Fenomeni

Kuhinja, kuhinjica, šerpica

„Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja; Na­bu­jao šljam i raz­vrat i po­ro­ci; Po­dig’o se tru­li za­dah pro­pa­da­nja; Umr­li su svi he­ro­ji i pro­ro­ci; Raz­vi­lo se cr­no vre­me opa­da­nja; Pro­gle­da­le sve ja­zbi­ne i ka­na­li; Na vi­so­ko po­di­gli se su­te­re­ni; Svi pod­mu­kli, svi pro­kle­ti i svi ma­li Po­sta­li su da­nas na­ši su­ve­re­ni; Pro­gle­da­le sve ja­zbi­ne i ka­na­li. Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti; Isme­ja­ne sve vr­li­ne i po­šte­nje; Po­ni­že­ni svi gro­bo­vi i ži­vo­ti; Upr­lja­no i ope­lo i po­šte­nje; Po­kra­de­ni svi hra­mo­vi i ći­vo­ti…’’ (Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis)
Ku­hi­nje ve­se­lo šlja­ka­ju, dok glad­ni pje­sni­ci pje­va­ju. Tom di­sov­skom gla­đu du­ša mi se na­si­ti­la. Ta bla­go­slo­ve­na glad ne mo­že se na­si­ti­ti ukle­tim ku­hi­nja­ma-tro­vač­ni­ca­ma…
Bri­sel­sko-ber­lin­sko-va­šing­ton­ska ku­hi­nja je na­pra­vlje­na po mje­ri jed­nog ve­li­kog tr­bu­ha, jed­ne tr­bu­ši­ne za­pra­vo, vje­či­to ne­si­te, uvi­jek la­ko­me i ne­za­ja­žlji­ve. Tr­bu­ši­na čo­vje­čan­stva ko­ju tre­ba na­pu­ni­ti, na­klju­ka­ti, pre­žde­ra­ti, za­drig­nu­ti, za­grc­nu­ti i pu­sti­ti da spo­ro mre mi­sle­ći da br­zo ži­vi. Tr­bu­ši­na je cr­na rup­ča­ga ko­ju ne­pre­sta­no pu­ne la­ži­ma, bu­da­la­šti­na­ma, lu­di­lom, iz­o­pa­če­nim po­sla­sti­ca­ma ve­li­ke slav­ne bje­lo­svjet­ske ku­hi­nje. Što vi­še pu­ne tr­bu­ši­nu, ona je sve pra­zni­ja. Što vi­še pri­tr­pa­va­ju bez­da­nu ja­mu, ona je sve želj­ni­ja. Jer, ne­sreć­na tr­bu­ši­na, po sta­roj re­cep­tu­ri bje­lo­svjet­skih ku­va­ra-tro­va­ča, pu­ni se- pra­zni­nom. Da­kle, maj­sto­ri ku­va­ri, sa­ta­ni­sti-al­he­mi­ča­ri, pra­zni­nom pu­ne pra­zni­nu i na to­me po­či­va ustroj­stvo na­še­ga div­no­ga svi­je­ta.
Bi­jed­no čo­vje­čan­stvo žde­re ser­vi­ra­nu pra­zni­nu, pre­žde­ra­va se sop­stve­nom gla­đu, lu­di od sop­stve­nog umo­bol­ja i sla­vi ku­va­re-tro­va­če, sla­vi ku­hi­nju-tro­vač­ni­cu ko­ja je naj­sve­ti­je mje­sto, na­va­žni­ji hram ovog olo­škog svi­je­ta.
Na­ša ku­hi­nji­ca je če­do ve­li­ke ku­hi­nje. U njoj, ta­ko­đe, šlja­ka­ju bez smi­re i od­mor­ja ma­li maj­sto­ri, ma­li ku­va­ri, a ve­li­ki tro­va­či. To je re­gru­to­va­na bra­ti­ja, be­slo­ve­sna še­gr­ta­ri­ja ve­li­kih maj­sto­ra-ku­va­ra. Na­ši ma­li ku­va­ri su za­pra­vo Smer­dja­ko­vi ve­li­kih Fjo­do­ra u bo­le­snoj na­di da će jed­nom, ko­nač­no, smr­ska­ti svo­je oče­ve kao bu­ba­šva­be. Ali naj­pri­je u ka­ni­ba­li­stič­koj po­ma­mi mo­ra­ju po­žde­ra­ti sop­stve­ne po­da­ni­ke…U toj li­je­poj na­di, u tom div­nom pro­ždi­ra­nju, na­ši ma­li ku­va­ri pro­vo­de svo­je bo­gov­ske da­ne.
Ve­li­ki ka­za­ni zla i pra­zni­ne iz ve­li­ke ku­hi­nje sti­žu po­zna­tim pu­te­vi­ma do na­še ku­hi­nji­ce i pre­ta­ču se u ma­le ka­za­ne na­klju­ka­ne, či­me dru­go, do zlom i pra­zni­nom. Ka­da ma­li ku­va­ri pre­pu­ne ka­zan­či­će na red do­la­ze na­ci­o­nal­ni, mon­te­ne­grin­ski za­či­ni. Pu­ne ša­ke i ku­tla­če sre­bre­lju­blja, se­be­lju­blja, bez­oč­nih la­ži, tru­log am­bi­ci­o­ni­zma, bo­le­snog ka­ri­je­ri­zma, uki­sje­lje­ne pol­tro­ne­ri­je, ka­ri­ka­tu­ral­ne gor­do­sti, pa ma­lo tra­ve ble­se, ma­ci­ne tra­ve, što vi­še neo­pra­nog stra­ha, i sve to, sav taj đa­vo­lji buć­ku­riš, po­klo­pi se pri­vi­dom slo­bo­de, pri­sjen­kom ži­vo­ta i osta­vi se da puć­ka, da kr­klja i pi­ju­če na ti­hoj vje­či­toj va­tri…
Đa­vo­lji buć­ku­riš za­či­njen u na­šoj ku­hi­nji­ci ne ubi­ja mo­men­tal­no. Ubi­ja la­ga­no, ti­ho, uz mu­zi­ku na­šeg div­nog pro­pa­da­nja…
A on­da na red do­la­ze šer­pi­ce. Na­še ubo­ge otu­če­ne šer­pi­ce, na­še je­di­no istin­sko bla­go. Šer­pi­ce sa tu­žnim tuf­na­ma, šer­pi­ce na­še sra­mo­te, ni­ka­da ni­je­su ni pu­ne ni pra­zne. Ku­va­ri-tro­va­či zna­ju pra­vu mje­ru, pr­lja­vom ku­tla­čom bljuc­nu ko­li­ko tre­ba.
Na­še vo­lje­ne šer­pi­ce no­si­mo kao bi­je­le go­lu­bi­ce do na­ših ubo­gih ku­ći­ca, do na­ših vo­lje­nih kr­let­ki. I pje­vu­ši­mo za­grc­nu­tu za­hval­nost po­sli­je sva­kog glad­nog sr­ka. Sr­če­mo otrov. Sr­če­mo laž. Sr­če­mo pre­va­ru. Sr­če­mo lo­po­vluk. Sr­če­mo zlo­bu, pa­kost, za­vist… I sav taj blju­ta­vluk do­so­lja­va­mo vo­lje­nim stra­hom. Po­da­nič­kom bi­je­dom…
A on­da gu­če­mo kao bi­je­le go­lu­bi­ce. Iz na­ših vo­lje­nih kr­let­ki, iz na­ših du­bo­kih nig­di­na…