Za Sabata se ne bi moglo reći da je rođeni pisac: njegova prva interesovanja nisu imala nikakve veze sa književnošću. U memoarima beleži da je kao dečak samo hteo da slika, i slikanju je posvećivao svoje srećne sate, praveći portrete i pejzaže. Međutim, kako je rastao pored svojih desetoro braće i sestara, njegova strast se promenila, da bi se ponovo javila u starosti, ali je opet ustuknula pred novom strašću: zanimanjem za politiku. Dok je išao u srednju školu u gradu La Plati, bio se povezao sa anarhističkim pokretom, koji je, iako na zalasku, još imao sledbenike. Njegova prva iskustva u političkoj borbi protekla su u borbi i protestima zbog pogubljenja anarhista Saka i Vancetija u Sjedinjenim Državama. Njegov anarhizam trajao je približno dve godine, da bi se on potom okrenuo komunizmu, koji je video kao pokret manje utopičan i sa većim mogućnostima da se bori za stvarnu vlast.
U La Plati, komunistička partija bila je snažna i organizovana u ilegali; nad njom je vladala zabrana koju je nametnula Uriburuova diktatura. Sabato je u studentskoj grupaciji Insureksit, koja je, mada nezvanično, bila deo Omladinske federacije komunista, pronašao prostor u kojem će se boriti za socijalna pitanja u kojima se angažovao. Ta grupa imala je za cilj da se poveže sa radničkim protestima i da artikuliše zajedničku političku borbu radnika i studenata. Insureksit se s godinama pretvorio u važnu sindikalno-studentsku grupaciju koja je uvela brojne mlade u komunistički aktivizam.
U tom periodu je Sabato počeo da učestvuje na političkoj sceni i da određuje svoju poziciju. Godine 1931. napisao je prvi članak koji mu je objavljen u štampi: „Nauka i Crkva“. Objavljen je u časopisu Claridad, nekadašnjem glasilu grupe Boedo, jasno levičarskog opredeljenja.
Tu Sabato piše sa humorom, ironijom i dozom nihilizma o tome kako je napravljen studio radiotelefonije koji će papa koristiti „da bi mogao komotno iza radnog stola da komunicira sa svojom pastvom i da se bolje brine o tome da nijedna zabludela ovca ne krene širokim putem“, a Bog „se zapustio, zarastao u bradu, prljav, neuredan, psuje kao kočijaš pred svim svecima i mračno spominje samoubistvo“.
Za tim člankom usledili su drugi u kojima slavi borbu Insureksita i komunističke ideale, bori se protiv reforme univerziteta, zato što je njena ideologija zbrkana i protivrečna, i svoju grupaciju opisuje kao deo jedine partije koja ima revolucionarnu ideologiju.
Njegov angažman u komunističkom aktivizmu bio je toliko značajan da je, zahvaljujući teorijskim znanjima koja je imao, preuzeo na sebe da obrazuje druge aktiviste držeći „kurseve marksističkog osposobljavanja“. Na jednom od tih kurseva, koji je držao u kući porodice nemačkog geologa Valtera Šilera, upoznao je Matilde Kusminski Rihter, devojku od 17 godina, kojom se oženio 1936. Matilde, ćerka iz pravoverne jevrejske porodice, odlučila je da pobegne od kuće, i tako su Sabata počeli da traže i zato što ju je „oteo“, i zato što je komunista. Sabato i Matilde pobegli su iz La Plate i nastanili se u Aveljanedi, gde su se neko vreme skrivali. Sve to ga nije sprečilo da se 1933. godine, kao delegat, kandiduje za Argentinsku univerzitetsku federaciju (FUA), i to za provinciju Tukuman, a nije ga ometalo ni u studijama. Od 1929. do 1933. položio je osamnaest ispita.
Potom je tri godine prestao da studira i posvetio se sindikalnoj borbi na univerzitetu, učestvovao u polemikama u časopisu Claridad i putovao po celoj zemlji kao predstavnik FUA.
