..veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske.
Druga knjiga Samuilova, 1, 26
Kažu (iako se čini prilično neverovatno) da je priču koja sledi ispričao Edvardo, mlađi od braće Nelson, hiljadu osamsto devedeset i neke, tokom posmrtnog bdenja starijem mu bratu Kristijanu, koji se prestavio u okrugu Moron. Stoji da ju je tokom te iscrpljujuće noći, dok je mate išao od ruke do ruke, neko nekom ispričao i da ju je ovaj ponovio Santijagu Dabovi, od koga sam je ja prvi put čuo. Nekoliko godina kasnije, istu su mi priču poverili u Turderi, gde se prvobitno i odigrala. Ova druga, ponešto iscrpnija verzija u osnovi je potvrdila Santijagovu priču, uz neznatne razlike i varijante neizbežne u takvim slučajevima. Ovde je zapisujem zato što nam, ubeđen sam (ali može biti da grešim), nudi kratak i tragičan pogled na one pojedince koji su se kroz život probijali kroz borbe noževima u opasnim predgrađima Buenos Ajresa. Potrudiću se da priču izložim što vernije, mada sebe već vidim kako tu i tamo popuštam pred književnim izazovom da pojačam ili pridodam izvesne detalje.
U Turderi su ih zvali Nilsenovi momci. Tamošnji paroh mi reče da se njegov prethodnik iznenadio kad je u njihovoj kući zatekao jednu pohabanu Bibliju na gotici, u crnom povezu; na poslednjim stranicama, primetio je, neko je dopisao izvesne datume i imena. Beše to jedina knjiga u njihovom posedu – pečalbarska sudbina braće Nilsen sada je izgubljena, kao što će sve biti izgubljeno. Njihova oronula kućerina, koja više ne postoji, beše sagrađena od neomalterisane opeke; s ulaznih vrata moglo se videti unutrašnje dvorište popločano crvenim pločicama i u dnu jedno drugo, sa nabijenom zemljom. Retko bi im ko prešao prag; dva brata Nilsen držala su do svog povučenog života. Spavali su na poljskim krevetima, u gotovo praznim sobama; konji, posrebrena sedla, kratki noževi, odela za izlazak subotom uveče i svađalačko opijanje bili su im jedini luksuz. Znam da su bili stasiti i riđi: krv Danske ili Irske, za koje verovatno nikad nisu ni čuli, tekla je u venama ovih dođoša. U kraju su zazirali od Crvenokosih, kako su ih takođe zvali; nije nemoguće da su braća na duši nosila pokoje umorstvo. Jednom su se rame uz rame dohvatili s policijom. Pričaju i da se mlađi brat namerio na Huana Iberu i da tom prilikom nije izvukao deblji kraj, što je, smatraju poznavaoci, po sebi svojevrsni podvig. Bili su goniči, taljigaši, konjokradice i, povremeno, varalice na kartama. Bio ih je glas da su škrtice i široke ruke kad ih ponese piće ili dobra karta. Ne zna se ko su im bili roditelji, niti otkuda su došli. Posedovali su jednu zapregu i par volova. Fizički su se razlikovali od bitangi zbog kojih je Kosta Brava izbila na loš glas. Ovo, kao i brojni detalji čija je verodostojnost upitna, može da pomogne da razumemo u kojoj su meri bili upućeni jedan na drugog. Posvađaš li se s jednim, računaj na dva neprijatelja.
Nilsenovi momci bili su ženskaroši, ali su se njihovi ljubavni izleti dotad odigravali u senci doksata i ulaznih kapija, ako ne po lupanarima. Ogovaranja su krenula kad je Kristijan u kuću doveo Hulijanu Burgos. Istini za volju, sa devojkom je dobio i sluškinju, ali je tačno i da ju je obasipao groznom bižuterijom i vodio je na večerinke, one skromne zabave na kojima izvesni sugestivni pokreti i pripijanja tokom plesanja tanga nisu dolazili u obzir. Hulijana je bila tamnoputa i bademastih očiju; osmehivala se čim bi je neko pogledao. U tom skromnom delu grada, u kojem od rada i zapuštenosti žene ostare pre vremena, Hulijanu su smatrali lepuškastom. U početku je Edvardo živeo s njima. Onda je jednom otišao poslom u Aresife da bi se i sam vratio kući sa devojkom. Samo nekoliko dana kasnije, izbacio ju je na ulicu. Otad je bez razlike bio natmuren i razdražljiv; opijao se u obližnjoj kafani za svoj račun i nikome ne bi otpozdravljao. Bio je zaljubljen u Kristijanovu ženu. Susedi, koji su to verovatno znali i pre njega, zlurado su se i u potaji radovali suparništvu koje se polako kuvalo između dva brata.
Jedne noći, kad se u sitne sate vratio s pijanke, Edvardo ugleda Kristijanovog vranca privezanog ispred kuće. Stariji brat ga je čekao za stolom u dvorištu, nalickan. Žena je išla gore-dole po kući sa mateom u ruci.
– Odoh ja na terevenku kod Farijasa – reče Kristijan. – Hulijana ostaje, čini s njom šta ti je volja.
Izgovorio je ovo bespogovorno, ali blagonaklono. Edvardo, zatečen, samo je buljio u njega. Kristijan ustade, pozdravi se sa Edvardom – ali ne i sa Hulijanom, koja za njega beše tek običan predmet – uzjaha konja i odjaha u sitnom kasu.
