(Na Titaniku civilizacije) Afrodita na Titaniku civilizacije,Noć je na rukama nosi po palubi,Dok jutro oriba haos civilizacije,Rastačući ujedno i lepotu i svoje beloU minimalna nagađanja zvezdaZašto na pučini haosaJedna slika LepoteDrži svet u neizvesnosti,Svet sastrugan sa jarbolaNajvećeg broda sudbine. Afrodita na Titaniku civilizacije,U kabinama sudbine, su svudaNjene slike optočene svetom […]

1.11.2024. Skulptura devojke na Zemunskom groblju Život tvoje lice poredi sasnagom vremena,sa svim materijalima pesme,zebnje,koraka. Život tvoje licenalazi u izlogu samoće i uizlogu borbi lepote i sveta. Smrt ostavi jednu ružu na tvoje ime,opipava kamen postojanja kojićuti ali zna tvoje ime. Tvoja skulptura,uzda se u poglede neba,i nakostrešeni zaborav,i melanholiju […]

Blesak stvarnosti želi da budetaj beli labud ida dokuči prostore reči,zalihe stvarnosti što podseća na pesmu.Beli labud ponekad ogrezao u naše reči,ponekad na dometu logike svoje bele boje,na dometu svega što je pesničko. Sanda Ristić Stojanović

Jedna zvezda,ostavi našu scenurecitaciji jeresi noći. Jedna stvarnost,pita se gde jenaš raj i naš pakaoi obavezno štiklira razgovore noći o nama. Jedna radost,u svoje avangardne oblikeprimi muškarca i ženu. Jedna tragika,tečno nabraja ratove i pogibijenačinjući naše vreme. Sanda Ristić Stojanović

Idemo kroz lavirint baš svega,vreme rastrgne jednu svoju sliku sigurnosti,nit reči zahteva nit dana i nit noći,siluete žena ljube lavirinte muškaraca,sve se pretvara u ostrašćenost senki. Idemo kroz lavirint,današnji događaj ispituje naše senke oraju i paklu iizviruje izagromadnih odluka ljubavi. Idemo kroz lavirint,a mislimo to je sažetost vremena,stići ćemo do […]

1 Ispod kičmene moždine svetastojimo kao pobuna činjenica. Oko kičmene moždine svetagradimo mišiće i telo pobune. Raskoraci civilizacije nas vukupo prašini metafizikepo tlu naših bičevanja. U naše reflektorske oči umetnostipilji zadnja misao sveta. U našu malobrojnost pilji jedna instalacijaofarbana u takozvanu savremenost. Po razdrljenosti našeg Suncaskaču Lorka i Dali i […]

Kad stojim,Sunce i vreme iz mene krenu,traže ravnotežu kojaliči na pesmu, život i smrt. Kada koračam,osvanem u drugim ljudima,imam odlike Sunca i odlike vremenaiz mene sevne prolaznost,tvrdeći da je pesma. Kada ćutim,društvena stvarnost me nađei odaje moje pesmeolujama vremena. Sanda Ristić Stojanović

Izlaze iz ekspresivne slike veka,U uglu svog kolebanjaGledaju zajedno sa siromaštvomPticu bogatstva kakoPreleće pirovanja ovog sveta,i različite oblike Sunca,I rečitost tame kojaSe zgušnjava uOblik jednog čovekaKoga prosi jednaUsamljena slika ljudskosti. Sanda Ristić Stojanović

Noć poplavisve ritmove izvrnute naopačke,sve ritmove propete kao bič dana,kao usna žudnje po kojoj mileerotičnosti našeg stajanja ukoloni nespretnostida budemo mi,da budemo odeća sveta,da budemo žudnjaotvorene fioke Suncaka nekoj većoj arhitekturiod muzeja našeg sna,i muzeja naših tela. Sanda Ristić Stojanović

Noć imenujepredele koji izriču i život i smrt.Noć ima lice ratai sa tog lica prhne zvuk,prhne moć zvezda da seravnaju sa nama,sa nebom. Noć ima lice mira,imenuje znatiželju zvezda da nas upoznaju,da dele sa nama pesmu. Sanda Ristić Stojanović