Sredinom 1934. Komunistička partija poslala ga je na Međunarodni kongres protiv fašizma i rata u Belgiju. Dok je bio tamo, njegove sumnje u staljinizam izazvale su krizu i on je pobegao u Pariz. Živeći u nekoj sobici u École Normale Supérieure, bez para, Sabato je ponovo otkrio privlačnost matematike: “Jednog popodneva, ušao sam u knjižaru ’Žiber’, na Bulevaru Sen Mišel, ukrao knjigu iz matematičke analize Emila Borela, i pobegao sa knjigom sakrivenom ispod mantila. Sećam se ledene zimske večeri kada sam čitao prve delove, drhteći kao vernik koji ponovo ulazi u hram nakon mračnog tumaranja punog nasilja i greha.”
Takozvani platonski svet ponovo ga je oduševio i zato je rešio da se vrati u La Platu i nastavi studije. Iako je i dalje bio univerzietski aktivista marksističkih pogleda, počeo je da se distancira od Komunističke partije, u čemu je udela imao i raspad grupe Insureksit.
Novi izazov za Sabata bio je da završi studije. Godine 1936. položio je poslednjih pet ispita i odbranio tezu o „Potencijalima ekscitacije i jonizacije atoma Kr“, i dobio titulu doktora fizičko-matematičkih nauka. U međuvremenu, objavio je nekoliko manjih naučnih radova u akademskim časopisima Univerziteta, a godinu dana kasnije neobičnu knjižicu u kojoj prikazuje praktičan ogled Kako sam konstruisao teleskop sa otvorom od osam palaca, sa predgovorom fizičara Enrikea Gaviole, s kim je ostao dugogodišnji prijatelj. Započeo je i karijeru profesora na katedrama za mehaniku i matematičku analizu na Nacionalnom univerzitetu i u Trgovačkoj školi u La Plati.
Potpuno se posvetio predavanjima i naučnom istraživanju, što mu je omogućilo da dobije stipendiju od Argentinskog udruženja za napredak nauke, kojim je predsedavao Bernardo Ousaj, za boravak na pariskom Institut du Radium. Sabato je otputovao u Francusku zajedno sa suprugom i tek rođenim sinom. Tamo je njegovo ponašanje počelo da se menja. Preko dana je radio u Laboratoriji Kiri, ali kako je vreme prolazilo, to je činio sa sve manje zanimanja i više razočaranja. U to vreme, provodio je noći čitajući književnost i filozofiju. Počeo je i da se sreće sa slikarima i piscima iz nadrealističke grupe.
Kada su mu se supruga i sin vratili u Argentinu, provodio je vreme sa Oskarom Domingesom. Dominges, slikar poreklom sa Kanarskih ostrva, bio je povezan sa nadrealističkim pokretom, ali ga je Andre Breton ekskomunicirao. Ipak, upravo je Breton u časopisu Minotaur objavio tekst u kojem Dominges i Sabato izmišljaju „litohronički“ postupak, kojim se dopire u četvrtu dimenziju na polju skulpture. Dominges je, po Sabatovom priznanju, bio glavni podstrekač njegovog napuštanja nauke: „U čestim susretima u njegovom ateljeu stalno mi je ponavljao da treba da se ostavim tih ‘budalaština’ u laboratoriji i da se potpuno posvetim slikarstvu.“ Slikar mu je otkrio nepoznato lice nadrealističkog humora u malim noćnim avanturama koje su delili, u pismima upućenim francuskom ministru rata u kojem su tražili da se u Italiju pošalje oklopnjača koja će dovesti papu radi litohroničkog eksperimenta u pravljenju „manfraga“, kolažnih čudovišta…
Za vreme drugog boravka u Francuskoj Sabato je počeo da piše prva poglavlja romana Nemi izvor, od kojeg je objavljen samo deo, u časopisu Sur, po preporuci urugvajskog pisca Felisberta Ernandesa. Taj roman najavljuje Sabatove kasnije romane, i čak će se jedan od glavnih likova, Karlos, iznova pojaviti u romanima O junacima i grobovima i Abadon, anđeo uništenja. U objavljenom odlomku, u fiktivnu naraciju preveo je svoje detinjstvo i etapu komunističke mladosti, čime se književna kritika još nije pozabavila.
