Kingzli Ejmis (Kingsley Amis, 1922–1995) predstavlja paradoksalnu figuru engleske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Za nekoga ko spada među najpoznatije ličnosti na engleskoj književnoj sceni i u javnom životu, kome je, kako ističe njegov biograf Erik Džejkobs (Eric Jacobs), osigurano mesto među velikanima engleske humorističke proze kakvi su P. G. Vudhaus (P. G. Wodehouse), Ivlin Vo (Evelyn Waugh) i Entoni Pauel (Anthony Powell), isuviše često se dešavalo da ne bude dovoljno ozbiljno shvaćen. Razloga za to bilo je više, ali svi su, na ovaj ili onaj način, bili vezani za njegovu ličnost: Ejmis je svoje stavove uvek zastupao bez dlake na jeziku, bilo da se radilo o književnim stvarima ili, na primer, politici, i tako se mnogima zamerio ili im je, u najmanju ruku, išao na živce. Levičari, recimo, nisu mogli da mu oproste što je, od nekadašnjeg simpatizera Laburističke stranke (jedno kraće vreme bio je čak i komunista) postao pristalica Konzervativne stranke (izuzimajući jednim delom njenu politiku u domenu obrazovnog sistema, bio je fasciniran likom i delom Margaret Tačer); napadali su ga, kako beleži Džon MekDermot (John McDermott), kao „beznadežnog reakcionara” i „izdajnika socijalizma”.
Stvari ne stoje bitno drugačije ni kada je reč o Ejmisovoj književnoj reputaciji. U svesti mnogih čitalaca, a ne manjka ni takvih kritičara, ostao je zapamćen kao autor romana Srećni Džim (Lucky Jim), pisac-zabavljač čiji opus gotovo da je svodiv na jednu jedinu knjigu. Premda je pretežna većina njegovih romana dobijala povoljne kritike prilikom objavljivanja, te su se pohvale, kako uočava Džon MekDermot, neretko svodile na šablonske fraze po sistemu „prilog + pridev”, kojima kritičari po inerciji pribegavaju kada valja odraditi još jednu recenziju: „đavolski domišljato”, „silno dopadljivo” i tome slično, uz gotovo obaveznu napomenu da je delo o kome je reč „njegova najzabavnija knjiga od Srećnog Džima do danas”. Kada se tome doda Ejmisovo neuvijeno nipodaštavanje modernizma, koje je protiv njega okrenulo zagovornike eksperimentalne proze kao jedine zaloge vitalnosti – pa i opstanka – romana kao književne vrste, što će reći, veliki deo takozvanog akademskog establišmenta, nije se čuditi što su ga priznanja poput počasnih doktorata (njegov bliski prijatelj još od studentskih dana pesnik Filip Larkin nanizao ih je čak sedam, Ejmisu se nije posrećio nijedan) i književnih nagrada uglavnom zaobilazila. Pod stare dane snašla ga je najuglednija književna nagrada u Engleskoj, Bukerova nagrada (The Booker Prize), koju je 1986. godine dobio za roman Matorci (The Old Devils). Uz zvanje počasnog člana uprave koje mu je dodelio Univerzitet Svonzija (u Velsu), titula Commander of the British Empire za veliki doprinos dobrobiti i ugledu zemlje, dodeljena 1980. godine, kao i zvanje viteza (titula Sera), koje je dobio 1990. godine, spisak zvaničnih priznanja koje je Kingzli Ejmis dobio za života manje-više je upotpunjen.
