Izabela Aljende rođena je 1942. godine u Peruu, Limi. Nakon razvoda roditelja koji je usledio 1945. godine, Izabelu majka odvodi u Santijago u Čileu, u kuću sopstvenih roditelja, gde devojčica i odrasta. Godinama kasnije, kuća bake i deke ponovo oživljava: metaforično u autorkinom prvom romanu naslovljenom „Kuća duhova“, i bukvalno, budući da Aljendeova pokušava da izgradi njenu doslovnu repliku. Autorkino detinjstvo je pustolovina u kući intelektualaca naglašenih individualnosti – čvrstom i stabilnom liku dede Agustina, ukorenjenom u tradicionalnom i racionalnom, jukstapozicionirana je slika supruge zainteresovane za uticaj astrologije na ljudsko ponašanje, proricanje sudbine i delovanje sila koje se raciom ne mogu lako, a ni potpuno objasniti.
„Moja baka Izabela nije verovala u veštice, ali me ne bi iznenadila da je nekad pokušala da poleti na metli; jer je čitavog svog života iskušavala paranormalne fenomene, trudeći se da uspostavi kontakt sa nekom višom silom, a na takve aktivnosti Katolička crkva u to vreme nije gledala ni malo blagonaklono.“ (Aljende 2006: 83) Kuća u kojoj odrasta bila je ispunjena knjigama, od kojih je Aljendeova, kako sama kaže, za doručak čitala časopise, za ručak gustirala složenija dela poput „Ane Karenjine“, dok je desert uglavnom bio rezervisan za bajke. Rani susreti sa raznolikim literarnim opusima u mnogome utiču na Aljendeovu, te izmaštani svetovi knjiga postaju protivteža gruboj stvarnosti koja je okružuje.
Život joj dodeljuje prezime koje u mnogome određuje njenu sudbinu: političke (ne)prilike u kojima se njena porodica zatiče biće povod za život u egzilu, daleko od voljene domovine. Porodica se seli u Venecuelu, a karijera tada već mlade i perspektivne novinarke biva prekinuta. Aljendeova nailazi na poteškoće u prilagođavanju na novi život. Roman „Kuća duhova“, delo koje je lansira u orbite svetske književnosti. Ono nastaje kao posledica osećanja neprilagođenosti i otuđenosti u svetu u kome se zatiče, ali i kao proizvod nostalgije za svetom koji je ostavila za sobom. Godinama kasnije, ta ista nostalgija tera autorku da ponovo prizove prošlost, koju promišlja u poetskoj autobiografskoj ispovesti „Moja izmišljena zemlja“. Delo je i sistematizacija i promišljanje jednog čitavog života, a posebno je značajno jer je napisano iz pozicije nekoga ko je konačno pronašao svoje „mesto pod suncem“. Izabela Aljende danas živi u Kaliforniji, u kojoj je roman „Moja izmišljena zemlja“ i nastao. Oba dela prožeta su svešću Aljendeove da nikada i negde nije pripadala u potpunosti. To su svedočanstva i povesti o duhovima prošlosti koji su se uvek nalazili u njenoj blizini, koji su je u svim pohodima kroz život neumorno pratili, i čije ju je prisustvo ohrabrivalo i radovalo.
NOSTALGIJA
Oba dela Izabele Aljende natopljena su osećajem nostalgije i otuđenosti u svetu. Nostagija se može uočiti na gotovo svakoj stranici – podjednako je ima u opisima predela i u karakterizaciji likova.
