Ova misao je sasvim lična, i ne mogu ni da zamislim koliko je drugi mogu slediti. Iz dana u dan se često susrećem s nečim što ne razumem, i to me nerazumevanje obespokojava, jer se razumevanje i zatvara i sklanja ispred tog nečeg, a istovremeno ga zahteva. U svakom slučaju zna nešto što ja ne znam. Ne govori o njemu i ne može se navesti na ispovest. Budući da sa svoje strane živi u neprijatnom neznanju, sve što čini nečuveno je dosledno, naročito u svojoj nedoslednosti, ali od sebe nikada ne odstupa. Svi znaci govore da sebe ne poznaje isto onako kao što ga ni ja ne poznajem, a za to nema ni mogućnosti, i svoju nerazumljivost smatra samu po sebi razumljivom. Oslanjam se na dve opaske. Jedna je Ničeova, on kaže da je žena ono što je u čovekovom životu spavanje. Autora druge opaske ne znam, navodi je beznačajna knjiga, ne znam od kuda. Veli da žena u braku preporodi muškarca.
Iz jedne od mnogih perspektiva, svet je otelotvoren u ličnost iz gomile bezličnih sila. Ličnosti ljudi, životinja, biljaka, minerala, atoma, gde je na niskom stepenu ličnost zaista neznatna, dok na gornjem stepenu znači svest dostojnu pažnje i sposobnost (slobodu) opredeljivanja. Jer od vremena teorije kvanta znamo da se sloboda nesumnjivo može konstatovati na određenom stepenu i u fizičkim telima. Više filozofskih pravaca tvrdi da je jedinstvo gomile bezličnih sila i otelotvorenje u ličnost privremeno i prolazno, i da će se raspasti zajedno sa okončanjem života. Na istoku je takav pravac sankhja ili budizam, na zapadu prirodne nauke. Drugo shvatanje tvrdi da je ličnost preegzistentna, i da će se održati i posle konca života. To se učenje više odnosi na religiju i metafiziku.
Na osnovu onoga što sam uglavnom naučio iz svetih knjiga mislim da muškarac sabira u sebi bezlične stvaralačke sile. To je baština. Žensko biće, kao što to kazuje Vedanta, Tora, tao, sankhja, privlači u sebe bezlične snage obnove, i otelotvorenje je preporoda bezličnih sila. Zato Niče može da kaže da žena u životu čovečanstva igra istu ulogu kao i spavanje. Čovek se za to vreme preporodi.
Zbog toga nepoznati autor kaže: kad se u braku spoji muškarac sa ženom, žena ponovo rađa muškarca, jer on učestvuje u silama obnove.
Vanredna prednost ove misli jeste što je jedno od opštih mesta, i nema u njoj ništa izvorno.
Stvaranje je jednokratno očitovanje snage, ujedno i zauvek sređivanje buknulih moći sveta. Stvaranje je jedno i okončano. Svet, međutim, ne samo da je gotov, nego u toj svojoj okončanosti se ponovo rađa u svakom trenu. Druga polovina sveta je neprekidno očitovanje sila preporoda. Stvaranje i obnavljanje, što je dvoje, i što je jedno. U svakom slučaju neobično je da ono što Heraklit kaže o svetu koliko se to slaže s ovim dvojstvom, odnosno jedinstvom snaga maskulina i feminina. Svet je neprekidno isti i u svakom trenu drugačiji. Vatra bukne s merom i s merom se gasi. Opstoji i od početka je istovetno ono što gori u večitoj promeni. Svet se mora stvoriti, i svet se neprekidno mora obnavljati. Ako čovek domišlja nešto do apsolutnih granica smisla, uvek se susreće s Heraklitom.
Sa svim ovim psihologija nema nikakve veze. Nema veze ni biologija. To je metafizika, na kojoj počivaju psihologije i biologija, i metafizika je njihov smisao. Sve što je analogno sa ženskim bićem ima svojstvo obnove. Zato priroda u jesen zamire da bi se u proleće mogla obnoviti. Mesec opada zato da bi mogao rasti. Sunce zalazi zato da bi moglo izaći. Smrt postoji zato da bi bilo rađanja. Prema svetim knjigama to je maja ili prakriti ili teh ili jin ili kali. Dolazi novo, i uvek novo. Čudna je to čarolija, od koje dobijamo nesvesticu, ali iz nje muškarac može da vidi, žena nikada. Iz preporoda se žena ne budi, jer sama sebe ne poznaje, nema ni zahteva da se upozna, čak i protestuje protiv toga.
