Ova monografija, jedina takve vrste do danas, plod je dugogodišnjeg istraživanja po bibliotekama Moskve, Beograda, Sofije, Petrograda i mnogim drugim američkim vizantološkim i slavističkim centrima. Njena studija crpi građu, kako iz onih poznatih, gotovo svima dostupnih izvora (žitija, pravni kodeksi, monaški kanoni, povesti, hronike, svetootački spisi i sl.), tako i iz često neobjavljenih manuskripta, zapisa sudskih procesa i nepoznatih predanja i svedočanstava. Knjiga otuda obiluje fascinantnim podacima o našoj društvenoj istoriji. Seksualnost je jedno od najinterdisciplinarnijih istraživačkih polja koja se daju zamisliti – ona se tiče prava i zakonskih regulacija, sociologije (društvene i porodične organizacije), istorijski nasleđenih predstava, etnologije i antropologije, religije i psihologije, medicine i psihijatrije, biopolitičkih strategija u skladu sa ekonomskim težnjama pojedinačnih društava… Kroz većinu ovih oblasti Iv Levin se suvereno kreće, koristeći se i znalački radovima o ovoj problematici posvećenim bolje istraženim srednjovekovnim zapadnoevropskim društvima, u nekima je prilično oprezna, a u neke, sasvim mudro, i ne zalazi. I pored akademskog diskursa, obimne naučne aparature, autorkine erudicije, knjiga je pisana pristupačno i ne obraća se samo stručnoj javnosti.
Predgovor srpskom izdanju
Seksualnosti i društva kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka
Kada se 1989. pojavila Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka (Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs, 900–1700), bio je to prvi naučni rad na bilo kom jeziku koji je istraživao seksualnost u predmodernoj istočnoj Evropi. Od svog prvog izdanja na engleskom, knjiga se pojavila na bugarskom (Univerzitet „Sv. Kliment Ohridski“, Sofija, 1991) i na ruskom u sažetoj formi, u tomu „A se grehi zlye, smertnye…“: lyubov, erotika i seksualnaya etika v doindustrialnoy Rossii (X – pervaya polovina XIX v.)“ koji je priredila N. L. Puškareva (Moskva, 1999). Makedonski prevod je trenutno u štampi. Sada će i čitaoci iz Srbije imati priliku da dođu do ovog rada na svom jeziku.
U godinama koje su prošle od njenog prvog objavljivanja, pojavili su se brojni radovi na temu seksualnosti među narodima istočne Evrope. To više nije „zabranjena tema“ kao što je bila za vreme komunizma. I dok su neka izdanja zaista pornografska, i nemaju druge svrhe osim da pobude požudne misli, druga zadržavaju visoke naučne standarde i nameravaju da prodube naučna znanja i razumevanje ljudske prirode. Među mnogim naučnim publikacijama, mnoge se osvrću na savremeno društvo ili na relativno blisku prošlost, pre nego na davne vekove koji su u fokusu mog istraživanja. Uprkos tome je jedan broj talentovanih naučnika iz mnogih zemalja usmerio svoju pažnju na pitanja seksualnosti, pola i bračnih odnosa u predmodernoj istočnoj Evropi.
Neka od ovih istraživanja podržavaju zaključke do kojih sam ja došla u originalnom radu. Na primer, studije o izvodima iz matičnih knjiga tokom godine među Rusima iz XVII veka pokazuju da su se obični ljudi umnogome držali perioda apstinencije koji su se poklapali sa pravoslavnim postovima. Moja tvrdnja da su Sloveni usvojili norme seksualnog ponašanja kojima su ih podučavali njihovi sveštenici, podržana je bar u ovoj oblasti. U drugim oblastima, pak, neka novija istraživanja se suprotstavljaju mojim tumačenjima. Sada znamo da vreme za sklapanje braka, koje sam ja smestila u rane do srednjih tinejdžerskih godina, malo varira u zavisnosti od vremena i mesta, kao i porodična struktura.
