I
Eksploatacija večitih i opsesivnih literarnih tema i njihove varijacije karakteristične su pojave u savremenoj književnosti. Umjetničko odevanje i nadgradnja te stare priče postupak je koji Meletinski naziva mitologizmom. A „smisao mitologizma 20. veka nije samo i nije toliko u razotkrivanju zakržljalosti i izopačenosti savremenog sveta koliko u očitovanju izvesnomenjivih večnih ishodušta, pozitivnih ili negativnih, koja se naziru kroz bujicu iskustvene svakidašnjice i istorijskih promena.” Otelotvorenje večnih prototipova u različitim epohama i različitim kulturama naglašava ono univerzalno u svakom čoveku. Ono oslikava čovekovu bit povezujući na taj način čitavo čovečanstvo na jednom višem nivou. Tako i Stajger tvrdi da se prilikom tumačenja ne sme zanemariti poređenje različitih književnih dela jer „nas ono uverava da je ljudsko uvek otvoreno ljudskome, čak i preko ponora prostora i vremena.”
U savremenim delima gde je mit zaogrnut dolamom stvarnosti, mitsko i svakodnevno posvedočuju apsolutnu korelaciju. Pisac gradi jedinstvenu sliku stvarnosti, smatra Srba Ignjatović. Da li će čitalac posegnuti za mitskim ili racionalnim tumačenjem ostaje mu da sam odluči. Ignjatović uvodi interesantan termin „oživljeni mit”, koji je obnovljena prapriča. U takvim delima mit „živi”, jer se javlja bez kulturne distance na koju smo navikli. I ne poredi se ni sa kakvim drugačijom značenjskim tvorevinama. On nas preko takvih dela opčinjava snagom neusahlog identiteta koji nije samo izvoran, a sekundarno poetičan. I začudan, već je i sam unekoliko zbiljska, a ne samo umetnička stvar.”
I kod Kiša „oživljeni mit” igra svoju ulogu. On je utkan u igru faktografskih činjenica i mašte. Vraćajući se do samih korena ljudske egzistencije i nadovezujući se na već postojeća iskustva Kiš tumači i obnavlja „večne teme”, uklapajući ih na visoko umetnički način u savremenu misao.
Dominantna tema umetnosti i svih književnih tradicija – smrt drži na okupu devet novela pod naslovom „Enciklopedija mrtvih”, dok istoimena novela predstavlja jezgro zbirke. Sam naslov mogao bi izraziti težnju čitavog Kišovog stvaralaštva, a to su upravo večita tema smrti i težnja čitavog Kišovog stvaralaštva, a to su upravo večita tema smrti i težnja za enciklopedijskim idealom. Potkrepljujući činjenicu da su „večne teme” neizbežne, Kiš kaže: „hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta, sveprisutnost ljubavi i smrti.”
Iako je književna vrsta o kojoj će ovde biti reči nesumnjivo novela, ona je istovremeno i građa jednog romana. Naime, osnovno obeležje poetike Kišove proze jeste poetika sažimanja ili zgušnjavanja, koja je i ovde ostavila traga. Kako je priča o B.M.-u ono što bi zadovoljilo klasičnu definiciju romana: „život čoveka od rođenja do smrti”, zgušnjuta na prostoru od tridesetak stranica u književnoj vrsti koja bi trebalo da označava “isečak iz života, ovde postoje znatne novine. Znači, novela je postala zgušnjut i sažet roman. Postupak je obrnut od opštepoznatog da roman nastaje od novele. Dakle, novela može nastati sažimanjem romana, kako to primećuje Delić Jovan u svojoj knjizi „Književni pogledi Danila Kiša”. Međutim, to nije slučajno. Sažimanje romana na obim priče sugeriše postupak enciklopedije. I to zato što je enciklopedijska forma “piščevo duboko uverenje da takva skraćena ili sažeta forma, forma pod najvećim mogućim intelektualnim pritiskom, rađa sadržinu punu novih značenja, gotovo filozofske napetosti.”
Ta sažetost enciklopedijskog izraza može imati i mitski kvalitet. Kada govorimo o takvoj vrsti jezika koji gotovo dostizase sentencioznost, onda je reč “o sažetosti kao svojevrsnom mitskom kvalitetu čijim posredstvom umetnost nastoji da konkuriše univerzalnosti božanskih izreka.”
