Ne treba verovati ničemu [Tema: Pekić]

“Ne treba verovati ničemu” – razgovor vodila R. Radaković, “Knjizevnost”, Beograd, 5 – 6, 1985.

R. Radaković: “Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam građanstvu (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj racionalističkoj tradiciji (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom, eksplozivnom bućkurišu slovensko-latinske krvi (sada uveliko ustajaloj), a po onom duševnom – vlastitom izboru (sada negde u tajnama ili pseudotajnama Istoka).” U svom predgovoru “Odabranim delima” vi kažete: “Verujte knjigama, nikad njihovim piscima.”
Da li biste danas, mada pretpostavljam da je ovaj vaš portret skorijeg datuma, možda nešto dodali?

B.Pekić: Ne, ne bih.

Samo bih možda rekao da sam, možda, pogrešio što nisam bio mnogo otvoreniji u toj prvoj rečenici koja bi trebalo da glasi: “Ne treba verovati ničemu”.

Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili pokazuju se, u stvari, kao nove neistine.

Mislim da bi svaki normalan čovek morao jako mnogo sumnjati u sve ono što se oko njega zbiva, s izvesnom šansom da možda prodre s onu stranu ovog privida, ove realnosti – koja mu se čini kao realnost – a iza koje stoje verovatno neke mnogo dublje istine, možda zauvek za nas daleke i nedostižne.

Ako sve ovo pokušam sada da izložim na nivou svojih vlastitih književnih iskustava, onda se tu pojavljuje jedan drugi problem. Pisac se menja. Njegove spoznaje, njegovo osećanje realnosti, istine koje on u jednom trenutku spoznaje oko sebe, menjaju se, i on se menja.

Zato, ako sa piscem razgovarate jednog dana, on će vam kazati da su njegove strasti upravljene u ovom pravcu, da on želi da uspostavi ovakvu formu u književnom delu kao nešto trajno, a kada ga sretnete posle dve-tri godine, vi ćete videti da on o tome više ne govori, da govori, često, sasvim suprotne stvari.

Ali to morate razumeti, jer je to potpuno prirodan oblik našeg odnosa prema javnosti. Najzad, i vi sami ste verovatno menjali mišljenja u životu. Jan e govorim o nekim osnovnim načelima. Ja govorim o odnosu prema stvarima i o tome da pisac mora da sledi svoje promene kad piše.

Ja odvajam, kao što vidite, čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.

R. Radaković: Moje sledeće pitanje odnosi se na “Razaranje mita o piscu”.
Vi kažete: “Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi”. Kako biste objasnili taj paradoks?

B.Pekić: Neki pisci od svoje šizofrenije žive bolje, neki gore. Neke šizofrenija čini sjajnim piscima, a nesrećnim ljudima. Neke čini slabijim piscima, a opet nesrećnim ljudima.

R. Radaković: U čemu je suština te šizofrenije?

B.Pekić: Ta šizofrenija se, pre svega, sastoji u tome što pisac nema slobodu da odgovara na realnost i svoju okolinu onako kako bi on, kao svaki normalan čovek, radio: spontano i onako kako mu se ona nameće. Ona mora uvek da ima između sebe i te realnosti taj zid, pa ću da upotrebim jedan izraz koji ne volim mnogo – objektivnost.

Ali u svakom slučaju, on mora transponovati svoja iskustva jer ne može da odgovori na realnost onako kao što bi odgovorio svaki čovek. On mora, znači pre nego što odgovori u svojoj knjizi na tu realnost, da sumira tuđu realnost, jer mi, na kraju krajea, ne izražamo samo svoja iskustva.

R. Radaković: Mnogi pisci, verovatno, žive vrlo loše sa svojom šizofrenijom, bez obzira na vrednost svog dela. Meni se čini da vi sa svojom šizofrenijom živite sjajno?

B.Pekić: Ja, kao građanin, mogu da volim, da mrzim, da cenim nešto, da budem u zabludi, da eventualno imam neke istine koje ne korespondiraju sa tuđim istinama. Ali za svojim pisaćim stolom ja više nisam sam, ja više ne predstavljam samo svoje iskustvo, nego jedan širi oblik ljudskog iskustva.

Sve ono što su mi drugi kazali, sve njihove patnje, zadovoljstva, nezadovoljstva, sve njihove nesporazume sa realnošću ja na neki način supsumiram u svojim delima i izražavam kao svoje literarno iskustvo, a to je već jedan oblik šizofrenije, jer vi ne izražavate samo sebe, vi imate niz ličnosti.

Meni se zbilja događa da u toku pisanja izvesnih knjiga preuzmem iskustvo svojih junaka. Ne kažem da postajem baš ono što su oni, ali se trudim da ih toliko razumem da ne izražavam svoje ideje, nego da izražavam njihove ideje.