Smatram da su takve korekcije mog rada dobar aspekt naučnog rada. Nijedan naučnik ne može da poznaje sve izvore, ili da ima uvid u sve. Dalje, od vremena kada sam napisala ovu knjigu, izmenilo se i moje mišljenje, onako kako su rasli moje poznavanje izvora i istorijskog konteksta. U poslednjih petnaest godina, upoznala sam tri vrste izvora koje nisam u velikoj meri koristila u Seksualnosti i društvu. Prva vrsta je medicinska literatura. Uz domaće priručnike o biljkama, među Slovenima je, posebno u XVI i XVII veku, kružio veliki broj uvezenih medicinskih tekstova. Oni do detalja opisuju metode lečenja muške seksualne disfunkcije i utvrđivanje ženske neplodnosti. Postojanje ovih tekstova ukazuje na zainteresovanost ljudi da unaprede seksualnu aktivnost i rađanje dece, koji su se odvijali nasuprot lekcijama o apstinenciji koje su dominirale pravoslavnim učenjima.
Druga vrsta izvora su popularne molitve, bajanja i amajlije. Kao i medicinska literatura, i ovi tekstovi su pomagali muškarcima koji su želeli da pojačaju svoju potenciju i ženama koje su želele da zatrudne. Uz to, oni su obećavali da će pomoći muškarcima i ženama koji su tražili seksualne partnere da budu privlačniji, a njihovi partneri raspoloženiji za odnos. Činjenica da mnogi od ovih tekstova otvoreno prizivaju moć Gospoda i svetitelja u ovim poduhvatima nagoveštava da je uporedo sa antiseksualnim stavovima koji su dominirali učenim tekstovima postojala i jedna proseksualna narodna pravoslavna struja. Treće, ciklusi čuda koji su pridodati životima svetitelja su se pokazali kao bogat izvor informacija o porodičnoj dinamici među običnim ljudima. U ovim prikazima mi vidimo bračne svađe i pomirenja, razvod i ponovno sklapanje braka, neplodnost i rađanje dece, sve to viđeno očima običnih ljudi. Pošto su ih Majka Božija, Spasitelj i svetitelji osposobili, obični ljudi i žene su poučavali svoje porodice i zajednice kako da se ponašaju, uključujući tu i ponašanje u pitanjima seksualnosti. Ove čudesne pripovesti pokazuju kako su predmoderni Sloveni koristili svoju hrišćansku veru da reše probleme u svom životu, kao i stresove u svojim porodicama i zajednicama. One takođe pokazuju kako su svetovnjaci uspostavili direktnu vezu sa likovima svetitelja da bi osujetili i držali u ravnoteži moć sveštenstva. U tim pričama obično su pre laici ti koji govore sveštenicima šta treba da rade i da uče, nego obrnuto.
Izabrala sam da u svojoj knjizi naglasim sličnosti između Srba, Bugara i Rusa tokom vekova, prateći njihov trag sve do zajedničkog slovenskog etnosa i zajedničke pravoslavne religije. Podudaranja u rukopisnoj tradiciji kanona, liturgiji, patristici i spisima koji se odnose na pokajanje, koja su stvorila izvornu osnovu za moju studiju, podržavaju moju hipotezu o unutrašnjim vezama kroz prostor i vreme. Mada ja još uvek vidim brojne sličnosti, sada sam se više priklonila razlikama. Zar ne treba da očekujemo da je situacija za vreme vladavine moćnog srpskog cara Stefana Dušana u XIV veku trebalo da bude drugačija od situacije u kojoj su Srbi bili bespomoćni pod otomanskom vladavinom? Ili da je kijevsko hrišćansko društvo koje se rađalo u XI veku trebalo da ima drugačije obzire nego ruska država iz XVII veka koja se oblikovala kao poslednji bastion istinskog pravoslavlja? U vreme kada su Rusi ponovo zadobijali svoju autonomiju od strane muslimanske vladavine Tatara, Južni Sloveni su tek potpali pod vlast drugačije muslimanske sile. Sada shvatam da i pravoslavni Sloveni u okviru poljsko-litvanske države imaju odvojenu istoriju koja samo delom podseća na istoriju njihovih ruskih, bugarskih i srpskih rođaka. Pokazalo se da je forma slovenskog pravoslavlja koje se razvilo u zemljama od kojih je na kraju nastala Ukrajina imala presudan uticaj u obrazovanju karakteristika pravoslavne prakse u Rusiji, koja je na smenu uticala na Južne Slovene.