Romani Izabele Aljende se, stoga, mogu čitati i kao potpuni i iscrpni opisi osećaja nostalgije. „Nostalgija (od grčkih reči nostos – povratak u zavičaj, i algia – bol) čežnja je za domom koji više ne postoji, ili nikada nije ni postojao. Nostalgija je osećanje gubitka i raseljenosti, ali i romansa sa sopstvenom uobraziljom.“ (Boim 2005:16)
Roman „Kuća duhova“ je priča o ljudima koji su nekada bili tu, a sada su odsutni; on je istovremeno i nastojanje da se napravi spona sa prošlošću i pokušaj da se duhovi odsutnih vrate i ožive u svetu u kome Aljendeova stvara i kome pripada. Oživljavanje duhova izjednačava se sa ponovnim uspostavljanjem tradicije, i pronalaženjem sopstvenog mesta u toj tradiciji, a Aljendeova kao da sugeriše da se sve izgubljeno i očuvano u sećanju mora transponovati u reči da bi se otrglo od zaborava. Pričanje priče je način čuvanja te tradicije, pričanje raspetljava klupko prošlosti ali zatim tu nit iznova koristi i upreda. Aljendeova date niti prošlosti pretvara u mišićna vlakna nekada velike porodice dajući im telo, isto kao što otelovljuje i iznova gradi mesto koje je za nju bilo dom. Aljendeova se vraća na početak putovanja; locirano u prostoru, to mesto je kuća bake i deke, kuća njenog detinjstva. Doima se, pak, da su prostor i vreme komponente koje su, u ovom slučaju, ne samo povezane, već i da se ogledaju jedna u drugoj. Iako je prostorna komponenta premostiva prepreka za onoga ko je otišao – naročito danas kada je putovanje realnost i svakodnevica, i kada se doima gotovo besmislenim čeznuti za prostranstvima koja se prelaze u jako kratkim vremenskim etapama – tu je i nezaobilazna komponenta vremena. Prostorno je veoma lako putovati napred i nazad; vremenski je to nemoguće. Vreme se odvija linearno i progresivno teče napred, te je nemoguće vratiti se u vremenu, za svakoga osim za nostalgičara.
Doima se da je za nostalgičara vreme drugačije organizovano: njegovo vreme nije nikada linearno već se kreće ciklično. Nostalgičar je zatvoren u krugu sopstvenog vremena, njegovo tik i tak uvek je samo eho nekih prethodnih otkucaja urezanih u ranjenoj svesti. Objašnjenje za ovaj fenomen može se naći u u osećanju da je nešto nepovratno izgubljeno, a da se sa tim gubitkom psiha i svest ne mogu pomiriti. Prošlost se, stoga, stalno vraća, stalno modernizuje i povezuje sa sadašnjošću, zapravo, prošli događaji ne mogu da postanu prošlost, već se zamrzavaju u trenutku večite, ali i mrtve sadašnjosti. Ta pseudo prošlost, na dati način, utiče na ono tek, i budućnost se prelama i meri kroz njenu prizmu: sadašnjost se pretvara u potragu za onim pređašnjim, te se u novoj zemlji se traže mirisi i ukusi stare, u novim ljudima se traže neki drugi ljudi. Aljendeova govori: „Nekoliko puta sam bila primorana da odem, raskidajući veze i ostavljajući sve za sobom, kako bih otpočela neki drugi život u sasvim drugom delu sveta; kao hodočasnik sam prešla toliko puteva da ih nisam sve ni upamtila. Od tolikih rastanaka, osušili su se moji koreni, pa sam morala da pustim druge, koji su se, u nedostatku geografske tačke za koju bih se uhvatila, morali da se razviju samo u mom sećanju; ali, pažnja!, jer sećanje je zapravo lavirint u kojem vrebaju minotauri.“ (Aljende 2006: 9)
Nostalgija pojačava i osećaj otuđenosti, budući da opsesivna potraga za prošlim individuu sve više udaljava od sadašnjosti za koju je fizički vezana. Štaviše, prethodno se nikada ne može u potpunosti rekonstruisati, jer se replika neminovno gradi na osnovu sećanja. Drugim rečima, prošlost je, prašnjava i stara, pomalo oronula, a pukotine koje su se na njoj pojavile popunila je mašta.
Napuštena zemlja se tako pretvorila u vid utopije, izmaštanog mesta u koje izgnanik oseća kao svoj dom, a to mesto se u mnogome i neminovno razlikuje i od zemlje koju je izgnanik napustio. Osećaj otuđenosti ga je, u datim okolnostima, nagnao da oslika i doradi zemlju snova, zemlju u kojoj je uvek i svuda prihvaćen, a ta zamlja je bolja od njegove sadašnjosti, budućnosti, pa i prošlosti. „Najveći deo života izgnanika zaokupljen je načinima da se nadoknadi gubitak i stvori novi svet u kojem će se vladati. Stoga ne čudi što su mnogi izgnanici postali romansijeri, šahisti, politički aktivisti i intelektualci. Svako od ovih zanimanja iziskuje minimalno investiranje u objekte, a veliki naglasak stavlja na pokretljivost i veštinu. Novi svet izgnanika je, sasvim logično, neprirodan, a njegova nerealnost nalikuje na proznu.“ (Said 2008: 33) Posmatran kroz prizmu nostalgije, roman „Kuća duhova“ Izabele Aljende, razumeva se i kao pokušaj da se gubitak nekadašnjeg osećaja pripadanja jednoj naciji, zemlji, a nadasve porodici iz koje potiče, nadomesti. Pisanje je ponovna konstrukcija, pisanje je pokušaj ponovnog uspostavljanja identiteta.