Tendencija enciklopedijskog idealoa uočava se i u ranijim njegovim delima. U “Poetici” on kaže: “moj ideal je bio i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija, što će reći: u naglom i vrtoglavom smenjivanju pojmova po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) slede da se jedno sa drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti (…)”.
Kiš je pisao literaturu koja počiva na stvarnosti. Pozadina gotovo svakog njegovog proznog dela jeste neki događaj – istorijski ili privatan. Međutim, novela “Enciklopedija mrtvih” predstavlja najčudniji korak koji je on učinio u korišćenju dokumenta. I to iz razloga jer se ovde radi o fantastičnoj prozi. Kiš tvrdi da je hteo da načini neku vrstu metafizičke proze i da joj da dokumentarni karakter, iako su to dve protivrečne stvari. Na taj način je svojoj fantaziji dao dokumentarnu vrednost. U piščevom pogovoru zbirke navodi se da je nekih šest meseci, pošto je osobi kojoj je priča posvećena sanjala taj košmarni san, u jednom magazinu sa podnaslovom “Arhive” bio objavljen članak koji potvrđuje priču o Enciklopediji mrtvih.
Bio ovaj članak istinit ili fiktivan, u “Enciklopediji živih religija” stoji sledeći podatak: “Ritualni centar mormona je hram u Solj Lejk Sitiju. Tamo su smešteni rodoslovni crkveni zapisnici, prvi svetski genealoški arhiv. Ovi zapisnici vode se izuzetno pažljivo pre svega zbog institucije krštenja mrtvih.”
Dakle, neosporna je činjenica da Enciklopedija mrtvih zaista postoji. Ovaj podatak veoma je bitan za odnos književnosti i stvarnosti, na čemu Kiš insistira i koje je veoma interesantna odlika njegovog stvaralaštva o čemu će biti reči kasnije.
Novela započinje naratorkinim opisom putovanja u Švedsku “na poziv instituta za pozorišna istraživanja”. Posle vrlo kratkog opisa svojih aktivnosti prelazi na centralni događaj. Njen vodič, gospođa Johanson, odvodi je u biblioteku, koja ubrzo poprima obrise jednog metafizičkog mesta. Zatim otkriva da je prostorija, koja joj izaziva jezu, ustvari prostor gde se čuva Enciklopedija mrtvih. Brzo shvata sistem po kom su tomovi poređani i zuri u prostoriju pod slovom M, kako bi našla podatke o svom nedavno preminulom ocu. Zašto je Kiš izabrao baš oca za izgubljenu blisku osobu? Poznato je da je traganje za izgubljenim ocem lajt motiv Kišovog stvaralaštva. Ovde se takođe radi o jednoj vrsti potrage za izgubljenim ocem.
Dakle, ona nalazi tom u čijem je sadržaju odrednica B.M.–ovog života i tada se otvara jedan novi horizont. Pred njenim, a i čitaočevim očima zaiskrila je jedna nova priča–život njenog oca. Kako i ona to navodi u rečenici: “onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija…” Njegov život zguanut je na svega dva stupca, ali ništa nije izostavljeno. Ona kaže: “ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život (…) jer tamo je sve zapisano. Sve.” Naratorka dalje objašnjava način na koji su podaci o jednom ljudskom životu predstavljeni u Enciklopediji. Bitno je samo naznačiti da je u pasusu koji sledi sadržaj Kišovos spisateljski ideal o kom je bilo reči. “Nije, međutim, manje čudno od njihovog tajnog delovanja ni njihov stil, taj neverovatni amalgam enciklopedijske lapidarnosti i biblijske rečitosti. Evo, ovaj šturi podatak što ga nalazim u svojoj svesci onako kako sam ga zapisala, tamo je, na prostoru od nekoliko pasusa, zgužnut do te mere da se u duhu onog koji čita pojavljuje za čas, kao magijom, suncem ozaren predeo, brzo preletane slika.”
Pred kraj odrednice naratorka će ugledati jedan neobičan cvet “nalik na neku golemu oljuštenu i raspuklu pomorancu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara”, za koji piše da je osnovni cvetni motiv na slikama njenog oca.