R. Radaković: Zašto na vašem rukopisu stoji upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”?

B.Pekić: Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam.

Čim o nečemu razmišljate, vaš odnos prema tome nije neposredan odnos, to je više odnos inteligencije nego intuicije, više meditacije nego akcije. Upravo zbog toga ne može biti reči o tome da je to preslikavanje života, da je to realnost, ona koju vi vidite. To je moja realnost i ako ja tu realnost kritikujem, ako sam prema toj realnosti odgovoran, ja sam nju stvorio.

R. Radaković: “Razaranje mita o slobodi volje” počinjete rečenicom: “Stvari idu rđavo.”

B.Pekić: Da. Ja mislim tako. Da li i vi delite moje mišljenje?

R. Radaković: Da. Dovoljno je da otvorim bilo koje novine pa da vidim da “stvari idu rđavo”. Zanima me, šta vas najviše brine?

B.Pekić: Mi se nalazimo u veoma opasnoj situaciji. Opasnost od nuklearnog rata, ma koliko se optimistima činila gotovo nemogućom – evidentna je. Polagati mnogo u razum ljudi, nema smisla, jer se vrlo lako može dogoditi da razum ne stigne da deluje. Očekivati da nas savest spase?

Da je savest mogla da nas spase, ne bismo imali ovakvu istoriju kakvu smo imali. U tehnologiji života, nalazimo se pred revolucijom koja je neuporedivo ozbiljnija i fundamentalnija od industrijske revolucije.

Nalazimo se pred kompjuterizacijom života! Mi ne znamo posledice, mi nismo izračunali šta se može dogoditi kada ta tehnologija uđe u onu fazu koja je nepredvidiva.

Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicine i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući.

Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj takozvani progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokim realnostima prirode …

Naravno, mi živimo u jednoj materijalističkoj civilizaciji – i to već šest-sedam-osam hiljada godina, što očigledno traje dugo – na koju smo navikli. Međutim, potpuno smo zaboravili onu drugu alternativu koja bi mogla malo da nas uravnoteži i možda malo privede jednom podruštvljenijem životu.

Moram još nešto da kažem. Na planu građanskih, na planu onih prava kojima se Evropa ponosi, danas u devedeset osam zemalja članica Ujedinjenih nacija vrši se najokrutniji teror nad zatvorenim ljudima.

To je slika, i na osnovu te slike ja ne mogu kazati da stvari idu dobro. Ja se nadam, još uvek se nadam, nisam naime veliki optimista, ali čovek mora sve činiti, čak i ako nema nade.

Postoje, naravno, razni vidovi terora, pa verovatno i u književnom životu. Možda je to prejako rečeno, ali pretpostavljam da vaš je taj “teror” naveo da napišete sledeće redove: “Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za mene, osim pod prinudom, ‘književni život’ nikad nije imao nikakav značaj”.

Književni život bi se mogao podeliti na dve kategorije. Književni život često zavisi od okolnosti u kojima se piše i vrlo često te okolnosti ometaju pisca u tome da se on izrazi onako kako je to njegova dužnost.

Međutim, ja govorim o jednoj drugoj vrsti književnog života, koji je više psihološko-nervne prirode, i od koje pisac – ako može i ako mu materijalni uslovi dozvoljavaju – mora apsolutno da se udalji, jer živeći u književnom životu, a ne u književnosti, malo šta čovek može da uradi.

Čovek mora živeti u književnosti, a ne u književnom životu. Književni život ubija, život daje književnost.

R. Radaković: Da li je “književni život” razlog vašeg “bekstva” u London?

B.Pekić: Da to je zaista razlog mog odlaska u London, jer jednostavno više nisam mogao da funkcionišem kao biće, eventualno inteligentno biće.

R. Radaković: Vaše nevolje ni time nisu prestale, koliko mi je poznato. Pominjali ste da ćete otići na Istok, onaj pravi.

B.Pekić: Kad pominjete ovu moju izjavu o Istoku, mogao bih da se vratim na prvo pitanje – da ne treba verovati piscima, nego njihovim knjigama.

To sam stvarno izjavio, ne u šali, ali kad sam shvatio koliko sam ja u materijalističkoj civilizaciji, koliko sam ja čovek luksuza, koliko meni trebaju kreditne karte, hotel, avion … onda sam ja shvatio da čoveku kome sve to treba, Indija ne treba.

R. Radaković: Možda ćete ipak probati sa Istokom? Ili ćete”konačno shvatiti da ključ nije ni u vremenu, ni u prostoru, ako ga uopšte ima, već da je u nama”.
Dakle, ako se slažete, završila bih ovaj razgovor krajem vašeg Predgovora “Odabranim delima”:
“Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, slobodno neka ga smatra svojim i uzbere, ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka ne preskače plot, već neka produži, ne obazirući se”.