Osamljeni kralj izađe na obalu, pope se i sede na najbelju hridinu i reče:
– More božanstveno! Ostadoh sam, i ja, večito pričalo, sada više ne znam kome da kazujem svoju priču. Zar tako valja da bude? Da bejah dovoljno mudar, odmah je trebalo da ovde započnem s tobom. Ti još znaš šta je dubina, i znaš da se smeješ.
Htedoh da osnujem kraljevstvo, ali me niko nije slušao. Beše onih koji su mi se divili, beše koji su se plašili, beše koji su se sablažnjavali; beše dosta zavidljivaca i sumnjivaca i lopova. Ali niko ne imađaše ni uva, ni pameti, ni srca za ono što sam govorio.
Zaćutah. Upitah: vredi li? I kao da je samo to čekao, dođe mi neko i kako bi me zbunio, uze nepoznato obličje.
– Tvoje je kraljevstvo, reče, veoma lepo, ali je samo mitologija.
Učinih se kao da ga nisam prepoznao, i odgovorih:
– Mitologija? Samo mitologija? Pa zar ljudi ne znaju da je mitologija privatni život sveta?
Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči, i stajalo je golo Ja. Dograbih štap i najurih ga. Ali mu smrad ostade, i morao sam da provetrim dvoranu.
Bogovi su se odselili sa zemlje. Ali pre nego što su otišli, sastali su se i upitali: Neko treba, ipak treba da ostane ovde?
Ako ni po čemu drugome, po ovoj otmenoj nežnosti oni bi se mogli prepoznati. Jer šta znači biti bog do li biti tako jak pa ne umeti ništa drugo nego biti nežan i otmen? Dugo su sedeli na vrhuncima kamenih brda, u prozirnim gajevima, u podnožju maslina i na obalama hladovitih jezera dok se nisu oprostili od prelepe zemlje. Konačno odlučiše da niko ne ostane od bogova, ali će stvoriti novo biće. Pozvaše preda se moćnike naroda i upitaše ih: Kakvog boga želite? Moćnici zažmirkaše očima i rekoše: Neka bude plemenit. Smisao odgovora nije bio u rečima, nego u žmirkanju, jer su bogovi videli da su moćnici već toliko naučili da lažu da više nisu znali ni reći istinu.
– U redu, rekoše, neka bude bog koji žmirka, kakvog biste vi želeli.
Potom pozvaše preda se bogataše i zapitaše ih: Kakvog boga želite? Bogataši prebledeše, jer poverovaše da to znači oporezivanje imovine, i rekoše: Neka bude milostiv. Smisao odgovora opet nije bio u rečima, nego u prebledelosti. Bogovi su videli da se bogataši toliko plaše da su već zaboravili i da lažu.
– U redu, rekoše, neka bude tako siv kao vaše bledilo.
Potom pozvaše preda se naučnike, i upitaše ih: Kakvog boga želite? A naučnici na to upitaše: Bog, šta je to? Još ga nismo sreli.
Bogovi i to razumeše i rekoše:
– U redu, neka novi bog bude tako ljigav kao vaš mozak.
Na koncu pozvaše preda se siromahe i upitaše: Kakvog boga želite? Siromasi na to počeše užasno da jauču i ovako da viču: Pa zar opet novi bog? Pa zar nije bilo dosta bogova? Konačno bismo voleli da živimo tako da niko ne vlada nad nama.
– Neka bude prema vašoj želji, rekoše bogovi, novi bog će biti takav kakvi ste vi i neće znati da vlada.
A onda sastaviše laž, sivilo, ljigavost i bedu, i stvoriše novo biće. To beše kaljava neman, koju nazvaše: Koloslinac.
Jer ono što će biti neophodno u najbližem vremenu, to i neće biti ništa drugo do žmirkanje, prebledelost, ljigavost i beda.
Ljudi pak ozbiljno shvatiše promenu, padoše ničice pred kaljavu neman i počeše da je obožavaju. I zakon je večiti, koga čovek obožava, počinje da liči na njega. Čovek je iz dana u dan postajao ljigaviji, kaljaviji, tanji, sluzaviji. Niko, pa ni bog, ne može istupiti izvan sebe. I kad je neman nastupila kao bog, to samo znači da je nadmeno i oholo postala još kaljavija i odvratnija.