Zatim je pročitala pasus u kome je pisalo “da je B.M. počeo da slika u tom času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, ‘njegovo opesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.’” Zatim, sledi nagli preokret – naratorka se budi, te cela priča o enciklopediji dobija imaginarni ton. Međutim, najtarpšvi po sećanju cvetni motiv odnosi ga doktoru koji potvrđuje da je sarkom u utrobi njenog oca izgledao upravo tako i da je efloracija trajala godinama. Tu se može razaznati jedna opsesivna tema Kiša: “odnos bolesti i umetničkog stvaranja.” Tu paralelu Kiš smatra sudbinskom i ona mu potvrđuje njegovo shvatanje književnosti i stvaralačkog procesa; književnosti kao bolesti, što i eksplicira: “pisanje nije bezazlen posao, već paralelan život i zamena za život, čak drugi život.” Poznato je da je Kiš doživeo sličnu sudbinu. Oboleo je od raka u vreme pisanja zbirke. Povodom toga on navodi: “moja bolest je traganje za apsolutnim posredstvom književnosti. Književnost kao čežnja sa nekim drugim životom, književnost pisana telom, književnost koja počinje da vodi sopstveni život, književnost kao bolest.” Upravo ta neverovatna povezanost književnosti i stvarnosti, sna i jave kod Kiša dobija jednu metafizičku dimenziju. Čak i iznenadno otkriće članka “Arhive” on smatra znakom postojanja paralelnih svetova. Upravo taj odnos književnosti i stvarnosti inicijira povezanost svega sa svim, povezanost sna sa božanskim proviđenjem.
II
Struktura ove novele je veoma interesantna i navodi na relevantne zaključke. Naime, lako se može uočiti da je novela simbioza tri vremena koja egzistiraju u tekstu. To su:
- sadašnjnost, realno vreme, vreme buđenja (kraj novele);
- irealno vreme, vreme sna, put i boravak u Švedskoj (početak novele);
- prošlo vreme, očev život, koji u ovom slučaju egzistira u snu tj. irealnom vremenu (središnji deo novele).
Ukoliko bismo hteli da napravimo šematski prikaz ove ideje, simbolično bismo to mogli predstaviti kao tri koncentrična kruga:
- sadašnjost (realno vreme, vreme buđenja)
- san (irealno vreme, boravak u Švedskoj)
- prošlost (realno u irealnom, opis života B.M.-a)
Simbol kruga je mnogoznačan i nagoveštava mnoge ideje. Sudeći po “Rečniku simbola”, jedno od značenja tri koncentrična kruga jesu tri vremena: prošlost, sadašnje i buduće. U ovoj šemi san bi mogao preuzeti ulogu budućeg vremena iz dva razloga: prvo što “san kao proročanstvo” (Rečnik simbola) jeste prikrivena poruka o nekom kritičnom događaju prošlom ili budućem; a drugo zato što san prejudicira postojanje Enciklopedije mrtvih. Ovo jedinstvo tri vremena kao oblikovni postupak novele, na neki način, je Kiš eksplicirao u samom tekstu. Pošto je, opisujući način na koji je sastavljena Enciklopedija mrtvih, iznosio svoj spisateljski ideal (kao što smo to ranije videli), tako i u ovom odeljku opisa teksta Enciklopedije, on kaže: “sve su to posebni paragrafi, svako je razdoblje dato u nekoj vrsti pesničke kvintesencije i metafore, ne uvek hronološki, nego u nekoj čudnoj simbiozi vremena, prošlog, sadašnjeg i budućeg.” Znači da ova šema tri vremena nije sasvim slučajna.
Zatim, značenje kruga sa tačkom u sredini predstavlja potpunu cikličnu savršenstvo. Sa ovim se poklapa i simbolika broja tri. Broj tri je izraz sveukupnosti i apsolutne dovršenosti. Ovo bi se moglo protumačiti na sledeći način: ljudski život predstavlja opozicije: realno/irealno, san i java, materijalno/metafizičko. To su neodvojivi elementi koji sačinjavaju čoveka i njegovo postojanje. Tu činjenicu je i Kiš pokušao da istakne opisom odnosa književnosti i stvarnosti. Preplitanje ova tri kruga simboliče preplitanje sna i jave i to tako što buđenjem nikako nije potisnut svet sna, već je prikazan kao vrhovna istina. Najprimarnije značenje simbola kruga možemo pripisati cikličnoj predstavi sveta. Ciklična koncepcija je izraz univerzalne ponovljivosti kako uloga, tako i situacija u životu.