Žena je nesvesna same sebe, i takva hoće i da ostane. Recimo, refleksija žene je ogledalo. Ogledalo je, pak, najveća čarolija, u njemu nema samospoznaje, jedino zanos sobom. Ono što nazivamo ženskom lepotom verovatno i ne liči na istinsku lepotu. Lepota žene je bogatstvo i divota života koji nije ostvaren u svetu. Zato i jeste uzbudljiv, jer je tek obećanje. Većinom se nešto od njega jedva i realizuje. Istinska lepota postoji sama za sebe. Ženska lepota je zbog obnove. Ne mogu da je odvojim od delovanja koje čini, kao što i nije moguće. Nije lepa, nego neodoljiva. Bez toga je stvaranje nemoćno i nevažeće. Ova vatra i uzbuđenje dokaz su da ne postoji samo bivstvo, nego i život, ne samo konstantnost, nego i promene, ne samo lepota, nego i čarolija.
Sankhja prirodu i promene i život naziva igračicom. Zato fenomenalna definicija Antala Serba da je apsolutna žena nadtelesno telo nije važeća. Žena se čak mnogo manje može identifikovati sa svojom telesnošću nego muškarac. Telesnost pripada svetu stvaranja. Žena je pre odeća, naravno, odeća onako kako je ona tumači, odeća igračice, kako Alen kaže: istinska žena nije razodenuta, nego odenuta žena.
Odeća koja je latica cveta. Moda koja se neprekidno obnavlja, opsena, igra, uloga – suvereno su carstvo žene gde se očituju snage obnove. Ali žena nikada sebe nije pobrkala sa svojom telesnošću, I njena taština je zato istinska taština, jer telo za nju nije ja, nego delo. Sve što je u vezi s telesnim za ženu je ritualno, puder, boja, kozmetika, ali ništa toliko koliko kosa, ta apsolutna simbolika neprekidnog porasta. Večita tema vajara i slikara je obnovljena žena koja izlazi iz kupatila. Obnavlja se svake četiri sedmice. Grčki mit veli da je Hera svake godine ponovo dobijala nevinost.
Treba misliti da žena ni izdaleka nije ono koncentrovano erotično biće kakvim ga predstavlja psihologija i biologija i loša poezija. Ne zavisi preporod od erotike, nego erotika od preporoda. Žena je srazmerno često neerotska, čak antierotska. Jer je istina da je odnos majke i dece erotski, i kuvanje, domazluk, briga o porodici se ne mogu zamisliti bez erosa. Ali, i u ovoj stvari je presudan, kao i u celokupnom ljudskom životu, ideal besmrtnosti. Ideal besmrtnosti je ona podsvesna misao koja prožima celokupnog čoveka od momenta začeća i upravlja njime. Muškarac je besmrtan u stvorenom svetu. Žena u svom preporodu. Majka, ljubavnica, supruga, muza, mudrost (sofija, hohma), igračica, čarolija, lepota, telo, nadtelesno telo, objavljenje preporađanja. Stvaranje stoji naspram ničega, jer svako stvaranje je stvaranje od ništa. Žena ne zna šta je to ništa. Žena stoji nasuprot haosu, otuda uzdiže svet kako bi ga preporodila. Otuda je opasnost za muškarca zaglibljivanje u ništa, što je neplodnost; opasnost za ženu je zabludelost u haosu, što je demonsko. Crna i đavolska igračica koja ne preporađa, nego uništava, jeste indijska Kali. Stvaranje ima nešto što samo ono poseduje, samo i jedino, ima ime. Obnova je bezimena, zbog toga je žena proleće, rast meseca, miris, odeća, igra, pesma, cvet, čak i onda ako je duhovna obnova i ponovno rađanje u znanju i mudrosti. Besmrtnost u preporađanju, ne kada žena posluje, nego kada sanja.
Simon Veil kaže da čovek kada jede ne hrani samo sebe samog, nego i sve generacije koje za njim slede. Ova misao je pre svega tačna, ali spada među malobrojne misli koje je samo žena mogla izreći, jer potiče iz ženskog znanja.
Bela Hamvaš