Jasan Pogled
Moj otac je ličio na gavrana. To mi je palo na pamet još kad sam bio dete: video sam jednom u „Njivi” sliku – nekakvu stenu i na njoj Napoleona s njegovim belim trbuščićem i čakširama od jelenske kože, u crnim kratkim čizmicama, i najedanput sam se zasmejao od radosti […]
…Oslušni, srce moje, i poslušaj šta govorim: Duša mi bješe moćno stablo čije korijenje seže u dubine zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju. Duša mi procvjeta u proljeće, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskrsnicu. Prolaznici su […]
Prijatelji moji i saputnici, jadan je onaj narod koji je pun vjerovanja, a vjera mu je prazna.Jadan je narod koji nosi ruho, a sam ga ne tka, jede hljeb a ne žanje ga i pije vino što ne teče iz njegove preše.Jadan je narod koji siledžiji kliče kao junaku, a […]
Život, Lezbijo, ljubav neka bude za nas staraca strogih zlobni šapat niti prebite pare ne vrijedi! Sunce zalazi pa se opet rađa; a kratkotrajnu našeg dana svjetlo vječna smjenjuje noć i san bez jave. Daj mi tisuću poljubaca, još sto, drugu tisuću, zatim daj mi još sto, opet tisuću novu, […]
Predgovor Bio sam teško bolestan; smrt je već bila blizu. Skupivši poslednju snagu i posluživši se prvim trenutkom pune trezvenosti uma, napisao sam duhovno zaveštanje u kome, između ostalog, stavljam u zadatak prijateljima da posle moje smrti objave neka od mojih pisama. Želeo sam makar samo tim da iskupim beskorisnost […]
Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među […]
(odlomak) O Servantesu i Lopeu de Vegi Poodmakle godine nisu ga omele ni da nastavi raspru sa Lopeom de Vegom. Servantes je živeo u istom kvartu, između današnjih ulica Uertas – Lope de Vega – Servantes, u kom je stanovao priličan broj istaknutih dvorskih pisaca. /…/ Servantesu je bilo dovoljno […]
Bucko se tiho uvlači u kuhinju i pipa po kredencu, tražeći dvopek, potom ulazi u trpezariju i seda da ga na miru pojede; oči mu se zarivaju u očevu košulju, u polupraznu flašu ruma, u prljave tanjire i zidni sat sa zvezdastim stalkom: sedam ujutru. Završava i ustaje, kreće neodlučno […]
Nisu imali lica, rasplinuti, progutani mrakom. Ništa izuzev dve neodređene ljudske siluete, dva tela uronjena u svoje senke. Jednaki i vrlo različiti. Jedan opušten, vukao se po zemlji bezazleno ili potpuno ravnodušno pasivan. Drugi, povijen, zadihan od napora da ga vuče kroz šipražje i korov. Na trenutak je zastajao da […]
(Pismo V. V. Rozanovu) Feodosija, 8. aprila 1914. g. 3. dan Uskrsa Dragi Vasili je Vasiljeviču, Dan je tako radostan, takvo sunce, takav hladan vetar. Trčala sam po širokoj aleji parka, pored vitkih bagremova, vetar je mrsio moju kratku kosu, osećala sam se tako lakom, slobodnom. Sevši za sto, uzela […]