„Ista univerzalna simbolizacija večnih metafizičkih ishodišta u istorijskoj ravni preokreće se u ideju o cikličnim ponavljanjima.” Život je krug, sve se vraća na početak i nema onoga što se već nije dogodilo. Ta ritualno – mitološka poetika, ponavršavanja podseća na neprekidno smenjivanje života i smrti. Upravo zato, u prilog koncepciji cikličnosti ide svoju metafizičku suštinu svako naslućuje. Svest o smrti je tipično mitski topos. Kao potvrdu ovakvom shvatanju navešćemo nekoliko delova iz teksta novele koji kazuju da je čovek jedino biće koji sluti svoj kraj.
“Kao što će stajati i nad njegovim grobom, pognute glave sa šeširom u ruci, razmišljajući o prolaznosti ljudskog trajanja.”
“(…) svaki čovek – makar bio manje sklon tixom meditiranju od moga oca – postaje filosof užoliko je filosofija razmišljala o smislu čovekovog postojanja.”
“Nemam snage niti da vam opisujem onaj pogled kojim se oprostio sa mnom na stepeništu bolnice dan-dva pred operaciju. U njemu je sažet čitav život i sav užas saznanja o smrti. Sve što živ o smrti može znati.”
Linearna koncepcija nasuprot cikličjoj zastupa shvatanje sveta od postanka do njegovog uništenja. Interesantno je primetiti da je pored neosporno prisutne cikličke koncepcije o sveopštem ponavljanju ovde prisutna i suprotna misao. Kiš je, u svom stvaralačkom opusu, inače zaokupljen opisom onoga što je univerzalno i onoga što je individualno i neponovljivo. Ono što primećuje Mihajlo Pantić (u svom predgovoru zbirci u izdanju Knjiga-komerc, Beograd) ide, pak, u prilog linearnoj koncepciji. To je da se Danilo Kiš uključuje u širi krug eshatoloških pisaca koji su opsednuti nestankom sveta. A stav novele “Enciklopedija mrtvih” gde se upravo ističe univerzalno i jedinstveno, mogao bi se svesti na iskaz da se sve dešava samo jednom, a to jedno se dešava uvek.
Tako je Kiš ujedinio obe koncepcije shvatanja sveta. To nije slučajno, jer “za savremenu poetiku mitologizovana karakteristično je sumiranje i izjednačavanje sasvim različitih mitoloških sistema sa ciljem da se naglasi njihov metamitološki večni smisao.”
Naratorkin san odlaska u prostor gde se čuva Enciklopedija u mitološkoj ravni odgovara čuvenom mitu “silaska u carstvo mrtvih”. Čime bismo potkrepili ovu tvrdnju? Podzemni svet čiji je vladar Had u nekoliko se slaže sa opisom biblioteke u kojoj boravi junakinja. Čuvar podzemlja je Kerber, nakazni pas koji simbolizuje strah od smrti. Dve osnovne karakteristike podzemlja su mrak i hladnoća.
“(…) tamo sunce nikad ne sija…” (Rečnik grčke i rimske mitologije)
“To je mesto tame i hladnoće” (Rečnik simbola)
U našoj priči biblioteka takođe ima čuvara koga i sama naratorka naziva Kerberom. “Držao je u ruci veliku alku s ključevima, kao onaj čuvar koji nas je, dan ranije, uveo u Centralni zatvor na predstavu Godoa. Moja domaćica me predaje u ruke ovom Kerberu…” Zatim kaže: “čula sam kako se iza mene okreće ključ u bravi; tako se nahox u biblioteci kao u kazamatu.” Kako je kazamat podzemna tamnica, može se pretpostaviti da je mračna i hladna. Doduše, postoje još dva njena iskaza koja bi upotpunila ovu sliku i približila je opisu podzemlja.
