Izlaze iz ekspresivne slike veka,U uglu svog kolebanjaGledaju zajedno sa siromaštvomPticu bogatstva kakoPreleće pirovanja ovog sveta,i različite oblike Sunca,I rečitost tame kojaSe zgušnjava uOblik jednog čovekaKoga prosi jednaUsamljena slika ljudskosti. Sanda Ristić Stojanović

Noć poplavisve ritmove izvrnute naopačke,sve ritmove propete kao bič dana,kao usna žudnje po kojoj mileerotičnosti našeg stajanja ukoloni nespretnostida budemo mi,da budemo odeća sveta,da budemo žudnjaotvorene fioke Suncaka nekoj većoj arhitekturiod muzeja našeg sna,i muzeja naših tela. Sanda Ristić Stojanović

Noć imenujepredele koji izriču i život i smrt.Noć ima lice ratai sa tog lica prhne zvuk,prhne moć zvezda da seravnaju sa nama,sa nebom. Noć ima lice mira,imenuje znatiželju zvezda da nas upoznaju,da dele sa nama pesmu. Sanda Ristić Stojanović

Sunce nas gleda pogledomsvih naših ratova.Sve činjenice smrtnosti ovog veka,nose nas na rukama.Činjenice današnjih stradanjavitlaju glasove mrtvih pobuna.Kip pobune stoji nad našim glavama,MOLEĆI SE sa uvidima Sunca usrž svojih ludačkih pobuna,za ovaj XXI vek.XXI VEK ISKOPANNAŠIM GLASOVIMA PROTIV….XXI vek zakopan u molitvunekih naših sitnica koje sadvitlaju nad grobljem u Rimugde […]

Ima jedan lavirint,u godinama zvezda,u obraćanjima sudbine svome stostrukom srcu. Ima jedan lavirint uočiglednom zamahu ruke istorije kaonom što smo izrekli o ljubavi,o vekovima,o neminovnostima. Ima jedan lavirint usvemu što zvonikao naš dan,kao naša odlukakoja ima odbornike strastiraspoređene uudarcima sata naše telesnosti. Ima jedan lavirint naš,koji ruku pod ruku sauzdahom […]

Sunce nariče nad žutom bojomSmrti svog veka,Cureći u Sunce pesmeStružući emocije zemljeNepouzdanom reči SunceI nepouzdanom reči zemlja,Isprepletanim u besuReči pesma i reči smrt. Krv oprašta sopstvenimEmocijama na dnu crvene boje veka,Odškrinuvši veliko slovoZemlje zariveno uVeliku reč smrti. Sanda Ristić Stojanović

Reči se propinju ukristalu govora poezije.Strasti u trku pretičuneke spore reči.Konj poezije stiže na cilj zajednosa našom krvlju, unutrašnjošću i sa našim kostima.Strasti jašu sve pravcebezizlaza konja poezije.Strasti imenuju sve trke konja poezije istižu na cilj sa anđelima i demonima.Slogovi se propinju kaoživot i smrt konja poezije. Sanda Ristić Stojanović

Nisam laureat,jer smrt u mojoj pesmi izoštri svoj vid ivide sve što smo bili iproglasi to pesmom. Nisam laureat,jer život u mojoj pesmiiznenadi sve reči ione odmetnute i one neopredeljene,zakova ih za pesmu jednim udarcem strašnimkoji i sam posta pesma injena moć. Nisam laureat,jer srce u mojoj pesmioglasi sve zemlje […]

Pesnik je zvanica tišine na bučnom razaraču događaja. Pesnikova silueta dogoreva u umu pobune, u emociji značenja. Pesnik krene kao reči a stiže na vreme da čuje rečitost zastave pesme. Pesnik hoda kao hir, kao istina, kao poverenje među predelima. Pesnik ima sve što krajnosti kažu o svetu, o ljudima. […]

Moje lice u ogledalu svih pustinja. Kamile želja prelaze sve prepreke presvučene u slonovaču i agonija i egzaltacija. Konvoj preporuka i poruka o osipanju peska i peščanom satu u svim mojim unutrašnjim vidicima. Evo ide pustinja događaja i opisuje mi svet, raspoređuje oaze i nabraja mi sve svetove mog opstanka. […]