Magia sutra 39.
zbog Sofije
— objavljenje pre svega pak treba prihvatiti zbog Sofije.
Hebrejska baština uči o dva načina saznanja: jedno je iskustveno saznanje, Binah, drugo je centralna mudrost, Hohma. Dva načina odgovaraju kod Grka λoyoσ yvωσεωσ i λoyoσ σoωiασ. Diferenciranost se može kontrolisati i u hindu baštini (vidvan-vidja), i kod Tibetanaca (rtogspartogpas), ali i drugde (čak i kod Tolteka), kod Platona je to επiσtημη i βoζa. Kasnije, u srednjem veku diferenciranost se neprekidno vraća i kod Bemea ima veliku ulogu. U paradoksima Sebastijana Franka upravo je to paradoks kako on ova sva saznanja međusobno oštro suprotstavlja.
Sofija je izvorno aleksandrijska slika, i znamo da ju je prvi koristio Filon. Danas je pak u tumačenju Bemea postala vodeća slika Sen-Martena, Badera, Solovjova, Berđajeva. Sofija nije iskustveno saznanje, nego centralna mudrost. Nije znanje, nego budnost. Nije poznavanje, nego reč mudrosti. Sofija nije pojam, nego vizionarska slika, i prema tome ona se ne obraća umu, nego imaginaciji. Na alhemičarski način, Beme Sofiju ne vidi i ne opisuje kao muškarca niti kao ženu, nego kao androgina, zato što kaže da čovek u svojoj izvornoj i celoj egzistenciji nije bio raspolućen na muškarca i ženu, nego je bio jedno, nevin, mladić, sjedinjujući u sebi dvojnu moć dva pola, izravnavajući elemente vatre i vode, sklapajući ujedno delo rađanja i formiranja. Znači, Beme Sofijom naziva istinsko biće normalnog čoveka. To je ono biće koje je Stvoritelj načinio prema svome liku. To je autentični čovek koga je Stvoritelj stvorio da bi mu bio ogledalo (kopija). A Sofija je praslika imaginacije. Ona slika koja počiva najdublje u imaginaciji. Najvrelija, najstrasnija. Prizor Sofije je onaj koji u imaginaciji budi najžešće divote i ushićenja. Vizija Sofije je za imaginaciju najuzvišenija sreća i čarolija i lepota i zanos i čar. Realizacija vizije Sofije jeste za imaginaciju i spasenje.
(Beleška: Moderni izdanak Bemeovog učenja (Solovjov, Bulgakov, Berđajev) stavio je u središte razmišljanja antropologiju, a u središte antropologije Sofiju. To je učenje θελvbpiλ (androgin). Značaj mu je veoma velik. Prirodne nauke su u središte čovekove imaginacije smestile životinju uz teoriju o čovekovom animalnom poreklu, i time, naravno, nisu mogle izazvati ništa drugo do što su odista izazvale, odnosno poživinčenje čovečanstva kakvog još nije bilo tokom istorije. Ona životinjska horda koja danas u svojoj imaginaciji nosi prasliku životinje i koja ne čini ništa drugo do što traži opravdanje za neograničeno iživljavanje svojih instinkata, direktna je posledica i rezultat vizije koju su isključivo prirodne nauke (biologija, genealogija, psihoanaliza itd.) unele u imaginaciju. Međutim, dejstvo logosa prirodnih nauka, iako je i izazvalo neizrecivu krizu, nije trajno. Zašto? Zato što je to tzv. Λoyoσ yvωoεσ (Binah), odnosno iskustveno saznanje, a ne Λoyoσ σoφiaσ (Hohma), odnosno nije centralna mudrost. Dejstvo iskustvenih saznanja uvek je privremenog i efemernog karaktera, budući da ona ne mogu dubinski da pokrenu imaginaciju. Bemeovska antropologija, nasuprot prirodnim naukama, opet ukazuje na antropološko osnovno stanovište. Čovek nije animalno biće, nije neka vrsta među ostalima.
Ali čovek nije ni prirodno biće, i zbog toga njegova domovina nije kosmos. Zbog toga se čovek ne može i ne sme smatrati mikro-kosmosom.
Čovek je mikroteos.. Antropološko osnovno gledište jeste teandrija (bogočoveštvo). Autentično objašnjenje o poreklu čoveka ne daje nauka, nego objavljenje, i takvi komentatori objavljenja kao što je Beme. Teandrija se drukčije naziva i sofijatika (sofologija), kako bi se i na taj način upućivalo na delatnu prirodu logosa koji u njoj živi: reč sofologije nije logos gnoseos (iskustveno saznanje, Binah, vidvan), nego Λoyoσ σoφiaσ (centralna mudrost, Hohma, vicja).
Bela Hamvaš