Pesnici izlaze na megdan sećanju,nebo i zemlja bruse njihov trenutak,srce nehata se poziva na njih. Teška filozofija stvari se razmeće pesničkim vidicima,tumaraju stihovi isto kao nova podnevlja reči. Spomenici emocijama čekaju reči pesnika,živi klize po stranicama ispovesti,pesnici popunjavaju ishitrene rupe vasione,rukuju se sa teškim izazovima stvari i događaja. Pesnici su […]

Ispadne iz razjarenosti proleća,Sunce joj privezuje puteve uz tišine,Korak noći je vidi,Obraslu u dan požude. Zastakljena u uglovima svoje smelosti,Ipak razbija staklo sadašnjosti,Vetrovi joj raspiruju oblike,Izgnane u obesne dijaloge noći. Jutro je crta u preneraženim tišinama,Sklanja njenu LepotuU nepoznate glasove postojanja. Sanda Ristić Stojanović

Za govornicom,dok moje oči lutaju polikovima života i smrti,prozvaću epohu dakrv je ponovo preglasna,da čujemo krike civilizacijekada smo noćna beseda idnevni lom ikada ljubav oblači najlepše haljinene svlači je intriga erosa već je ogoljava civilizacija,civilizacija kao krv,civilizacija kao zalog smrti. Mi hoćemo život,smrače se linije govorljive Meseca unašem srcu,ali i […]

Biti osmišljen kao sumrak,slediti raspeće zore ivideti kako reči prikupljajunašu neuhvatljivost iostavljaju pesmu na likujednog besa što ispitujeprofile zvezda iprofile vremena i tražipravo ime vremena. Hodati ulicom,prelivati se uzamišljenost grada nadsvojom fotografijom. Sanda Ristić Stojanović

Subjektivno Suncebaca se u čeljust ratovau čeljust odlazaka. Koraci traže pravo dabudu pesnici,da fotografišu senke jedne naše ludosti. Srce seseti svoje pesnice kojamože lupiti o sto samoće. Tišina gradi sopstvene zgradeuseljava stanare koji liče naiskrenost vekana avangardnost srca ovog vremena. Neki besnagrdi sopstveno vrememestom pesnika u prostoru. Sanda Ristić Stojanović

U ateljeu pokrštenom našim lavirintima,slikar se okreće u slici zemlje,slikar gori kao jednačina Sunca i vremena,slikar postaje trag Mesecai obrt raznih lica epohe.Konji iznenadnosti galopiraju kao slika vremena,satovi se udvaraju slikama vremena,satovi udaraju rukama epohesvoje sopstveno prisustvo. Sanda Ristić Stojanović

Avangardno Sunce čestita mi nekenepoznate reči.Zastane i smrt prednekim prizorima reči štose brzo premetnu uogoljeni spoj avangardnih senki i života.I avangardni Mesec se seća prizora uliceiz kojih ponekadispadne lobanja samoće anekada samilost Sunca.Avangardno Sunce zna da prepoznasvoj sjaj u pesniku.A smrt?Smrt gleda u avangardnost jeseni,u našu iskrenost imisli da nikada […]

Reći ću da postoji siromaštvo,avangardizam se presvlači čas u dan čas u noć,ali neko prosi i toje grafika večnog bola,i ogoljenost našeg unutrašnjeg plakata ljudskosti.Jer daćemo prosjaku neštoa na tom našem unutrašnjem plakatu ljudskostizvezde će se više baviti našom anarhijom,noć će se predstavljati kao bol pesnika,čitava će civilizacija stati na […]

Život i smrt zure u ratove.Socrealizam i apstrakcija seotimaju o krik planete.Pesma iskorači iztog krika i krenu niz tokovenovih značaja inovih beznačaja. I sve je moglo biti pesma,ali u pesnika se samozari strast i on postalegitimacija ljubavi alii opelo svega. Život i smrt,preinačuju svakodnevne prizore uten pesme iu budućnost pesme. […]

Roje se sitnice oko trećeg svetskog rata,a onda te sitnice postanu krvave,postanu mi,zjapi scena krvava,kroz koju ulazimo, prolazimo, odlazimokao duhovi,i odjednom dno trećeg svetskog rata,Bog i Đavo zavlače ruku u to dno,izvlače ruku krvavu,ali se ne rukuju,možda napišu pesmu svako svoju,a pesnik on je treća strana trećeg svetskog rata,njegova pesma […]