Upravo zato što nastoji da (re)konstruiše prošlost, pisanje biva izjednačeno sa nostalgijom koja je našla način da progovori o sebi. A nostalgija koja govori o sebi je objektivizacija same nostalgije. Pisanje o nostalgiji tako postaje i prevazilaženje prošlosti i njena obnova. Jedinstvo prošlosti i sadašnjosti uspostavlja se kroz sećanje, čime se date vremenske ravni i razdvajau, i, paradoksalno, iznova prepliću u korist fikcije. Ukrštaj prošlosti i sadašnjosti na dati način prazninu otuđenosti pretvara u puninu stvaranja; nostalgija rađa i stvara delo iz sebe same. Književno ili umetničko delo postaje (nus)proizvod izlečenja rane prouzrokovane gubitkom.
Možda se na taj način može posmatrati i nastanak autobiografske povesti „Moja izmišljena zemlja“, budući da je ovo delo, kako Aljendeova navodi, napisano kao odgovor na pitanje nepoznatog mladića o ulozi nostalgije u njenim romanima. Promišljanja o ulozi nostalgije – lavina pokrenuta tim jednim pitanjem – rezultiraće nastankom književnog dela koje je i rekapitulacija doživljenog, ali i sumarizacija i procena uloge pisanja. U povesti „Moja izmišljena zemlja“ Izabela Aljende će o nostalgiji i pisanju reći: „Nostalgija… Sudeći po rečniku, to je „bol zbog nemogućnosti boravka u sopstvenoj zemlji, melanholija izazvana sećanjem na spomenuti gubitak“. Ovo pitanje mi je prosto oduzelo dah, jer sve do tog trenutka nisam bila svesna da je moje pisanje nalik neprestanoj vežbi čežnje.“ (Aljende 2006: 9)
ALGIA
Iako se oba dela bave osećajem nostalgije, tip nostalgije koji se u njima očitatva se suštinski razlikuje. Autorka Svetlana Boim govori: „Valja napraviti razliku između dve vrste nostalgije: restaurativne i refleksivne. Restaurativna nostalgija stavlja naglasak na nostos i predstavlja pokušaj transistorijske rekonstrukcije izgubljenog zavičaja. Refleksivnu nostalgiju podstiče algia, sama čežnja, i ona večito odlaže svoj povratak u zavičaj – sa setom, ironijom, iz očajanja. Restaurativna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju već pre kao istinu i tradiciju.“ (Boim 2005: 22-23)
Roman „Kuća duhova“ prvi je roman Izabele Aljende. To je romansirana povest o jednoj porodici, ali povest koja nastaje iz potrebe da se ta porodica ponovo obuhvati i poveže, da se očuvaju i na jednom mestu od zaborava sklone sva sećanja. Delo, započeto kao autorkino pismo dedi koji je već bio na samrti, i završeno odmah nakon njegove smrti može se shvatiti i kao opraštanje od detinjstva. Gubitkom ove poslednje spone, u simboličnoj smrti jednog pređašnjeg života, roman se možda može posmatrati kao onaj trenutak pred samu smrt, kada čitav život bljesne pred očima. Potreba da se on zapiše je pokušaj da se sam čovek spase od ništavila, da se rečima otrgne i još jednom, u rečima i kroz reči, stvori.