Sada sam takođe svesnija neprestanog uticaja grčkog pravoslavlja na slovensko pravoslavlje. Vizantijsko nasleđe nije stiglo Slovenima samo u vreme njihovog prihvatanja vere, već se ponavlja vekovima. U Moskoviji su u XVII veku crkvene vođe, kao što je patrijarh Nikon, umnogome na zgražavanje mnogih vernika, naglašavali autoritet grčkih obreda nad domaćim slovenskim. U bugarskim i slovenskim zemljama iz XVII veka slovenska sveštena lica su morala da se povinuju diktatima grčkih velikodostojnika, kojima su otomanske vlasti dale prevlast nad čitavim pravoslavnim miletom. Shodno tome su i Sloveni zadržali jedan ambivalentan stav prema svojim grčkim istovercima, ponekad pun strahopoštovanja, a ponekad sumnjičav. Izvesno je da su Sloveni bili svesni svoje različitosti u okviru pravoslavnog sveta. Srbi bi potanko naveli grčke kanone, a onda napisali „mi pak“ (mi že) i propisali nešto sasvim drugo, otkrivajući svoju svesnu nameru da se odvoje od učenja svoje roditeljske civilizacije.
Kada sam izabrala da svoju studiju o seksualnosti pravoslavnih Slovena uokvirim u kontekst hrišćanstva kao celine, ja sam iznela političku tvrdnju koja je bila radikalna za osamdesete godine dvadesetog veka. Ja sam govorila da je istočna Evropa deo Zapada, i da se njene tradicije najbolje mogu razumeti kao varijacije jednog panevropskog iskustva. U danima kada su vojnici hladnog rata isticali razlike, čak i neprijateljstvo između Istoka i Zapada, moje insistiranje na sličnostima je istovremeno postalo politički obračun. Kraj hladnog rata, propast komunizma i proširenje Evropske unije su načinili moj stav manje kontroverznim. Ja još uvek vidim verovanja, običaje i životni stil pravoslavnih Slovena kao manifestacije zajedničke evropske tradicije koja se proteže od Islanda do Jermenije, i od Španije do Sibira. Najzad, i Amerikanci su još jedan njen izdanak. U okviru ovog prostranog pejzaža ipak se javlja obilje razlika – ne samo između pravoslavlja, katoličanstva i protestantizma, ne samo između Slovena, Latina i Germana, već takođe od zemlje do zemlje, od parohije do parohije. Pošto danas raspolažemo sa mnogo više preduzetih istraživanja o seksualnosti u raznim delovima Evrope, da sada pišem knjigu po prvi put, mogla bih da povučem mnogo šire paralele.
Odlučila sam, međutim, da ne prerađujem svoju knjigu, mada bih bila u stanju da uradim poboljšanu verziju ovog naučnog rada. Ali sam se, u mojoj istraživačkoj agendi, okrenula drugim temama, na studiju o narodnom hrišćanstvu i o istoriji medicine među predmodernim Slovenima. Ovo srpsko izdanje Seksualnosti i društva zadržava originalni rad iz 1989, zajedno sa njegovim lošim i dobrim stranama. Ono je spomenik određenom trenutku u vremenu kada je akademsko izučavanje seksualnosti bilo novo. Sada tema više i nije tako nova, pa ipak moju knjigu nije prevazišao nijedan naučni rad u ovoj oblasti. Nadam se da ova knjiga u svom srpskom izdanju neće samo informisati čitaoce, već da će ih i podstaći da preduzmu dalje istraživanje koje će se proširiti iznad mojih početaka i ispraviti moje greške.
Nijedan naučnik ne može poželeti bolju zaostavštinu.
Iv Levin Novembar, 2005
Lawrence, Kansas, USA