Pored Ejmisove naglašene odbojnosti prema modernizmu, književnom establišmentu nije prijala ni njegova sklonost prema takozvanoj „žanrovskoj” prozi, koja je često smatrana nedostojnom ozbiljnog kritičkog pristupa, a ni činjenica da je bio veoma plodan pisac (ostavio je za sobom više od dvadeset knjiga proze, pregršt zbirki poezije i sijaset radova esejističkog karaktera na teme u rasponu od naučne fantastike i romana o Džejmsu Bondu do pića) nije osobito doprinela njegovoj reputaciji (u šta je, kako ističe Džon MekDermot, bio u prilici da se uveri i njegov savremenik Entoni Berdžis, pisac ništa manje plodan i raznovrstan od Ejmisa). Logika onih koje je Ejmis razočarao time što nije u beskraj reciklirao svoj prvi roman bila je ta da pisac tako obimnog opusa, koji se okušao u stilski toliko raznorodnim varijetetima romana, ne može biti ozbiljan stvaralac. Kada se, uz sve ovo, ima u vidu i to da je Ejmis, kako izgleda, češće nego većina drugih pisaca bio žrtva učitavanja vanknjiževnih, najčešće biografskih elemenata u njegovo delo, ne iznenađuje što su za sada još u manjini oni koji ga vide kao „ozbiljnog humorističkog pisca”, moralistu koji se u svome delu dosledno bavio preispitivanjem moralnih dilema i jednog od najvećih engleskih proznih pisaca druge polovine dvadesetog veka.
Kao književnik, Kingzli Ejmis bio je ono što bi se žargonom sportskih izveštača nazivalo all-rounder (igrač koji s uspehom može da igra na svakom mestu u timu): pisao je prozu, poeziju, eseje, kritičke prikaze, polemičke članke, radio drame, scenarije za televizijske drame, tekstove za reklame, a jedno vreme i prikaze restorana za nekoliko engleskih časopisa. Bio je istinski književni profesionalac: živeo je od pisanja, a poslednjih godina života, jednim delom i da bi pisao. Ovo poslednje ne treba shvatiti melodramatski; nije se tu radilo o nekakvoj predanosti umetnosti i stvaranju, već naprosto o tome da je to bio jedan od malobrojnih preostalih načina da od sebe odagna dosadu, koje se užasavao. Pisanje ga je, uz žene i piće (ne uvek tim redosledom), u životu najviše zaokupljalo. U poznim godinama, kada ga je libido definitivno napustio a i opšte zdravstveno stanje počelo da se pogoršava, na sve češća pitanja zašto još piše, kada je materijalno obezbeđen do te mere da do kraja života ne mora više da napiše nijedan red, odgovarao je: „Da bih imao šta da radim tokom prepodneva”. Naizgled frivolan, ovaj odgovor je, po viđenju Erika Džejkobsa, skrivao jednu ozbiljnu dilemu. Ejmis je sebe smatrao piscem. Ako prestane da piše, šta mu preostaje? Nastavljajući da piše, odlagao je, koliko su mu njegove moći dozvoljavale, ono čega se najviše grozio: trenutak kada više neće znati o čemu da piše. Svakodnevno rvanje s rečima, izvor koliko zadovoljstva toliko i muka, bilo mu je neophodno koliko i prisustvo Hilari (Hillary), njegove prve supruge, i dnevna doza pića.
Na književnoj sceni Ejmis je debitovao zbirkom poezije Novembarske vedrine (Bright November). Zadovoljstvo mladog autora što najzad ima knjigu objavljenu pod svojim imenom bilo je sasvim razumljivo. Kasnije je, međutim, Ejmis ispoljio ne male rezerve prema svome književnom prvencu. Kada je, 1979. godine, pravio izbor pesama za zbirku svoje sabrane poezije, od ukupno trideset i tri pesme iz svoje prve zbirke među sabrane pesme uvrstio je svega šest. Naravno, činjenica da je njegova rana poezija dobrim delom bila derivativna rezultat je prirodnog procesa stvaralačkog sazrevanja i nalaženja onoga što se obično naziva sopstvenim stvaralačkim glasom.
Isto, mutatis mutandis, važi i za prvi Ejmisov ozbiljan pokušaj da napiše roman. Roman Nasledstvo (The Legacy), napisan tokom 1947. i 1948. godine, ostao je neobjavljen, ali je razvoju Ejmisovog spisateljskog umeća doprineo, po rečima samog autora, time što ga je jednom za svagda izlečio od modernizma: „[…] bio je prepun afektiranja, modernističkih smicalica i svakovrsnih postupaka čija je svrha da čitaoca šokiraju, svega onoga što sam nedugo zatim potpuno odbacio, ali barem sam to preturio preko glave a da nisam morao da platim punom cenom – objavljivanjem knjige”.