Roman obiluje fantastičnim elementima, koji se mogu dovesti u vezu sa fenomenom sećanja. Sećanje je, samo po sebi, dinamičan i neminovno kreativan proces. Ono često briše, dorađuje, menja, oblikuje, i ponovo stvara doživljeno iskustvo. Sećanje se poigrava, ono osciluje između ravni realnog i imaginarnog. Posmatran u datom kontekstu, i roman Izabele Aljende se može posmatrati kao igra sećanja: to je priča propuštena kroz prizmu romantizacije, subjektivne dorade, rada nesvesnog sa kojim se stopila, i kao takva i bila ispričana. Roman se može posmatrati i kao rekonstrukcija priče o prethodnom životu, priče propuštene kroz prizmu nostalgije. „Kuća duhova“ je, stoga, delo ponovnog uspostavljanja prošlosti, a kao takav, to je roman refleksivne nostalgije. U njemu se u određenoj meri dâ očitati autorkin lični, a ipak romansirani doživljaj prošlosti. Takvi su i likovi kojima je nastanjen – to su ljudi zasnovani na stvarnim osobama, na ljudima iz njene bliske okoline, ili, pak, članovima njene porodice. Na taj način, delo, podstreknuto i obogaćeno osećanjem nostalgije, crpi iz pređašnjeg iskustva i stvara jedan novi, izmišljeni svet. Svet koji Aljendeova ispisuje je, dakle, simbioza izgubljenog i izmaštanog. To je i mesto ponovne konstrukcije identiteta koji je bio narušen prinudnim izmeštanjem iz domovine. Drugim rečima, kroz roman „Kuća duhova“, Izabela Aljende transponuje izgubljeni dom u prostor fikcije, čime pravi jedan novi prostor u kome može da se bori sa sopstvenim nedostatkom uzkovanim prinudnim čupanjem korena.
„Kuća duhova“ je smeštena u procep između istorijskog vremena i događaja u njemu, i individualnog, proživljenog vremena, čime je stvorena hibridna konstrukcija koja je podjednako žal za izgubljenim vremenom ali i socijalna kritika tog vremena. U njemu su istorijski događaji prelomljeni kroz prizmu sopstva, pisani kako su doživljeni, i kako su na život autora uticali. Možda je to i pokušaj da se racionalizuje i samom sebi objasni gubitak koji je socialnim ili sudbinskim prilikama izazvan i uslovljen. „Refleksivna nostalgija više se bavi individualnim vremenom, nepovratnom prirodom pro- šlosti, i ljudskom konačnošću. Umesto povratka stazisu, refleksija nagoveštava novu fleksibilnost.“ (Boim 2005: 98) Roman obuhvata tri generacije, analizirajući i portretišući njihove živote u društveno-socijalnom kontekstu. To je ujedno i razmišljanje o sudbini čoveka i njegove pozicije u društvu, koje je prožeto metafizikom postojanja.
On ne zaobilazi problematizaciju tragičnosti ljudske sudbine, te ilustrujue koliko pojedine odluke, ma koliko se nevažnim činile, mogu da zauvek obeleže nečiji život. Princip rada sećanja se može povezati i sa naslovom i tematikom ovog romana. „Kuća duhova“ je zasnovana na kući u kojoj je autorka provela svoje detinjtvo. Međutim, ona se u toku romana, poput autorkinog sećanja, stalno nadograđuje, čime i sama postaje hibridna tvorevina. Ovoj se kući dodaju sobe i pregrade, te će se ona pred sam kraj romana pretvoriti u jedan gotovo neprohodni lavirint. Metaforično, kuća u kojoj je provedeno detinjstvo postaje simbol sećanja koje se iz dana u dan preoblikuje i menja, brišući razlike između realnog i izmišljenog i integrišući izmišljeno u prostor realnog. Takođe, kroz ovu kuću prolaze duhovi; neki su tu privremeno, a neki su, opet, njeni stalni stanovnici. Poput kuće koju konstruiše autorka a koje je naseljeno duhovima, i samo sećanje je, isto tako, u bliskoj vezi sa duhovima prošlosti. Sećanje je, zapravo, jedini prostor u kome ovi duhovi i mogu da prežive, jedini prostor kome oni prirodno pripadaju kao sastavni deo i vezivno tkivo prošlosti. Duhovi