- Egzistencija = Tortura. Ova jednačina mi izgleda očevidna. Ali nije takva i mojim prijateljima. Kako da ih u nju uverim? Ne mogu da im pozajmim vlastita osećanja, a Jedino ona bi mogla da ih ubede, da im podare onaj višak nelagode koji oni tako uporno zahtevaju već odavno.
- Ako stvari vidimo u crnoj boji, to je zato što ih ocenjujemo kao crne, zato što su uopšte naše misli plod bdenja, što znači, pomračenosti. One ne mogu da se prilagode životu zato što one nisu ni bile mišljene imajući u vidu život. Pomisao na čitav sled kojeg bi morale da se drže ni malo ne obogaćuje duh. Našli smo se izvan svakog ljudskog proračuna, svake ideje spasa ili propasti, bića ili nebića, našli smo se u posebnoj tišini, nadmoćnom obliku praznine.
- Još nismo svarili uvredu što smo rođeni.
- Rasipati sebe u ćaskanjima, kao neki padavičar u svojim nastupima.
- Da bismo pobedili izluđenost ili neku tvdokornu uznemirenost, ništa nije bolje nego predočiti sebi vlastiti pogreb. Efikasan metod, svakom pristupačan. Da mu ne bismo pribegavali isuviše često u toku dana, najbolje bi bilo da iskušamo njegovu blagotvornost odmah nakon ustajanja. Ili, pak, koristiti ga samo u izuzetnim trenucima, kao papa Inokentije IX koji je, naručivši jednu sliku koja predstavlja njega kako leži na samrtnom odru, bacao pogled na nju svaki put kad je morao da donese neku značajnu odluku.
- Ne postoji takav negator koji ne bi bio pohlepan za ponekim katastrofalnim da.
- Možemo biti sigurni da čovek nikada neće dospeti do dubina koje bi mogle da se uporede sa onima koje je upoznao za vreme stoleća egoističkog razgovora sa svojim Bogom.
- Nema ni jednog trenutka, a da nisam izvan sveta! … Tek što sam se sažalio nad samim sobom, nad svojim položajem ubogog siromaška, kad zapazih da su izrazi kojima sam okvalifikovao svoje nesreću isti oni koji definišu glavnu osobenost “vrhovnog bića”.
- Aristotel, Toma Akvinski, Hegel – trojica porobljivača duha. Najgori oblik despotizma je sistem, u filosofiji kao i u svemu drugom.
- Bog je onaj koji nadživljava očiglednost da ništa ne zaslužuje da bude mišljeno.
- Kao mladom, najveće uživanje mi je bilo da sebi sgvaram neprijatelje. Sada, čim stvorim jednog, prva misao mi je da se opet izmirim sa njim, da ne bih više morao o njemu da vodim računa. Imati neprijatelja velika je odgovornosg. Dovoljno mi je i sopstveno breme, ne bih da podnosim još i tuđe.
- Radost je svetlost koja samu sebe proždire, ali je nepresušna; to je sunce u svojim počecima.
- Nekoliko dana pred smrt, Klodel je primetio da Boga ne bismo trebali nazivati beskoiačnim već neiscrpnim. Kao da mu to ne izlazi na isto ili skoro isto! Bez obzira što je ta briga da se bude tačan, ta verbalna obazrivost u trenutku kada je primetio da je njegov “zakup” života bio upravo na tački raskida, više ushićujuća nego neka “uzvišena” reč ili gest.
- Neobičnost nije merilo. Paganini je čudnovatiji i nepredvidljiviji od Baha.
- Trebalo bi sebi ponavljati svakog dana: Ja sam jedan od milijardi onih koji se vucaraju po površini globusa. Jedan od njih, ništa više. Ova banalnost opravdava svaki zaključak, svako ponašanje ili delovanje: razvrat, čednost, samoubistvo, rad, zločin, lenjost ili pobunu. … Otud sledi da svako ima pravo da radi ono što radi.
- Cincum. Ova smešna reč označava jedan od najvažnijih pojmova Kabale. Da bi svet mogao da postoji, Bog koji beše sveprisutan, pristine da se malo skuči, da ostavi malo praznog prostora gde nema njega: upravo u toj “rupi” svet zauze mesto. Na taj način, mi zauzimamo pusti teren koji nam je ustupljen iz milosrđa ili ćefa. Da bismo mi bili, on se zgrčio, ograničio svoj suverenitet. Mi smo proizvod njegovog dragovoljnog stešnjavanja, njegovog izmicanja, njegovog delimičnog odsustva. U svojoj ludosti, on je, dakle, sebe amputirao zbog nas. Eh, da je bar imao zdravog razuma i smisla za ukus, pa da ostane ceo!
- U “Jevanđelju po Egipćanima”, Isus izjavljuje: “Ljudi će biti žrtve smrti, dok će žene rađati”. Pa onda precizira: “Ja sam došao da uništim plodove žene”. Kada opštimo sa krajnjim istinama gnostičara, poželimo da, po mogućstvu, odemo još dalje i kažemo nešto što još nikada nije rečeno, nešto što istoriju baca u prah i pepeo, nešto što odaje kosmički neronizam, mahnitost uzdignutu do stepena materije.