Pre nego što je romanom Srećni Džim stekao književnu slavu, Ejmis je objavio još jednu zbirku poezije. Poeziju je nastavio da piše praktično tokom čitave spisateljske karijere, i premda ne spada u red vrhunskih engleskih pesnika kakav je, na primer, bio njegov prijatelj Filip Larkin, Ejmisov pesnički opus ostaje, da se poslužimo još jednom sportskom metaforom, ovoga puta iz pera Džona MekDermota, na samom vrhu druge lige engleske poezije druge polovine dvadesetog veka.
Srećni Džim izbacio je Ejmisa u književnu orbitu, demonstrirajući gotovo sve vrline njegove proze: virtuozno baratanje jezikom (bez modernističkog ekperimentisanja, koje je Ejmis doživljavao kao „nametnutu neobičnost”), istančan sluh za nijanse i varijetete svakodnevnog govornog jezika, vrcave igre reči i umeće u stvaranju neodoljivo komičnih situacija. No, još od samih početaka njegove književne karijere iza komične fasade prisutno je sasvim ozbiljno bavljenje ljudskim ponašanjem i njegovom moralnom dimenzijom, onim što, prema rečima samog autora, spada u „trajna obeležja ljudske prirode”. Ovom poslednjem svakako treba pripisati, za neke neočekivan, uspeh Ejmisovog prvog romana u međunarodnim razmerama (preveden je na dvadesetak jezika). Iako je razložno zapitati se koliko od izvornog duha romana dopire do čitalaca Glück für Jim, Jim Il Fortunato ili pak do onih u Koreji, treba imati u vidu da je, prema rečima jednog poljskog kritičara, Srećni Džim uživao veliku popularnost u Poljskoj zato što su mladi Poljaci borbu Džima Diksona (Dixon) za svoje mesto pod suncem, njegovo natezanje sa izveštačenošću i zlobom provincijskog akademskog establišmenta, doživljavali kao odraz svoje borbe protiv staljinizma.
Uistinu, neki aspekti recepcije Srećnog Džima pratili su Ejmisa tokom čitave njegove književne karijere. Ubrzo po objavljivanju, ovaj roman je prema ocenama mnogih kritičara postao reprezentativno delo svoje generacije. Od ovakvih stavova do poistovećivanja autora sa glavnim likom romana potreban je samo mali korak. Detalj koji verovatno najrečitije svedoči o tome jeste Džimova opaska o „prokletom Mocartu” (filthy Mozart), koja je mnoge, među njima i takve arbitre književnog ukusa toga vremena kao što su bili Filip Tojnbi (Philip Toynbee) i Siril Konoli (Cyril Connolly), navodila na primisli o novom talasu prostote i nekulture u umetnosti, a Somerseta Moma (Somerset Maugham) na izjave o pojavi jedne nove klase – „proletarijata belih okovratnika” (the white-collar proletariat).
Iako, kao što razložno ukazuje Erik Džejkobs, uopšte nije izvesno da Džim ne voli Mocarta (njemu samo ide na živce kada odurni profesor Velč /Welch/ paradira svojom navodnom sklonošću prema umetnosti), ne mali broj kritičara od zanata po inerciji je ovaj navodni prezir prema „visokoj” umetnosti pripisivao i samom Ejmisu. (U stvarnosti, Ejmis je bio veliki ljubitelj muzike i smatrao je Mocarta jednim od najvećih kompozitora.).
Druga posledica kultnog statusa Srećnog Džima bilo je svrstavanje njegovog autora u redove navodne književne zavere koja je za cilj imala društvene promene – grupe stvaralaca poznatih pod imenom „gnevni mladi ljudi”. Sâm Ejmis isticao je kako je tu na delu naprosto kritičarska manija za kategorizacijama: sve što je zajedničko piscima kao što su Džon Ozborn (John Osborne), Džon Brejn (John Braine), Alan Silitou (Alan Sillitoe), Džon Vejn (John Wain), Kolin Vilson (Colin Wilson) i Ejmis jeste njihovo društveno poreklo (srednja ili radnička klasa); međutim, opsednutost kritičara ovom jednom zajedničkom karakteristikom kao da ih je sprečavala da jasnije sagledaju ne male autorske razlike među njima.
