Iskrenost? Samo pažljivo s tom rečju. Uostalom, mila, zar se nismo tako dogovorili рге četiri sata. Sećaš se šta smo rekli?
Prošlost ne postoji. Naravno da je teško izbrisati je. Ali priznaj da bi bilo lepo zadržati samo ovu današnju sliku, ti i ja na ovom mračnom tremu, privremeno zaklonjeni od pljuska, ti i ja dok se gledamo, ti i ja dok osećamo kako počinje da nas prožima čudotvorna struja, ti i ja koji sklapamo prećutni dogovor da dođemo ovde ili u bilo koju drugu sobu, tako tihu kao što je ova, da bi, kao i uvek puni nade, ponovili potragu za ljubavlju.
I na kraju, šta, šta misliš da je iskrenost? Kada ja tebi kažem ono što ti se svidja i kad ti meni kažeš ono što mi prija. Samo pažljivo sa tom rečju. Iskrenost (kad je iskrena, јег postoji i lažna) uvek će nas dovesti do praga male mržnje. Žao mi je da te gledam takvu, bespomoćnu i osvetljenu. Hoćeš da ugasiš svetlo. Pa i trebalo bi malo da se prikriješ. Osim toga, kiša je prestala. U neku ruku imaš pravo. Posle kiše prošlost se ponovo rađa, kao pečurke. Hoćeš da počnem s detinjstvom i s roditeljima i s knjigama i bez nežnosti? Ne, taj deo je verovatno dosadan. Ili hoćeš da počnem od prvih prijateljstava? Znam, odmah ćeš da pomisliš: Bože moj, koliko su muškarci u prednosti (jer ti često govoriš – bože moj) ne moraju da čuvaju nevinost, ne mrznu im noge, ne muče se s menstruacijom, a povrh svega poseduju iskrenost neophodnu za sklapanje prijateljstva, dok mi, za razliku od njih znamo s čim moramo da se zadovoljimo: sastajemo se, ismejemo se zbog nekog skandala, simboličan poljubac u prazno, ogovaramo rodjake, sestre, tobožnje prijateljice koje u tom trenutku nisu prisutne, upoređujemo naše mladiće, ljubavnike ili muževe, poveravamo jedna drugoj tobožnje tajne i ponovo se simbolično ljubimo u prazno pre nego što se neprekidno odugovlačeći, rastanemo sa istom prikrivenom zavišću. Da, to ćeš pomisliti i možda si u pravu. Ali, u suštini mene prijateljstvo nije usrećilo. To ću ti lako dokazati. Imao sam samo tri prijatelja. Vidiš da nije jednostavno. Samo tri.
Prvom sam poverio svoju kovertu s platom i više ga nikada nisam video. S drugim sam se potukao i uzajamni ožiljci (ovaj na mojoj jagodici i drugi na njegovom desnom ramenu) su nas primorali da sve zaboravimo. Treći mi je preoteo devojku. Ne, tada nisam bio stvarno zaljubljen. Ono pravo je došlo tek kasniје. Tada sam prvi put osetio da stvarno živim, kao novoprobudjena životinja, okretan, osetljiv, mada previše opsednut.
Bio samf kako da ti objasnim, zaslepljen samim sobom i tim oeočekivanim osećanjem posedovanja i nežnosti koje sam otkrio u svojim najskrovitijim mislima. Prolazio sam kao opčiojen kroz kancelariju, ulicu, kuću. Bio sam zaljubljen kao klinас u svoju učiteljicu ili u drugaricu starije sestre. Kakva je bila? Pa, bila je neobrazovana, prosta, ali je posedovala onu instinktivnu mudrost koja ju je činila nedodirljivom, neku osećajnost zbog koje je sve što je činila izgledalo savršeno. Nije imala baš istančan rečnik, čak je i zamuckivala, ali je posedovala instančanost pokreta. I pred najzamršenijim problemom njeoo držanje je uvek bilo besprekorno. Imala je neverovatan njuh za prave stvari. Taj nesklad mi je na kraju postao nepodnošljiv. Uveren sam da me je volela, ali se nekako poigravala tom ljubavlju. Imao sam užasan osećaj da me ne shvata ozbiljno. Ali, ni moja ljubav, da tako kažem, nije bila čista.
Bila je kako da kažem, zatrovana poštovanjem. Naravno, tako nije išlo. Možda je ona imala užasan osećaj da je shvatam ozbiljno. Nikad se ne zna. U svakom slučaju, potpuni nesklad.
Jednog dana više nisam mogao da se uzdržim i udario sam je.
Morao sam. Udario sam je, ponizio sam je, primorao sam je da radi stvari koje su ukaljale našu vezu. Morao sam jednom da je vidim u nekom groznom položaju, u nekom besmislenom, sramnom stanju. Znam da je to teško razumeti, nema potrebe da me tako gledaš. Nisam uspeo. Ona je odolela. Nisam ti rekao da sam je primorao? U tom trenutku sam pomislio da sam uspeo. Bila je pred mojim očima, uplašena, ponižena i ja sam mogao da je posmatram bez trunke poštovanja kao da sam uistinu oskrnavio njenu prošlost. Ali već sutradan je učinila ponovo besprekornu stvar, jedinu koja je mogla da spere ljagu nanetu prethodnog dana. Još ne razumeš? Pustila je plin. Naravno, ja sam je ubio. To si htela da kažeš? Ja sam bio odgovoran, samo ja, razumeš? A sad, molim te da pričamo o nečem drugom.
O tvojim ljubavima, na primer.
Mario Benedeti