Sa napola završenim romanom i sa nadrealističkim doživljajima, uoči početka rata u Evropi, Sabato je otputovao u Sjedinjene Države, gde je nastavio sa stipendijom na Massachusetts Institute of Technology. Tamo je u uglednom časopisu Physical Rewiew 1939. godine objavio kratak kritički rad posvećen teoriji Alvenovog ciklotrona. Po povratku u La Platu vratio se u Institut za fiziku na Univerzitetu; još je verovao u nauku kao izlaz za svoja egzistencijalna preispitivanja.
Etapa koja počinje 1940. godine jeste ona koja ga je konačno dovela do toga da se odvoji od nauke. Iako će mu biti potrebno još nekoliko godina da donese doluku, nadrealističko iskustvo uticalo je na njega na takav način da je to bio jedan od činilaca koji su ga naveli da naučničku karijeru zameni za književnu. U međuvremenu je nastavio da drži časove kao profesor na Univerzitetu u La Plati, u Nacionalnom institutu za gimnazijske profesore, i na drugim mestima. Nastavio je da piše i naučne radove koje je objavljivao u različitim akademskim časopisima, kao što su Anali argentinskog naučnog društva.
Ugled koji mu je donosilo to što je mladi doktor fizike koji se obrazovao u inostranstvu, predavački rad i znanje engleskog i francuskog omogućili su mu da prevede i napiše predgovore za nekoliko knjiga vezanih za njegovu specijanost, kao što su Televizija (1940) Kurta Lipferta; Rođenje i smrt sunca (1942) Džordža Gamova i ABC relativnosti (1943) Bertranda Rasela.
Pored tog posla, vezanog za naučnički poziv, počelo je da se pomalja opredelenje za književnost. Način na koji je Sabato pokazao svoje prisustvo na tom polju bio je književna kritika. Prvi je bio prikaz romana Adolfa Bjoja Kasaresa Morelov izum, objavljen u časopisu Teseo, koji je uređivao pesnik i izdavač Markos Finherit. Kritika se toliko dopala Pedru Enrikesu Urenji, jednom od najznačajnijih hispanista toga doba, da je rešio da je objavi u časopisu Sur. Tako je Sabato stupio u kontakt sa grupom oko časopisa Viktorije Okampo. Više puta je ponavljao da je taj časopis bio „njegov univerzitet“.
U Suru je sarađivao više od trideset godina, objavljujući eseje i odlomke romana, odgovarajući na ankete i učestvujući u debatama, a u početku i uređujući sekciju „Kalendar“ (1942–1943), gde je komentarisao događaje i predstave na domaćoj i međunarodnoj sceni, sa ironijom koja je najavljivala njegovu prvu knjigu.
Već krenuvši putem književnosti, nastavio je da piše roman Nemi izvor i konačno prestao da predaje. Iako je odluka da ne predaje fiziku na univerzitetu bila neopoziva, ostao je prisutan na različitim naučnim događajima, što pokazuje da je njegovo udaljavanje od nauke bilo sporo i imalo uspone i padove. I druge okolnosti su ga navele da nastavi sa planovima koje možda i nije želeo da sprovede u delo: skromna porodična ekonomija posle napuštanja katedre prinudila ga je da se prihvata različitih poslova sve do 1945. godine.
Napisao je dve knjige namenjene školskom obrazovanju. Godine 1944, u saradnji sa Alehandrom de Bišopom, objavio je Elemente fizike za nacionalne trgovačke škole. Tom knjigom počela je serija knjiga iz prirodnih nauka za srednjoškolsko obrazovanje u kojima se na nov način izlažu znanja koja učenici treba da steknu na jasan i praktičan način. Usledio je udžbenik Elementi fizike (1946), napisan u saradnji sa profesorom Albertom Maistegijem koji će postati klasična knjiga u dopunjenom izdanju na kojem je radio Sabatov bratanac Horhe Sabato. Istrajavajući u književnoj vokaciji, Sabato je otišao iz Buenos Ajresa. Da bi mu pomogao, prijatelj, pisac Enrike Vernike, upoznao ga je sa Federikom Valjeom, značajnom ličnošću nacionalnog filma. Valje je imao kuću u El Pantanilju, u provinciji Kordoba. Sabato je iznajmio tu kuću na nekoliko meseci, i tamo napisao deo tekstova koji će činiti prvu knjigu eseja, Pojedinac i univerzum.