se, na taj način, mogu posmatrati kao esencija porodice koju je autorka integrisala u sopstvo. Oni nisu indentični osobama iz njene prošlosti, već su njihov deo koji je ona uspela da otrgne od prošlosti i utka u svoje sećanje. Kao takva „Kuća duhova“ autorkine mašte je romansirana replika sastavljena iz fragmenata sećanja, fuzija prošlosti i sopstva, mitsko i idealizovano mesto nekadašnjeg doma. To je fikcionalna nadogradnja na već postojeće, što će i sama Aljendeova primetiti kasnije, u delu „Moja izmišljena zemlja“: „Ne znam jesam li takve scene sanjala, jesam li ih izmislila, ili se to stvarno dešavalo: vidim zvonce kako tiho klizi niz stolnjak, kao da je sam princ oživeo, vidim kako se prevrće, na opšte čuđenje prisutnih, i vraća se pravo do moje bake, koja je obično sedela na čelu stola. Ova slika javlja mi se među mnoštvom događaja i anegdota iz moje prošlosti, i čini mi se kao da sam sve to zaista i doživela, ali kad tako nešto zapišem i suočim sa logikom, ispostavi se da je neverovatno, ali me takvi problemi ne uznemiravaju.“ (Aljende 2006:85)
Fragmentarnost slika iz detinjstva se, dakle, u nostalgičnom plesu sećanja, povezala u novu celinu. Kuća u kojoj je Izabela Aljende provela detinjsvo preobratila se u magičnu „Kuću duhova“, što je možda bio i jedini način da se ona otrgne iz zaborava, budući da je i fizički nestala. Nostalgija, a u ovom slučaju refleksivna nostalgija, bila je vezivno tkivo koje je, u potrazi za identitetom i begom od stanja otuđenosti, spojilo fikciju i realnost u vidu jedinstvenog narativa.
Nostalgija autora „Kuće duhova“ , nije rekonstruisala prošlost, već ju je iznova osmislila, čime ju je učinila stvarnijom od bilo kakve replike koja je ikada mogla biti sagrađena. Drugim rečima, nostalgija je jedina i mogla da oživi prošlost. Sve ostalo bilo bi bleda kopija koja bi mogla da podseća ali ne i da prenese duh i suštinu originala. „Nostalgičari ovog tipa svesni su jaza između identičnosti i puke sličnosti; dom je u ruševinama ili je, naprotiv, nedavno renoviran, tako da je postao otmen do neprepoznatljivosti. Ovo otuđivanje i osećanje distance nagoni ih da ispričaju svoju priču, da progovore o odnosu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.“ (Boim 2005: 99-100)
NOSTOS
Više od dve decenije nakon objavljivanja romana „Kuća duhova“, objavljeno je delo „Moja izmišljena zemlja“ Izabele Aljende. Ovo delo napisano je iz sasvim drugačije perspektive u odnosu na delo „Kuća duhova“. Nasuprot romanu „Kuća duhova“, potonje je autobiografska ispovest autorke koja je veći deo svog života provela u egzilu, ali i ispovest nekoga ko je uspeo da se pomiri sa svojom sudbinom i pronađe sopstveno mesto u svetu i mir unutar sopstva.
Čini se da se roman „Kuća duhova“ ne može u potpunosti raz- umeti bez dela „Moja izmišljena zemlja“, koje je, nasuprot romanu, realistička ispovest. I ova ispovest je, međutim, duboko prožeta osećajem nostalgije, ali jedne potpuno drugačije nostalgije, zasnovane na restauraciji prošlosti. „Restauracija (od reči re-staure – ponovno uspostavljanje) označava povratak prvobitnom stazisu, vremenu koje je prethodilo čovekovom padu. Za restaurativnog nostalgičara, prošlost je nešto što ima vrednosti u sadašnjosti; prošlost nije trajanje, već savršena fotografija. Osim toga, prošlost ne bi trebalo da pokazuje nikakve znake propadanja; ona treba da bude u svom „originalnom izdanju“, sveže obojena, i da zauvek ostane mlada.“ (Boim 2005: 98) U ovom delu, autorka se osvrće i na sam čin pisanja iz koga je i proistekao njen prvi roman, a zatim i ostala dela, i promišlja o sopstvenim razlozima koji su je naveli da piše.
