Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizi na jednom istom
licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.
Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.
Stojiš na jesenskoj obali.
Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronaneš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno
kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)
Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.
Stojiš na jesenskoj obali.
Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost – da li jedno je ili drugo.
Stojiš na jesenskoj obali.
I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.
Dan je
Već više magla nego kiša
A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.
Stojiš na jesenskoj obali
U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.
Stojiš na jesenskoj.
Pas da zalaje bar.
List padne.
O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.
Stevan Raičković