“Čula sam kako mi koraci odjekuju višestrukim ekom koji se gubio negde u mračnoj daljini.” “Eto šta je ostalo u mom sećanju iz te lektire, eto šta je ostalo u mojim beleškama zapisanim na brzinu, premrzlim prstima.”
Pošto smo dočarali fizičku sliku podzemnog sveta, možemo napomenuti da biblioteka svakako predstavlja „svet mrtvih“, budući da je ispunjena knjigama gde su ispisani životi umrlih. Mrtvi tu na simboličan način prebivaju. Šta je to što motiviše silazak u svet mrtvih? Osvrnućemo se na najstarije mitove. Orfej odlazi za Euridiku, Gilgameš posećuje Enkiduja. U pitanju je stoga gubitak drage osobe i ljubavlju motivisana potraga za njom. Naratorka takođe silazi u podzemlje gošena bolom zbog gubitka drage osobe. Beš omu primetili da je ljubav jedan od elemenata ovog mita. U Orfejevu slučaju ljubav muškarca i žene, u Gilgameševom prijateljica a u našem slučaju roditeljska. U mitologijama boginja ljubavi često imala htonsko obeležje. To bi simbolizovalo neraskidivu vezu ljubavi i smrti, koju imamo u ovom slučaju.
Nije Kiš slučajno smestio ovaj mit u odnos san/buđenje. Naime, “mitološki san uvek reprodukuje neki veliki arhetip.” (Rečnik simbola)
Buđenje simbolizuje izlazak iz sveta mrtvih i povratak u svet živih. Značajna je i pojedinost da je Meletinskki smatra da je odnos san/budjenje ekvivalentan odnosu smrt/vaskrsenje i to postaje osnovna “metafora” cikličnog shvatanja istorije. Ali koja je svrha mita odlaska u podzemlje? Junaci dolaze u direktan dir sa smrću, shvatajući nenu neminovnost. Orfej se vraća bez Euridike, Gilgameš shvata da ne može izbeći smrt i odlazi u Uruk “a smrt ga ugrabi u sjajnoj dvorani njegove palate”. A naratorka “Enciklopedije mrtvih” vraća se u svet živih sa stravičnim crtežom očevog sarkoma, koji potvrđuje istinitost sna, odnosno stvarno postojanje sveta mrtvih i nemogućnost da se pobegne od smrti.
Misao da svako ime ima mesto u večnosti i da nijedan detalj nije promakao nekom svevidećem oku stara je verovatno koliko i samo čovečanstvo. Prolazeći kroz vreme i različite književne tradicije ova ideja se javlja u mnogim oblicima. Njena suština, pak, ostaje ista i uvek je aktuelna – čovek nije samo slučajno tu i njegovo trajanje nije uzalud, nijedna suza nije suvišna, ni jedan vrisak nije bez svog exa. Ovo prastaro čovekovo nadanje na interesantan način uobličeno je u “Enciklopediji mrtvih”. Zadatak posmatranja i beleženja svakog ljudskog života uzela je za sebe neka mistična sekta u cilju da se svakom biću da jednako mesto u večnosti. Ilustracije radi navedimo nekoliko paralelnih primjera gde se ovaj motiv javlja na različite načine.
Meša Selimović u romanu “Tvrđava”: “Osećao sam da vreme nije samo proticanje beži i prisustvo. Vidljivi trag neviže ruke što je davno zapisala neravne redove…”
Ivo Andrić u pesmi “Spas”: “A Spas, kome se kao gošena zver i čovek nada, Govori svetlošću i neprolaznom harmonijom da niko nije zaboravljen i sam.”
Herman Hese u romanu “Stepcski vuk”: “Ali u večnost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snaga svakog istinskog osećanja, iako to niko ne zna, ne vidi i ne zapisuje.”
Miloš Crnjanski u svojoj “filozofiji sumatraizma” ističe kosmički princip povezanosti, sveopštu vezu stvari i bića. Ništa nije uzalud – sve ima svoj smisao negde.
Ovu ideju, na nešto drugačiji način predstavljenu nalazimo i u Bibliji. Ovde više nije u pitanju nedefinisano Nešto, čoveka u potpunosti vidi svemoćni Bog. Psalmaista David zna zato za njegovo mučenje nije uzaludno.