Jedna od glavnih odlika ovog dela je cikličnost njegove vremenske organizacije. Glavni tip organizovanja je kružni, a ponekad se doima da autorka piše o svojim sećanjima onako kako i nailaze, kako ih njena psiha i uobrazilja povezuje. Ovo je osvrt na prethodni život, ali napisan iz pozicije novopronađenog i ostvarenog identiteta, koji se seća onog već doživljenog, ali ga ujedno stavlja u potpuno nov kontekst, upoređujući ga sa sadašnjošću. Emocionalno obojene slike detinjstva, lične uspomene i draga lica stavljaju se u kontekst vremena koje je davno prošlo i koje je smešteno u prošlost. Čežnja za tim vremenom ostaje, ali je ova čežnja sada potpuno transformisana i izrečena iz pozicije identiteta koji se više ne vodi samo osećanjem otuđenosti, već povezuje individualna sećanja u koherentnu celinu koja daje potpuni uvid u period o kome se govori. Ova slika je, takođe, puna emocio- nalnog naboja, ali ova emocionalna komponenta ilustruje istorijsko vreme i događaje, na koje se individualna sećanja oslanjaju i koja služe kao orjentiri u iscrtavanju mape individualiteta.
Delo „Moja izmišljena zemlja“ se bavi i pitanjima nacionalnog identiteta, mentaliteta i tradicije. Običaji čileanskog naroda, zablude i karakteristike, nacionalna kuhinja, i ostala obeležja samo su deo širokog kulturološkog miljea koji Aljendeova oslikava. Priča o nacionalnom duhu protkana je pričom o sopstvu, pri čemu autroka pozicionira i promišlja sebe i svoju porodicu u odnosu na datu tradiciji. Čileanci su, govori autorka, vatreni, ponosni, ozbiljni; Čileanci su i suzdržani, konzervativni, klasno opredeljeni, ali, sve je to deo njihove prirode koja im je preneta putem tradicije. Aljendeova u više navrata napominje „takvi smo mi, Čileanci“, a isticanjem principa delovanja nacionalnog etosa kao da sugeriše da je za nju nekada izgubljeno sopstvo ponovo pronađeno, ili, možda, ponovo izgrađeno, konstruisano, u simbiozi tradicije i modernosti.2 „Rupe i slučajevi diskontinuiteta krpe se koherentnom i inspirativnom pričom o ponovo pronađenom identitetu. Nasuprot tome, zajednički svakodnevni okviri kolektivnog i kulturnog pamćenja služe samo kao orjentiri u odnosu na individualna sećanja, koja mogu da se razgranaju u mnoštvo različitih priča.“ (Boim 2005:105) Možda je ovo i jedini način da nostalgičar pronađe svoje mesto u svetu izgnanstva – da prihvati gubitak onog pređašnjeg života, ali da ga preoblikuje u sećanju, i da stvori jednu novu, sopstvenu tradiciju. I njena je tradicija transponovana i pretvorena u priču o sopstvenom životu. Ta priča se zatim grana, obuhvata socijalnu kritiku i život osobe u egzilu, a onda se fokus ponovo vraća na priču o porodici od koje sve i započinje. Nasuprot romanu „Kuća duhova“, „Moja izmišljena zemlja“ govori o osobama koje od krvi i mesa, i nastoji da ih portretiše i dočara upravo onakvima kakve su i bile. Ovo je, nadasve, jedna kružna konstrukcija, koja spaja početak potrage za identitetom sa njegovim konačnim pronalaskom.
Kao takva, ona se nalazi na suprotnom polu od romana „Kuća duhova“, ali se jedno bez drugoga ne mogu u potpunosti razumeti i odgonetnuti. Ove dve priče se bave istim temama, ali je pozicija iz koje narator govori u potpunosti različita. „U ovom trenutku, Kalifornija je moj dom, a Čile je teritorija moje nostalgije. Moje srce nije podeljeno, već je, naprotiv, još više poraslo. Mogu da živim i pišem skoro na bilo kom mestu.“ (Aljende 2006: 217)
DOM
Česta tema u delima Izabele Aljende je tema porodice. Porodica je predstvaljena kao stub društva i bitni konstituent za konstruisanje ličnog identiteta. Porodica je mesto sigurnosti i mira, mesto na kome je mogućno dobiti utehu. Naspram porodice, svet i društvo su mesta u kojima se čovek oseća poput izgnanika. „Moderno društvo, dakle, nalikuje stranoj zemlji, javni život – emigraciji iz porodične idile, a život u gradu – tajnom izgnanstvu.“ (Boim 2005:60) Roman „Kuća duhova“ takođe problematizuje porodicu pri čemu je požrtvovanost i odanost ženskih likova, njihova spremnost da istraju u situacijama koje stavljaju na probu čovekove vrednosti, suprotstavljena muškim likovima koji su često okararakterisani kao preterano konzervativni, hladni i suzdržani. Karakteristično za sve tri generacije koje su opisane u romanu je disfunkcionalnost trougla majka-otac-dete, dok se problematičnost odnosa uglavnom odvija na relaciji ćerka-otac.
