– Užasna vrućina – reče kelner.
Izgledalo je kao da će tip u plavom da razveže kravatu, ali je na kraju spustio ruku niz bok. Zatim je dremljivim očima kroz veliki izlog osmotrio ulicu.
– Nema smisla – reče kelner – da se ovoliko kuvamo u sred oktobra.
– O, pa nije baš tako – reče mirno onaj u plavom.
– Ne? Šta nas onda čeka u januaru?
– Još veća vrućina. Ne uzbuđujte se.
Mršavi čovek sa šeširom pogledao je unutra zaklanjajući se rukom da bi izbegao odsjaj prozora. Kada ga je prepoznao, otvorio je vrata i prišao mu sa osmehom.
Čovek u plavom nije ga primetio sve dok ovaj nije stao ispred njega. Tek tada pružio mu je ruku. Pridošlica je brzim pogledom ispitivao koja od četiri slobodne stolice ima podmetač od pantasote koji bi najbolje odgovarao njegovoj zadnjici. Zatim je seo, ne opuštajući mišiće.
– Kako je? – upita smešeći se.
– Kao i uvek – reče onaj u plavom.
Kelner je prišao dahćući, da primi narudžbinu.
– Jednu kafu… ne suviše jaku, molim vas.
Za trenutak su zaćutali, gledali su napolje. Među prolaznicima bila je i jedna uzbuđujuća ženica u bluzi i pridošlica se uzvrpolji na stolici. Zatim ispruži glavu, kao da očekuje neku opasku, ali čovek u plavom se ne nasmeši.
– Lep dan da čovek bude bogat – reče drugi. – Zašto?
– Izvališ se na krevet, ne misliš ni na šta, a uveče, kad osveži, počneš ponovo da živiš.
– Zavisi – reče onaj u plavom.
– E?
– Može i ovako da se živi.
Kelner se približi, ostavi kafu i udalji se raširenih nogu, kako bi svima dao na znanje da su mu se od znojenja ukrutile gaće.
– Gazdarica mi je bolesna, znaš? – reče drugi.
– Stvarno? Šta joj je?
– Ne znam. Groznica. I bole je bubrezi.
– Odvedi je na pregled.
– Naravno.
Čovek u plavom mahnu čistaču cipela. Ovaj ispljunu polovinu čačkalice i priđe zviždućući.
– Već nekoliko dana se opijaš – reče drugi.
– Je l’?
– Znam da je to zbog mene.
Čistač cipela prestade da glanca i pogleda odozdo, stisnutih zuba, žmirkajući.
– Posredi je to što ti sve primaš zdravo za gotovo.
– Stvarno?
— Nabace ti kako je neko loš i posle nema onog ko bi mogao da te razuveri. Šta misliš zašto sam to učinio?
– Šta, zašto si učinio?
– Vidiš? Tako ne ide. Šta misliš da iskreno razgovaramo?
– Dobro. Govori.
Obojica su pogledali u levu cipelu koja je počinjala da blista.
Čistač je udario poslednji glanc, da istera visok sjaj, zatim pažljivo savio svoju krpu. »To je dvadeset pet« reče. Uze pezos, vrati ostatak i uputi se prema drugom stolu, žvaćući drugu polovinu čačkalice koju je sačuvao među zubima.
– Ti misliš da ja ne znam? Uvrteo si sebi u glavu da sam ja rekao Starom, kako bih tebi naudio.
– I?
– Nije bilo zato, znaš. Nisam toliki kreten…
– Ne?
– Rekao sam mu to da bih se odbranio. Svi su govorili da sam ušao u Upravu pre devet. Svi su govorili da sam video prokleti papir.
– Tako je.
– Ali ja sam znao da si ti ušao ranije.
Jedan dronjavi i smrdljivi dečko prišao je da ponudi mentol bombone. Nisu ga čak ni odbili.
– Stari me je pozvao i rekao mi da je stvar ozbiljna, da je neko propevao i kako svi govore da sam ja video papir pre devet.
Čovek u plavom je ćutao. Pažljivo je povukao pantalone i prekrstio noge.
– Nisam mu rekao da si to ti, – nastavio je drugi nervozno, kao da se spremao da potrči ili da zaplače. – Rekao sam mu da je neko bio pre mene, ništa više… Moraš da shvatiš…
– Shvatam.
– Morao sam da se branim. Ako se ne branim, izbaciće me. Ti dobro znaš da kod njega nema vrdanja.
– Tako i treba.
– Naravno, kažeš to zato što si sam. Možeš da rizikuješ. Ja imam ženu.
– Jebi se.
Drugi je začangrljao šoljicom, kao da time želi da izbriše uvredu.
Pogleda u stranu, i najedanput probledi. Zatim, neodlučan, rasejan, podiže glavu.
– Moraš da me razumeš, Imaj na umu da ja dobro znam da ćeš me srediti, samo ako to zaželiš. Ima načina da to uradiš. Zar ja da se nosim s tobom? Treba samo da telegrafišeš Ugarteu, i ja sam pečen. Ovo ti kažem da bi znao da sam svestan toga. Neću valjda da se kačim s tobom, koji držiš banku sa Rengom… Je l’ me sad razumeš?
– Naravno da te razumem.
Drugi je načinio naglo pokret, stidljivog protivljenja i nehotice laktom gurnuo čašu. Voda se prosula pravo na plave pantalone.
– Izvini, nervozan sam.
– Nije to ništa. Odmah će se osušiti.
Prišao je kelner i pokupio najkrupnije parčiće stakla. Izgledalo je da ga sad vrućina manje muči. Ili je zaboravio to da pokaže.
– Bar mu reci da nećeš telegrafisati. Noćas nisam oka sklopio…
– Slušaj… hoćeš da ti kažem nešto? Ostavi tu temu. Imam utisak da mi se već smučilo.
– Onda nećeš da…
– Ne brini!
– Znao sam da ćeš razumeti. Hvala ti. Stvarno, drugar.
– Ne brini!
– Uvek sam govorio da si ti dobar tip. Na kraju, imao si pravo da telegrafišeš. Jer, ja sam loše postupio… uviđam to… Trebalo je da pomislim da…
– Zar stvarno ne možeš da umukneš?
– U pravu si. Bolje da te ostavim na miru.
Polako je ustao, prilično bučno odmičući stolicu.
Hteo je da pruži ruku, ali ga je pogled onog drugog obeshrabrio.
– Dobro, ćao – rekao je. – I znaš već, uvek na usluzi… bilo šta…
Čovek u plavom je jedva pomerio glavu, kao da nije hteo ništa određeno da kaže. Kada je onaj drugi izašao, pozvao je kelnera i platio kafe i slomljenu čašu.
Pet minuta mirno je sedeo, grickajući polako nokat. Zatim je ustao klimnuo čistaču cipela i izišao.
Koračao je polako do ugla. Pogledao je izlog sa kravatama, povukao poslednji dim cigarete i bacio je pod auto. Prešao je ulicu i ušao u poštu.
Mario Benedeti