- Protumačiti neku opsesiju znači izbaciti je izvan sebe, prognati je, isterati. Opsesije su demoni jednog sveta bez vere.
- Čovek prihvata smrt, ali ne i čas svoje smrti. Umreti bilo kad, samo ne onda kad treba da se umre!
- Čim uđemo u neko groblje, osećaj kompletne sprdačine uklanja svaku metafizičku uznemirenost. Oni koji na sve strane traže “misteriju” ne idu nužno ka temelju stvari. Najčešće “misterija”, kao i “apsolut”, predstavljaju samo duhovnu naviku. Tim rečima ne bi trebali da se služimo osim kada ne možemo drugačije, tj. U slučajevima istinskog beznađa.
- Kada ponovo sagledavam svoje zamisli koje su ostale u tom sganju i one koje su realizovane, dođe mi žao što ove poslednje nisu doživele sudbinu onih prvih.
- “Onaj koji je sklon luksuzu dostojan je sažaljenja i saučešća; onaj koji je sklon čistoti, to nije“. (Sveti Jovan Kalimah) Da bi se tako jasno i energično obznanile, ne laži, već sama suština hrnšćanskog morala i svakog morala, potreban je svetac, ni više ni manje.
- Bez ikakvog straha prihvatamo ideju o neprekidnom snu; za uzvrat večna java (a besmrtnost, ukoliko je tako nešto zamislivo, bila bi upravo to) nas goni u prestravljenost. Nesvesnost je otadžbina, svesnost izbeglištvo.
- Svaki duboki utisak je ili sladostrastan ili mračan, ili-oboje istovremeno.
- Niko nije koliko ja bio uveren u beznačajnost sveta, kao što više niko neće tako tragično kao ja doživljavati toliko veliki broj beznačajnih stvari.
- Iši, američki Indijanac, poslednji iz svog plemena, nakon što se godinama krio zbog straha od Belaca, sateran u škripac jednog dana se svojevoljno pojavi pred istrebljivačima njegovog roda. Mislio je da su mu namenili isti tretman. Oni ga svečano dočekaše. Pošto nije imao potomstva, bio je zaista poslednji. Možemo sebi predočiti čovečanstvo, razoreno ili prosto ugašeno, gde jedan jedini preživeli tumara po zemlji, a da čak nema kome da se preda…
- U svojoj najvećoj dubini, čovek teži da se sjedini sa stanjem u kojem je bio pre pojave svesti. Istorija je samo lukavstvo kojim se poslužio da bi dotle dospeo.
- Samo jedna stvar je važna: naučiti biti gubitnik.
- Svaka pojava predstavlja degradiranu verziju neke druge, veće pojave: tako je vreme niži oblik večnosti; istorija, niži oblik vremena; a život, niži oblik materije. Šta je onda normalno, šta je zdravo? Večnost? Ona je samo oboljenje Boga.
- Bez pomisli da je ceo kosmos promašen, prizor nepravde u bilo kojem režimu doveo bi čak i bezvoljnika do ludačke košulje.
- Uništavanje nam daje osećaj moći i laska nečemu mračnom, izvornom u nama. Potajna zadovoljstva nekog boga možemo otkriti ne u građenju, već u satiranju. Otud proističe privlačnost razaranja i iluzije koje ono stvara kod pomamnika svih doba.
- Svaka generacija živi u apsolutu: ona se ponaša kao da je dosegla vrhunac, ako ne i kraj istorije.
- Svaki narod, u izvesnom trenutku svog razvoja, smatra sebe izabranim. Upravo tada daje ono najbolje i najgore od sebe.
- Nije slučajno što su se Trapisti pojavili baš uFrancuskoj, a ne u Italiji ili Španiji. Razume se, Španci i Talijani neprestano govore, ali ne slušaju sebe kad govore, dok se Francuz naslađuje svojom rečitošću, nikada ne zaboravlja šta govori, uvek je toga u najvećoj mogućoj meri svestan. Jedino je on mogao da doživi ćutanje kao iskušenje i askezu.
- Ono što mi smeta kod Francuske revolucije je što se sve odigrava na sceni, što su njeni glavni pokretači rođeni glumci, što je giljotina samo scenski dekor. Celokupna istorija Francuske izgleda kao da je izrežirana, odglumljena istorija: sve je u njoj savršeno sa pozorišne tačke gledištta. To je jedna predstava, povorka junačkih podviga, događaja koje je bolje posmatrati sa strane nego trpeti, spektakl koji traje deset stoleća. Otud utisak lakomislenosti koji odaje čak i Teror, ako ga gledamo poizdalje.
- Razvijena društva su daleko krhkija od ostalih, budući da im nije preostalo da očekuju više ništa osim sopstvene propasti, jer blagostanje ne može da bude ideal ako ga već posedujete, a još manje ako je prisutno već generacijama. Da ne govorimo o tome da ga priroda nije uključila u svoje proračune i da bi to umela da uradi jedino po cenu svoje pogibije.
Emil Sioran