Psalam 56:8. “U tebe je izbrojeno moje potucanje, suze se moje čuvaju u sudy kod tebe, one su u knjizi tvojoj.”
Dostojevski smatra da ni jedna suza prolivena u samoći nije uzaludna. To tvrdi u romanu “Braća Karamazovi”: “A ako te svi ostave i silom isteraju, ti, kad ostaneš sam, padni na zemlju i ljubi je, natopi je suzama svojim i daće zemlja ploda od suza tvojih, pa makar te niko ne video i ne čuo u samoći tvojoj.” Ovaj iskaz uobličava ideju o kojoj je reč na biblijski način. Kako to zaključujemo? “Padni na zemlju, ljubi je, natopi je suzama svojim…” je tipična slika molitve poniznosti pokajnika. Ta čovekova poniznost pred Bogom karakteristična je za stvaralaštvo Dostojevskog. To potvrđuje i Andre Žid u svojim predavanjima: “Od prvog susreta on je mislio da ima nečeg višeg, ne samo u odnosu na njega, već na celo čovečanstvo, nečeg božanskog… Ta poniznost o kojoj sam vam govorio u početku, pripremala ga je za podređeni položaj prema onome što je priznavao za više. On se pred Hristom duboko poklonio…” Poniznost koju je Dostojevski oslikao u gore navedenom odeljku jeste suštinska važnost u hrišćanstvu u sledećim primerima:
“Bog se suprotstavlja oholima, a poniznima daje blagodat.” Evanđelje po Mateju, 23:12
“Ko uzdiže samoga sebe biće ponižen, unizi samog sebe” Drugi deo odeljka “(…) natopi je suzama svojim” takođe je karakterističan hrišćanski motiv. Pokajnici plaču pred Gospodom.
Jakovljeva poslanica, 4:9 “Osetite svoju bedu tugujte i zaplačite”
Da bismo još bolje ilustrovali taj deo o plaču, navešćemo još jednu misao Dostojevskog iz romana “Zli dusi”: “Kad budeš natopio zemlju suzama, kad ih budeš žrtvovao, tvoja tuga će nestati istog trenutka i ti ćeš biti potpuno utešen.” Ovde je biblijski podtekst više nego očigledan. Uporedimo ovaj citat sa Drugom knjigom o carevima, 20:3-5
“(…) I plaka Jezekija veoma. I Isaija još ne beše otišao do polovine dvora, a dođe mu reč Gospodnja govoreći: vrati se i reci Jezekiji, vojsci naroda mojega ovako veli Gospod bog Davida oca tvojega: vago sam molitvu tvoju i video sam suze tvoje; svo isceliću te…”
Dakle, Bog vidi suze svog stvorenja, teši ga i uslišuje njegove molitve. Nije li to osnovna misao navedenih citata Dostojevskog.
Videli smo na kakve je sve načine moguće uobličiti ideju Enciklopedije, ideju da ništa nije bezvredno i besmisleno. Na kraju istaknimo kako to potvrđuje i naratorka novele: “Htela sam da zapišem što više podataka o svom ocu kako bih mogla da imam, u časovima očajanja, neki dokaz o tome da njegov život nije bio uzaludan, da ima još na svetu ljudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju, svako ljudsko trajanje. (Uteha, makar kakva da je.)
Iz ideje da ni jedan ljudski život neće biti besmislen proeistiće misao o neponovljivosti ljudskog života, svakog ljudskog života. Ta neponovljivost daje uzlaznu intonaciju onoj koncepciji o sveopštem ponavljanju, a tom bezličnom krugu istorijske more daje jedan lični ton. To je i poenta ove novele, kao što kaže naratorka: “Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije mrtvih – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije, tot veličanstvenog spomenika različitosti insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)”
“U pitanju je upravo ta opsesivna ideja sastavljača o neponovljivosti svakog ljudskog stvora, o jedinstvenosti svakog događaja.”
“(…) i nikad više, nikad, neće u drugoj polovini 1935. boraviti neki B.M., geometar u požarevačkoj kasarni i citati planove pored peći, razmišljajući o tome kako je prilikom jednog noćnog marsha, pre dva-tri meseca ugledao more.”