Slično je bilo i sa drugim navodnim književnim pokretom toga vremena – poznatim naprosto kao „Pokret” (the Movement) – u koji su, pored Ejmisa, ubrajani i Filip Larkin, Donald Dejvi (Donald Davie), Elizabet Dženings (Elizabeth Jennings) i Tom Gan (Thom Gunn), da pomenemo one najpoznatije. Ni ovde, kao ni u slučaju „gnevnih mladih ljudi”, nije se radilo o tome da su pisci o kojima je reč stvorili nekakav zajednički manifest koji su potom sledili u svome stvaralaštvu. Kritičari su, kako ističe Erik Džejkobs, naprosto objavili da pokret kao takav postoji, a zatim su tražili pisce koji bi mu po svojim poetičkim stavovima mogli pripadati, tako da su postojanje navedenih pokreta i zbivanja unutar njih pre rezultat publiciteta (a neretko i slučaja) nego nekakvog zajedničkog književnog programa. Bilo kako bilo, „Pokret” svoje postojanje duguje kritičaru časopisa Spectator Entoniju Hartliju (Anthony Hartley), koji je u tada aktuelnoj polemici između „neosimbolista”, kojima je, između ostalih, pripadala Edit Sitvel (Edith Sitwell), i grupe mladih pesnika koje je Hartli nazivao „univerzitetskim duhovima” (University Wits), navodeći konkretno imena Ejmisa i Donalda Dejvija, svrstao na stranu ovih drugih.
Svakako sa više razloga nego što je to bio slučaj sa autorima iz grupe „gnevnih mladih ljudi”, Hartli je u stvaralaštvu ovih pesnika, od kojih će se neki ubrzo iskazati i kao romanopisci, video pojavu jednog novog trenda u engleskoj književnosti koji je, pod uticajem F. R. Livisa (F. R. Leavis), Vilijema Empsona (William Empson) i filozofije logičkog pozitivizma, u englesku poeziju uneo duh liberalizma i otpora tadašnjem književnom establišmentu. Naziv „Pokret” ustalio se pošto se tadašnji književni urednik Spectatora Dž. D. Skot (J.D. Scott) dosetio da u jednom uvodniku objavljenom oktobra 1954. godine malo m zameni velikim (movement → Movement).
Ovde nije mesto za neku detaljniju raspravu o valjanosti ovih književno-kritičkih odrednica, tako da ćemo se zadržati na konstataciji da o značaju koji je Srećnom Džimu pridavan sredinom pedesetih godina prošlog veka dovoljno svedoči činjenica da je, umesto nagoveštaja jedne uspešne književne karijere, što se iz današnje perspektive čini najadekvatnijom ocenom njegove vrednosti i značaja u okviru Ejmisovog opusa, ovaj roman viđen kao putokaz za nastanak ni manje ni više nego dva književna pokreta toga vremena.
Njegov autor, naravno, bio je odveć samosvojna ličnost i stvaralac da bi bez velikih rezervi prihvatio članstvo u nekom književnom pokretu, ma koliko uticajnom na tadašnjoj književnoj sceni. I zato, kada tražimo odgovor na pitanje zašto ovaj roman i danas, kada su ma kakve političke ili sociološke konotacije koje je nekada imao već odavno stvar prošlosti, nastavlja da oduševljava čitaoce, ne treba smetnuti s uma reči njegovog autora da Džim nije nikakav pokret ili generacija, već naprosto književni lik – protagonista mita o mladom čoveku u sukobu sa neprijateljski nastrojenom okolinom koji osvaja ruku voljene devojke u nadmetanju sa mrskim rivalom. Uz već navedene stilske odlike dela, ovaj „mit” naprosto nije mogao da omane: svaki čitalac će u Džimovom najvećem neprijatelju lako prepoznati ako već ne šefa univerzitetske katedre, a ono šefa na poslu, nekog lokalnog moćnika, predsednika lokalnog partijskog komiteta, pa čak i „Staljina”. Najjednostavnije rečeno, prema Džonu MekDermotu, to je roman o dobrim i lošim ljudima, o valjanim i pogrešnim načinima mišljenja i delovanja, o jazu koji ljudske težnje odvaja od njihovog ispunjenja.