Stoga je porodica predstavljena i kao mesto na kome se crpi duhovna snaga, ali i mesto koje veoma često zahteva velika odricanja i kompromise. Individua nikada nije u potpunosti prihvaćena, od nje se zahteva i da ispuni određena očekivanja, i da se uklopi u prototip ponašanja koji je društveno normiran. Individualnost nije uvek gledana dobornamerno; zapravo, ženski likovi su nosioci individualnosti i originalnosti, a muški likovi na ovu originalnost pristaju, jer, u neku ruku, nema drugog izbora. Individualnost je nužno zlo, nešto protiv čega je potrebno boriti se, i šta je potrebno potisnuti koliko god je to moguće. Stoga se lični identitet konstituiše kao neprekidna borba za sopstveno mesto, ali i borba da se dobije pravo na sopstveni život i na donošenje odluka u sopstvenom životu.
Porodični odnosi, predstavljeni u ovom romanu, elaborirani su i produbljeni u delu „Moja izmišljena zemlja“. Iz vizure oba dela, doima se da su ženski likovi uvek već u egzilu, jer se nalaze u raskoraku između sopstvenog, unutrašnjeg sveta, i društva. Večito balansiranje između ljubavi i porodice, ili, bolje rečeno, ljubavi prema muškarcu i ljubavi prema primarnoj porodici, koje su veoma često međusobno suprotstavljene, dovodi do stanja rascepljenosti i podeljenosti individue. Ovaj odnos sličan je situaciji u kojoj se zatiče egzilnt – sa jedne strane nalazi se domovina, sa druge je tu novi dom. Oba ga, neretko, privlače podjednakom snagom. Individualitet se, stoga, može nalaziti u večitom stanju egzila i onda kada se nalazi u sopstvenoj domovini.
Možda bi se moglo reći da su protagonisti „Kuće duhova“ bili u egzilu i pre stvarnog odlaska, pri čemu se njihovo izgnanstvo može okarakterisati kao duševni egzil. Osećanje progona i neprihvaćenosti se dodatno pojačava i pravim egzilom, usled gubitka članova porodice koji bivaju rasejani po svetu. Unutrašnje osećanje neprihvaćenosti, u datim okolnostima biva pojačano gubitkom svega poznatog, stvarnim egzilom.
Izabela Aljende, ipak, uspeva da u datim okolnostima, u situaciji u kojoj se doima da je sopstveno mesto i mesto za sopstvo nemoguće pronaći, stvara novi dom. Taj dom Aljendeova pronalazi u pisanju koje pruža utočište od surove realnosti. Pisanje je utočište za kojim se traga. „U laganoj vežbi pisanja, nadmetala sam se sa svojim utvarama i opsesijama, istraživala sam uglove svojih sećanja, iz zaborava sam izvlačila priče i likove, krala sam tuđe živote, i zahvaljujući svim tim osnovnim sastojcima, izgradila sam mesto koje nazivam svojom zemljom. Eto, odatle potičem.“ (Aljende 2006: 217)
Možda je za nostalgičara neophodno da sam izgradi svoj dom, da ga osmisli, konstruiše i sagradi u sopstvenoj svesti, da bi ga mogao stvoriti u realnosti. Proces stvaranja doma, koji se može izjednačiti sa procesom pisanja, zapravo je vid lečenja od nostalgije. Doima se da je to jedini način da čovek prihvati gubitak i da se sa tim gubitkom i pomiri. Na ovaj način, pisanje postaje vid borbe protiv nedaća koje život može da donese, ali i jedini način da se počne živeti iz početka. Počevši od romana „Kuća duhova“ pa sve do dela „Moja izmišljena zemlja“, Izabela Aljende, korak po korak, opisuje etape nostalgije i način borenja sa istom.