Ali pritisak profesora Enrikea Gaviole i Gvida Beka bio je prisutan nedeljom, kada su dolazili da pokušaju da ga ubede da se vrati nauci. Jedino obećanje koje su dobili od njega bilo je da će završiti rad o termodinamici, koji će biti objavljen u časopisu argentinskog matematičkog društva 1945. godine.
Dok je sve manje pisao naučne radove, sve više se posvećivao književnosti: objavljivao je prikaze knjiga, učestvovao u književnim debatama, napisao tekst za knjigu fotografija Buenos Ajresa i napravio prvu reportažu. Po povratku iz Kordobe, od Federika Valjea iznajmio je kuću u Santos Lugaresu, gde će ostati da živi do kraja života.
Mesec dana nakon što je, 6. avgusta 1945, bačena nuklearna bomba na Hirošimu, Sabato je objavio čudnu knjižicu koja je preplavila knjižare u Buenos Ajresu: Istorija i načela atomske bombe. Autori knjige, K. Ugarteće i S. Bertran, čitaocima nisu bili poznati. O Bertranu se pričalo da je neki istaknuti španski republikanski profesor, „poznat po didaktičkim aktivnostima i daru za izlaganje“.
Što se tiče Ugartećea, pričalo se da „pod dobro poznatim pseudonimom piše jedan od naših najistaknutijih ljudi od nauke, koji se istakao novinskim popularizacijama“. Pod imenom Hrisostom Ugarteće, u dnevniku El Mundo de Buenos Aires, od marta do avgusta 1945, objavljen je niz tekstova o najrazličitijim temama: Voltina baterija, beskonačnost univerzuma, interplanetarna putovanja, radar, itd. Ugarteće je za te novine takođe pisao i o atomskoj bombi, u danima nakon što je bačena. Ko se krije iza tog imena? Upravo Sabato. Ne zna se zašto je izabrao to ime. Mogućno je razumeti razloge koji su Sabata naveli da objavi knjigu pod pseudonimom. Odluka da napusti nauku ostavila je porodicu bez stalnih prihoda, i zato je morao da drži i privatne časove fizike, da radi korekturu, da bude povremeni saradnik u izdavačkim kućama Raigal, Kodeks i Emece, pa čak i da prodaje čuvenu Enciklopediju Britaniku. Izdavačka kuća Nova, za koju je takođe radio, ponudila je da mu objavi knjigu. Sabato je prihvatio da je napiše pod pseudonimom.
Istorija i načela atomske bombe zapravo je sinopsis građenja hidrogenske bombe, a sadrži i razmišljanja u kojima autor upozorava: “Dokle god se svet upravlja prema načelu privatne dobiti i dividendi, nema mogućnosti da se ostvari ništa veliko na osnovu atomske energije; naprotiv, kretaće se u pravcu nekog fantastičnog rata, opšteg uništenja, varvarstva i smrti. Zato atomska bomba ne predstavlja samo tehnički problem, nego pre svega etički.”
Deo ove knjige će, uz izvesne manje izmene, Sabato objaviti pod sopstvenim imenom u petom tomu Praktične enciklopedije Džekson (1951) i u drugom tomu Našeg čudesnog univerzuma (1959), enciklopediji čiji je on sam bio uurednik.
Sabato je tokom života koristio nekoliko pseudonima. Prvi za koji se zna je Feri, iz komunističke etape. Drugi je Ernesto Kavana, kojim je potpisao adaptaciju scenarija za film Treći gost (1946), koji je režirao Eduardo Boneo. Elen Fero, koja je sa Sabatom sarađivala na tom poslu, rekla je: “Mnogi su tada smatrali da pisanje za film nije preterano ozbiljna stvar. A naročito za humoristički film koji bi pisao teskobom namučeni profesor koji se sprema na napusti fiziku zarad književnosti.”