Od te noći, dva brata delila su istu ženu. Niko nikad neće saznati detalje vezane za ovaj nedolični trojac, na koji su susedi gledali sa zgražavanjem. Nekoliko sedmica činilo se da je sve u najboljem redu, no njihovom aranžmanu nije bilo suđeno da potraje. Braća pred Hulijanom nikako ne bi izgovarala njeno ime, niti bi je oslovljavala, ali su zato tražila, i uspešno pronalazila, razloge za međusobnu nesuglasicu. Svađali bi se oko prodajne cene sušenih koža, ali je istinski razlog za svađu bio dublji. Kristijan bi obično stao da viče, Edvardo bi odgovarao ćutanjem. Bili su ljubomorni jedan na drugoga a da toga nisu ni bili svesni. U njihovom ozloglašenom predgrađu u kom muškarac ne bi ni za živu glavu priznao – niti bi o njemu to iko smeo da tvrdi – da ga za ženu vezuje išta drugo do požuda ili posedovanje, dva brata su se zaljubila, ni manje ni više. Zbog toga su se, na izvestan način, osećali poniženim.
Jedne večeri, na trgu u Lomasu, Edvardo nalete na Huana Iberu, koji mu čestita na lepojci koju je sebi pronašao. Tad je, čini mi se, Edvardo žestoko izvređao Iberu. Niko, u njegovom prisustvu, nije smeo da zbija šale na Kristijanov račun.
Žena se o obojici brinula marvinski pokorno, ali nije mogla da prikrije izvesnu naklonost prema mlađem bratu, koji nije odbio ponuđeni aranžman, ali ga nije ni predložio.
Jednog dana, braća naložiše Hulijani da iznese dve stolice u prednje dvorište i da se tuda više ne muva, jer imaju o nečem da razgovaraju. Ubeđena da će njihov razgovor potrajati, ona otide da malo otpočine, no braća je probudiše ubrzo potom. Nateraše je da sve što ima, čak i staklenu brojanicu i malo raspeće koje joj je majka ostavila, potrpa u nekakvu torbu. Bez ikakvog objašnjenja, posadiše je na zaprežna kola i krenuše s njom na dug put ispunjen mučnim ćutanjem. Prethodno je kiša razblatila drumove, pa su u Moron stigli tek oko tri izjutra. Tamo prodaše Hulijanu podvodačici u jednoj javnoj kući. Dogovor je pao pre njihovog dolaska; dobiveni novac Kristijan kasnije podeli s bratom.
Po povratku u Turderu, Nilsenovi momci, dotad pogubljeni u lavirintu (koji u isti mah beše i navada) te čudovišne ljubavi, pokušaše da se vrate nekadašnjem stilu života tipičnom za muškarčine. Baciše se na kartanje, borbe petlova i subotnje terevenke. Ponekad bi im se učinilo da je priča sa Hulijanom iza njih, međutim, obojica ubrzo počeše da odsustvuju na neobjašnjiv, ili tačnije, lako objašnjiv način. Nešto pre kraja te godine, Edvardo najavi da ima nekakva posla u glavnom gradu. Kristijan krenu u Moron; tamo prepoznade Edvardovog alata, privezanog ispred kuće za koju već znamo. Zatekao je unutra brata kako čeka na red. Kristijan mu tada, čini se, reče:
– Kako smo krenuli, konje ćemo brzo upropastiti. Možda je bolje da nam stalno bude pri ruci.
Porazgovarao je sa svodnicom, izvukao nekoliko novčića iz tobolca u opasaču i potom obojica krenuše natrag sa ženom. Hulijana je jahala iza Kristijana; Edvardo je požurivao svog alata da ne mora da ih gleda. Vratiše se pređašnjem aranžmanu. Gnusno rešenje pokazalo se neuspešnim; brat nije odoleo iskušenju da prevari brata. Kain se šunjao između njih, ali uzajamna naklonost braće Nilsen beše toliko snažna – ko zna kroz kolika su i kakva sve iskušenja prošli zajedno – da su radije iskaljivali svoj bes na drugima. Na nekom neznancu, na psima, na Hulijani, koja je između njih posejala seme razdora.
Mart mesec se bližio kraju, vrućina nije jenjavala. Jedne nedelje (nedeljom, poslovi se obično završavaju ranije), Edvardo, koji se vraćao iz bircuza, vide Kristijana kako upreže volove.
– Pođi sa mnom – reče Kristijan. – Treba Pardu da odnesemo neke kože. Već sam ih natovario; tokom večeri će osvežiti.
Pardova radnja nalazila se, čini mi se, nešto južnije od kuće Nilsenovih; krenuše stočnim drumom, potom jednom prečicom. Kako se noć spuštala, krajolik se širio u beskraj.
Kad su prolazili kraj jedne poljane s pokošenom travom, Kristijan zvrkom odbaci tek zapaljenu cigaretu i zaustavi zapregu:
– E sad, braco, na posao! Lešinari će počistiti za nama. Danas sam joj doakao. Ostavićemo je evo ovde, zajedno s njenim krpicama. Više nam neće zagorčavati život.
Zagrliše se, gotovo u suzama. Sada ih je vezivala još jedna veza: žena koju su mučki žrtvovali, ali i potreba da je zaborave.
Horhe Luis Borhes
Preveo sa španskog Aleksandar Grujičić