Dom je, stoga, mesto koje nostalgičar stvori, mesto koje započinje fikcionalnom konstrukcijom doma, a trebalo bi da se završi, kao u slučaju Izablele Aljende, pronalaskom sopstvene domovine. Nezavisno od teritorije u kojoj se čovek nalazi, nameće se zaključak da je dom mesto na kome je jedino moguće ostvariti mir sa samim sobom.
Doima se, takođe, i da je poruka Izabele Aljende da je jedini pravi čovekov dom zapravo porodica, porodica u kojoj je njegova individualnost u potpunosti prihvaćena. A to se može ostvariti jedino ako čovek najpre prihvati sopstvene duhove i sa njima se izmiri. Gubitak domovine, gubitak identiteta, gubitak porodice, i na posletku, smrt deteta bili su duhovi koji su pratili Izabelu Aljende. Prihvativši svoje duhove, ona je uspela da prihvati i konstruiše i sopstveni identitet, i da iznova izgradi porodicu i pronađe dom. „Ne znam da li je mesto gde živim moj dom, ili je to jednostavno Vili. Zajedno smo proveli nekoliko godina, i sada mi se čini da je on jedina teritorija kojoj pripadam, gde se ne osećam kao strankinja. Zajedno smo proživeli mnoge uspone i padove, velike uspehe i velike gubitke“. (Aljende 2006: 212)
ZAKLjUČAK
Možda je pitanje nostalgije zapravo pitanje ljudske duše. Upoznati proces nostalgije znači zakoračiti u sopstvo, shvatiti njegove mehanizme delanja i funkcionisanja. To je i potreba da se pronađe sopstveno mesto u svetu izmeštenosti, u svetu u kome čovek, samim svojim rođenjem postaje egzilant i biva zatečen u prostoru i vremenu u kome tek treba da pronađe svoje mesto. Taj zadatak nije nimalo lak. Naprotiv. Retki su oni, koji, poput Izabele Aljende uspevaju da se, uprkos svim nedaćama koje život uvek i neminovno donosi, uspeju da se za to mesto izbore. Možda je, stoga, kao što Aljendeova i sugeriše, jedini i pravi način da čovek osvoji dom pisanje, jer je moderno društvo uvek već stanje iseljenosti. Pisanje je, kako Aljendeova pokazuje, domovina iz koje čovek ne može da bude proteran.
Razmišljajući o stanju izgnanstva, Edvard Said je rekao: „Adornove refleksije prožete su verovanjem da je pisanje jedini dom koji je istinski dostupan, koliko god bio lomljiv i ranjiv. Inače, „kuća je stvar prošlosti.““ (Said 2008: 36) Doima se da je i Izabela Aljende došla do istog zaključka. Put nostalgije koji je započeo romanom „Kuća duhova“ doveo je autorku do dela „Moja izmišljena zemlja“. Možda bi se moglo reći da je, u slučaju Izabele Aljende, nostalgija za domom ispisala dom: „Bol je za mene značio dugo putovanje do pakla, iz kojeg sam izašla zahvaljujući Viliju i pisanju“. (Aljende 2006: 213)
Jelena Stojanović
Lipar – časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu
2 Priroda u njenoj domovini, koja je na Izabelu Aljende ostavila dubok utisak i trajno se urezala u njeno sećanje, jedan je od vidova isticanja nacionalnog obeležja. Aljendeova kao da sugeriše da se Čileanci ne mogu odvojiti od prirode u kojoj su i nastali, prirode koja je utkana u njihov nacionalni identitet i koja ih čini onakvima kakvi jesu. Običaji koje ona opisuje, delimično su posledica i proizvod prirode u kojoj su i nastali, kao što je i Izabela Aljende je deo jedne tradicije koja se proteže vekovima unazad.
LITERATURA:
Aljende 2004: I. Aljende, Kuća duhova, Beograd: Narodna knjiga.
Aljende 2006: I. Aljende, Moja izmišljena zemlja, Beograd: Narodna knjiga.
Boim 2005. S. Boim, Budućnost nostalgije, Beograd: Geopoetika.
Said 2008. E. Said, Razmišljanja o izgnanstvu, preveo Predrag Šaponja, Polja: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, Novi Sad.