Iz ovoga vidimo da Kiš insistira na tome da se sve ponavlja osim čovekove individualnosti. Ova ideja ima biblijsku pozadinu. U veoma živom odnosu između Boga i čoveka, koji je opisan u Bibliji, naglašava se upravo posebnost pojedinca. To se može zaključiti od toga što se Bog svojim slugama uglavnom objavljuje lično ili preko proroka, ali i u tom slučaju obraća im se pojedinačno i najčešće ih naziva imenom. Obzirom da ime/ime i prezime identifikuju čoveka, a i da je imenovanje često shvatano kao ekvivalentno stvaranju, onda se jasno može videti da je svaka ličnost zasebno isticana kao takva. Navedimo nekoliko primera:
Knjiga proroka Isaije, 43:1 “(…) ne boj se jer te otkupih, pozvax te po imenu tvom; moj si” 145:4 “(…) prozrax te imenom tvojim i prezimenom tvojim.”
Prva knjiga Samuilova, 3:10 “A Gospod dođe i stade i zovnu ga kao pre: Samuilo! Samuilo! A Samuilo reče: govori Gospode, čuje sluga tvoj.”
Knjiga proroka Jeremije, 1:11 “Posle mi dođe reč Gospodna govoreći: šta vidiš, Jeremija? I rekoh: vidim prut bademov.”
Dela apostolska, 10:13,14 “I glas mu doviknu: ustani, Petre, zakoli i pojedi. Petar, par, reče: nipošto, Gospode…”
I još 9:3-5 “Ali kada se putujući približio Damasku, obasja ga odjednom svetlost sa neba, te pade na zemlju i čuj glas kako mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? On, pak, reče: ko si, Gospode? A on: ja sam Isus koga ti goniš.”
Tako smatramo da se ovde strogo poštuje čovekova posebnost i neponovljivost.
Suštinski motiv ove novele, kao i cele zbirke, pa i lajt motiv Kišovog stvaralaštva jeste smrt. Po njemu literatura ne može da izbegne jer je “suština čoveka upravo svest o sopstvenoj smrti.” Postavimo pitanje kakvu prirodu smrti zastupa Kiš i da li je uopšte smrt obojena negativnim tonom.
Najčešće mišljenje jeste da je smrt “apsolutni završetak nečeg pozitivnog i živog” (Rečnik simbola). Drugo, ređe mišljenje zastupa ideju da je smrt “kapija lepšeg sveta”. Ova dva mišljenja reprezentuju dve osnovne biblijske koncepcije smrti – prva je starozavetna, a druga novozavetna. Priroda starozavetne smrti je posledica prvog greha i ona je zastrašujuća. Iščitaćemo to iz sledećih stihova:
Prva knjiga Mojsijeva, 3:19 “Sa znojem lica svog ješćeš hleb dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet, jer si prah i u prah ćeš se vratiti.” Psalam, 49:15 “Ali će ih kao ovce zatvoriti u pakao, smrt će im biti pastir.” Druga Samuilova, 14:14 “Jer ćemo doista pomreti, i jesmo kao voda koja se prospe na zemlju i više se ne može skupiti.” Knjiga o Jovu, 14:1:2. “Čovek (…) kao cveta niče, odseca se i beži kao sen, i ne ostaje. (…) a čovek umire iznemogao i kad izdahne čovek, gde je?”
Znatna promena se, međutim, uočava u shvatanju smrti u Novom Zavetu; dolaskom Hrista, Mesije, Spasitelja, koji je nadvladao kapije smrti. Hrist je jedini koji se uhvatio u koštac sa starim neprijateljem ljudskog roda i izašao kao pobednik. Dela apostolska, 2:24 “Ali ga Bog oslobodi smrtnih bolova i podiže ga, jer nije bilo mogućno da ga smrt drži.” I još 2:31,32 “Niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih, niti mu je telo istrujulo. Ovoga Isusa Bog je vaskrsao čemu smo mi svēdoci.”