A na zemlji se raširila vera Koloslinca, što i nije ništa drugo do poštovanje onoga ko je siv, kaljav, ljigav, žmirkav i lepljiv. I podizali su mu hramove, i decu vaspitavali da mu budu slična, i duh slinaca uvedoše u upravu zemlje, u umetnost, u moral i u običaje.
Bogovi pak videći to, slatko su se smejali. Neki rekoše: Kad li će ona neman početi da čisti? Kada će istrebiti namnožene crve? Drugi na to rekoše: Ma pustite ga, nek se zabavlja! Neka jednom i on uvidi šta je to biti bog!
Kada sam razumeo tajnu nove vere čovečanstva, dalje nisam govorio. Onda opet dođe pred mene neko, i da bi me zbunio, uze drugo obličje, i reče:
– Ako ne govoriš, bar napiši „Da-knjigu”, ljudima će biti od koristi ako se bogovi vrate opet na zemlju.
Jer predmet i misao mogu biti i prazni ako izviru iz prazne sudbine, uzalud je da, ako je sudbina: ne.
Ko bi bio pozvaniji od tebe da napiše ovu knjigu? Tvoja je sudbina stigla na sopstveno mesto. Stoji prazna, bez zakrpe i maske. I zbog toga ne bi bila da samo po svom predmetu, nego i zbog toga jer uz da postoji i prikladna sudbina. Ne bi imala samo predmet, nego i svoje Ja, a oboje su da. Predmet i Ja se jedino u tvom slučaju poklapaju i srasli su, u izuzetnom trenu jedno je pronašlo drugo. Niko ne zna koje.
Dosta je bilo toga ne. Neko je zavidljivac i počinje da izigrava velikodušnost. Čudno: da li je ko čuo kako je neko bio velikodušan i počeo da izigrava zavidljivca? Zašto ne? Jer je velikodušnost da, i upravo zbog toga je ona dovoljno, i to je puno. Zavidljivac je pak ne i malo i prazno.
Dosta je bilo toga ne. Dosta je bilo besednika koji su postali od mucavaca, i velikodušnih koji su postali od zavidljivaca, i mudraca koji su postali od budala, i heroja koji su postali od kukavica. Dosta je bilo da-suza koje su postale od ne-sudbina. Pre nego što čovek udahne dobru misao, treba je kuckanjem proveriti. Ne samo da bi saznao: ima li neko u njoj, nego i zato ko je u njoj, a i to zašto se nalazi u njoj?
Možda je najveća misao prazna? I možda je onaj iz nje samo crv? I možda je u njoj kao zavidljivac u velikodušnom, budala u mudracu i kukavica u heroju?
Ono da koje izvire iz ne nikada nikoga nije ubedilo.
Ubedljivo je samo ono da gde neko postoji ko je da, čak je neko zaista da-neko, i mesto toga da-nekoga zaista se i nalazi u da.
Eto, reci, ko je pogodniji od tebe da napiše da-knjigu, jer si i ti sam da, i mesto ti je zaista u da?
Tada više nisam ćutao, nego sam se proderao: Ko te je poslao, prljavi crvu? Dolaziš pravo od popova Kolosovih? Hoćeš: da? Misliš: da? Da mi je sve da? Pljuvačka, kal, ljigavost? Da mi je da slinac? Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči i preda mnom je stajalo golo Ja.
Dograbih štap, isterah ga, ali smrad ostade za njim, i morao sam da provetravam.
Kada sam oterao otrovnu guju, još dugo sam mislio o njenom bezobrazluku. Da li jeziku bogova potpuno nedostaje ne?
Jer ako ne bi bilo ne, onda stvari jedne od drugih ništa ne razdvaja. I ako bi sve bilo da, bog bi bio čak i Koloslinac. Svet volim ne samo svojim DA, nego isto tako i još jače svojim NE.
Bogovi su otišli i ostavili zemlju. Oni su danas: ne. Moje kraljevstvo je izgubljeno, ja sam u njemu sam vladar, narod, sveštenik, plemić, građanin, seljak. I moje je kraljevstvo: ne.
Ali ovo ne je isto takvo da kao što je Koloslinac: ne. I ko da kaže kakvo da i kakvo ne? Ne presuđuje li se svakoj stvari i svakom biću time što iskazuje da ili ne? I ako je mera izgubljena, nije li to privilegija bogova? I odmah posle njih povlastica mora? I zar posle mora nije odmah moja?
Bela Hamvaš