Drugi pseudonim bio je E. Kavalkanti. Pod tim imenom, koje upućuje na prababu Đuzepinu Kavalkanti, objavio je dodatak „Šta je egzistencijalizam?“ u časopisu Mundo Argentino, koji je uređivao. Deo tog materijala uključiće u predavanje o istoj temi koje će objaviti nekoliko godina kasnije.
Nakon što je objavio prvu knjigu eseja, Pojedinac i univerzum, razlozi da se krije iza pseudonima su nestali. Sabato je počeo da se ističe ne samo kao pisac, nego i svojim razmišlajnjima o aktualnim pitanjima nacije. Njegovo javno prisustvo uvećavalo se sve dok nije postao jedan od glasova koje ljudi najčešće slušaju u raspravama o suštinskim pitanjima u zemlji.
Napraviti sintezu njegovih građanskih aktivnosti znači uplesti se u zamršen splet, u nesporazume. Sabato je izazvao žestoku polemiku koja traje i posle njegove smrti, kao i njegovo delo, uz kritiku koja je ponekad pravedna i umesna, a ponekad ipak neinformisana i zlonamerna. Danas se kritikovanje Sabata pretvorilo u opšte mesto. Možda nedostaje razmišljanje o tome kako su njegovi politički stavovi bili i pod uticajem estetskog mišljenja koje je prihvatio kao pisac. U esejima
Sabato se trudio da onemogući apsolutnu vladavinu razuma. Njegovo estetsko opredeljenje u romanu traži mesto za strast, za iracionalno kao metod spoznaje. Posebno ističe potrebu za vraćanjem vrednosti iracionalnog, koje ostvaruje kroz književni diskurs, ali i kroz političko delovanje. On lično bio je osoba kojom su vladale strasti, dobro poznate po svojoj dubini i jačini.
Otuda njegove oscilacije i ambivalencije, i njegov put od komunističkog aktiviste, promotera društvene revolucije, do naučnika koji podržava napredak razuma, i konačno, pisca koji poriče apsolutnu moć racionalnosti. Njegov poslednji roman, Abadon, anđeo uništenja, jasno pokazuje piščevu koncepciju sveta. Sabato tu najavljuje konačnu bitku između sila dobra i zla, i proriče katastrofu civilizacije koja će biti zamenjena drugom, duhovnom i superiornom. Ta opskurantistička koncepcija bitke između duhovnih entiteta, delom naslednica puta koji vodi od romantizma do nadrealizma, jeste narativizacija kritike koju naš autor upućuje u prvim esejima, a naročito u Ljudima i zupčanicima. Tu postulira krizu cele koncepcije ljudskog života koja je na Zapadu nastala sa renesansom i osuđuje razum kao jednu od amoralnih dinamičkih sila koje su dovele do paradoksnog stanja „dehumanizacije čovečanstva“. Sabato odbacuje razum kao glavno sredstvo kojim se čovek može služiti u izgradnji društva: umesto da osuđuje zloupotrebu, on ga ukida i postulira rešenje za čovekove probleme u traganju za duhovnim, tamnim i hermetičkim.
Sa tog stanovišta mogućnno je razumeti genezu različitih testova u kojima se bavi ovom tematikom. Kao u članku „Jedna teorija predskazivanja budućnosti“ (Okultne nauke, 1967), gde izlaže hipotezu da duša, kada izađe iz tela, „van prostora i vremena, može da vidi kao čistu sadašnjost ono što je za telo još neizvesna budućnost“. Ili se može razumeti zašto je Sabato uređivao časopis Mitomagija. Misteriozne teme (1969), ezoterijsku enciklopediju okultizma, astrologije, spiritizma i parapsihologije.
Možda je odbacivanje razuma, od presudnog značaja u njegovim esejima i fikciji, na kraju postalo pretežak teret za njegov javni život. Tu možda leži problem koji kao intelektualac nije mogao izbeći, ali možda i koren njegove snage kao romansijera.
Ariel Flejšer
2018.
Časopis Gradac