Time je priroda smrti znatno predimenzionisana te novozavetni čovek shvata smrt kao povratak u izgubljeni raj. Tome svedoče sledeći stihovi. Evanđelje po Jovanu, 11:25 “Reče joj Isus: ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – i ako umre živeće.” Poslanica Filipljanima, 1:21-24 “Jer je Hrist za mane život a smrt dobitak. (…) mučim se s dve strane: imam želju da umrem i da budem s Hristom, što je kud i kamo bolje, ali ostati u telu to je potrebnije radi vas.” Poslanica Jevrejima, 2:14,15 “Kako pak deca imaju učešća u krvi i ploti, tako i on (Hrist) uze učešće u tome da smrću obesnaji onoga što ima vlast nad smrću tj. đavla i da izbavi one koji su strahujući od smrti celoga života bili u ropstvu.”
Sada bi valjalo utvrditi prirodu smrti u “Enciklopediji mrtvih”. U utrobi B.M.-a, naratorkinog oca, se pojavljuje smrtonosni sarkom u obliku cveta. Dakle, javljaju se dve oprečne tendencije u jednom obliku – smrt i cvet. Cvet kao simbol, između ostalog, označava edensko stanje i povratak tom praiskonskom stanju. Sarkom u obliku cveta, svojom suštinom izaziva smrt, a svojim oblikom ukazuje na raj, rajjsko stanje. Znači, smrt se može shvatiti kao povratak u izgubljeni raj, kod Boga. Ona je ovde novozavetne prirode. Ima i u noveli jedna misao koja potkrepljuje ovu tvrdnju.
“(…) o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju.” Iz ovoga se zaključuje da smrt nije svršetak, već novi početak, početak večitog trajanja.
U ovom sjajnom palimpsestu otkrili smo slojeve stare književnosti, drevnih mitova, večne motive, kao i sjajno poznavanje moderne književne misli. Taj izuzetno književno-kulturni mozaik, prikazan kroz prizmu savremenog života, realizovan je jedinstvenim korišćenjem jezika, potpunim savršenstvom reči.
U igri stvarnosti i mašte on prikazuje celokupno iskustvo civilizacije, sodeći ga na mikrokosmos jedne individue, naglašavajući na taj način kako posebnost tako i krhkost svakog ljudskog bića. “Enciklopedija mrtvih” poziva na razmišljanje, u tišini, o božanskoj biti u čoveku, o njegovom mestu u svemiru, o nekom drugom svetu, koji je tu blizu nas, iako davno zaboravljen.
Branislava Vasić
Časopis Polja
(6) Pantić, Mihailo. “Enciklopedija mrtvih – priča i smrt”, predgovor zbirci u izdanju Knjiga-komerc, Beograd, biblioteka Knjižestvo.
(7) Žid, Andre i Jirar, Rene. “Dostojevski”, Novi Sad, Književna zajednica, 1994.
(8) Rečnik simbola, priredili: Krsto Milovanović i Tomislav Gavrić, Kragujevac, Narodno delo, 1994.
(9) Rečnik grčke i rimske mitologije, priredili: Dragoslav Srejović i Aleksandra Čermanović, Beograd, Srpska književna zadruga, 1992.
(10) Enciklopedija živih religija, Beograd, Nolit, 1990.
1 Meletinski, E.M. “Poetika mita”, Beograd, Nolit, 1985. 2 Stajger, Emil. “Umeće tumačenja”, Beograd, Prosveta, 1978. 3 Ignjatović, Srba. “Književnost i novi mit”, Novi Sad, Bratstvo-jedinstvo, 1988. 4 Delić, Jovan. “Književni pogledi Danila Kiša”, Beograd, Prosveta, 1995. 5 Ignjatović, Srba. “Oživljeni mit”, Novi Sad, Bratstvo-jedinstvo, 1988. 6 “Enciklopedija živih religija”, Beograd, Nolit, 1990. 7 Delić, Jovan. “Književni pogledi Danila Kiša”, Beograd, Prosveta, 1995. 8 Meletinski, E.M. “Poetika mita”, Beograd, Nolit, 1985. 9 Meletinski, E.M. “Poetika mita”, Beograd, Nolit, 1985. 10 Žid, Andre /Jirar, Rene. “Dostojevski”, Novi Sad, Književna zajednica, 1994.
