svi joj govore kako joj dobro stoje, te prve noći samo su se ljubili, on nije ništa ni pokušavao, u autu, na parkingu, dok kiša bije po prozorima, poželjela je iskreno da samo njegova bude.

Kada bi pristao da pogledaju fotografije, zajedničke! Nijednu nije odnio sa sobom, sada, kada dođe, ponudiće mu. Reći će: valjda ćeš ponijeti neku fotografiju, da imaš čega da se sjećaš. Onda će on sjesti, tu na dvosjed, i gledati fotografije. Ovu, kada su na moru, ispod suncobrana, voljela je svoj profil na toj fotografiji, i on ga je volio, reći će mu, uzmi ovu sliku, nju voliš, sjećaš li se kada smo našli onu pustu plažu, kako je bilo moćno, da, pa će mu pokazati i ovu, u kafiću, neka je proslava, on je zagrlio, njen pogled dovoljno govori, čak je na pozadini fotografije, volio je da im daje imena, napisao «Sreća», da ako je postojala sreća, to je bila, i dok budu listali album na kauču, vrijeme će prolaziti, vrijeme, koje može promijeniti mnoge stvari.

Kao da je i bilo nešto. Zli jezici govore razne stvari. Laži. Samo je jedno naučila: nikada ništa ne treba priznati, nikada, bolja je sto puta laž od istine, jer laž neće povrijediti, da je tada slagala, kada je pitao je li bilo šta između vas, da je slagala i rekla ne, sada bi sve bilo u redu, ah, kao da se ne može živjeti u lažima, ah, ko to još kaže, sada, kada je sve dovedeno do, da rekla je, jeste li spavali, ne rekla je, nijesmo. Malo smo se ljubili.

Nije se desilo ništa, a moglo je da se desi. Pogled, dodir. Duboke oči. Koleginica koja kaže: kako te samo gleda.

Odvrnula je slavine. U sudoperi nekoliko tanjira. Na jednom plehanom ostali su djelovi kore od jajeta. Čula je sirenu automobila. Krpom je obrisala ruke i brzo izašla. Voda je prvo prolazila kroz šest rupica u lavabou, a onda prestala. Djelovi kore od jajeta nijesu mogli proći i sudopera se punila vodom.

Voda će proći, sva ova voda. Svakog dana tako prolazi. Tako ćemo i mi – rekao je, pijan, stajali su na mostu, društvo je ostalo u restoranu, pilo se i pjevalo.

Kako to misliš – i mi?

Tako lijepo. Sve će proći kao ova voda. Pogledaj – istrgao je list koji je zajedno sa par vlati trave rastao između starog kamenja mosta.

Ovaj list.

Bacio ga je preko ograde. Voda ga je odnijela.

Dođi – uhvatio je za ruku, prešli su na drugu stranu mosta, list je velikom brzinom prošao, pojavio se par puta na površini i nestao.

Vidiš li ga?

Ne.

Eto. Tako sve prolazi. U jednom trenu bude, sjutra ga nema.

Govoriš o smrti?

Ne govorim o smrti, govorim o našim osjećanjima – rekao je to glasom koji joj nije bio poznat.

Samo je čekao povod – tako joj je rekla prijateljica. Mora da on ima ljubavnicu, i onda ti – bože moj – pomislila na drugog, ajde da si nešto uradila, ali samo pomislila na drugog i on se spakuje i ode…i ne plači više, glupo je plakati, obuci se i da izađemo negdje, ne daj se…

Ušla je u kuhinju, izula klompe, i po mokrom tepihu došla do sudopere. Zatvorila je slavine.

Iz zbirke priča Heroji