U zamku iluzija, vešto smeštenom u lobanji nagoveštaja, postojiš u sobi kao noć koja me stavi naspram sebe i svuče rukama koje taje Mesec grlatije od razdora zvezde i svežnjeva tame, čiju erotičnost otključavaju juriši sumraka i jutra zapostavljeni i zarobljeni u tvom pogledu, koga sapliće noć i baca ga na gomilu svih lomača našeg zajedničkog vremena, koje gori izlazeći čvrstim korakom iz oblika naše prošlosti.
Tvoje lice, zagubi vreme čeprkajući po zgarištu ove noći, sećajući se rasporeda svih iluzija u toj sobi.
Moje lice, ostade zasuto buntovništvom jednog anđela koji žonglira sa smrću i sa životom uranjajući u naprasitost zvezda.
Sanda Ristić Stojanović