Kada je, dodelom nagrade „Somerset Mom”, ozvaničen uspeh Srećnog Džima i književni ugled Kingzlija Ejmisa, on je već uveliko bio odmakao u radu na svome drugom romanu Osećanje nesigurnosti (That Uncertain Feeling). Ovaj roman nastavlja tragom svoga prethodnika kada je reč o osnovnoj situaciji kojom se delo bavi: Džon Luis (John Lewis), bibliotekar koji sa suprugom i dvoje dece živi u jednom provincijskom gradiću u Velsu, poput Džima Diksona obuzet je nastojanjem da napreduje u poslu i da se uspne na društvenoj lestvici. No, ozbiljnošću moralnih pitanja koja pokreće i kompleksnošću prikaza ljudske situacije, roman Osećanje nesigurnosti odlazi dalje od Srećnog Džima. Luisove društvene aspiracije navode ga da se upusti u vezu sa Elizabet, ženom lokalnog moćnika koji ima poslednju reč kada je u pitanju mogućnost Luisovog unapređenja na poslu. Roman se posle niza često komičnih peripetija završava Luisovim povratkom porodici i prihvatanjem slabije plaćenog posla radi porodične sreće. Tačnije rečeno, kako ukazuje Džon MekDermot, reč je o opredeljenju za mogućnost da se ostvari trajnija stabilnost porodične harmonije, koja je, kako stvari stoje, već ugrožena prisustvom zgodne gospođe Votkin (Watkin), a nesumnjivo i drugih nalik njoj. Roman se završava scenom u kojoj Luis i njegova supruga Džin (Jean) odlaze zajedno ruku pod ruku, naizgled idući stopama Džima i Kristine (Christine). Ostaje, međutim, osećanje nelagodnosti zbog svesti o tome da ono što je sa mukom stečeno isuviše lako može biti izgubljeno.
Čitaoci skloni učitavanju biografskih elemenata u književno delo teško će odoleti iskušenju da ukažu na to da je Ejmis proveo dvanaest godina u Velsu radeći kao profesor književnosti na Univerzitetu Svonzija – otuda njegovo detaljno poznavanje lokalnog miljea. U Luisovoj sklonosti ka vanbračnim avanturama, pak, još će spremnije prepoznati analognu crtu ličnosti samog autora. Zato nikada nije na odmet podsećati se banalne činjenice da je, koliko god detalja iz autorovog života bilo prepoznatljivo u njegovom delu, metodološki pogrešno delo kao takvo i likove u njemu poistovećivati sa autorovim životom i ličnošću, što je zamka u koju su kritičari Ejmisovog dela, kako ćemo se još uveriti, odveć često upadali.
Pokazalo se to i u prijemu na koji je naišao njegov sledeći roman, Sviđa mi se ovde (I Like It Here). Treba, istini za volju, odmah reći da je to jedan od dva romana sa najviše autobiografskih elemenata u Ejmisovom opusu. Inspirisan je boravkom u Portugaliji, gde je Ejmis proveo sa porodicom tri meseca pošto je putovanje u inostranstvo bio uslov da primi novčani deo nagrade „Somerset Mom”. Takođe nije sporno ni to da je od svih njegovih romana ovaj, pored toga što je najkraći, i književno „najtanji” – sa ovakvom ocenom saglasan je i sâm Ejmis. Sve to ipak nije razlog da se, po već ustaljenoj kritičarskoj navici, stavovi glavnog junaka romana Garneta Bouena (Garnet Bowen) bez ikakve ograde pripisuju Ejmisu. Kritičari koji su Ejmisu prebacivali da je ovoj knjizi dao oduška svojoj ksenofobiji pomešali su, da se poslužimo naslovom jednog Ejmisovog eseja, „stvarne i izmišljene ljude”. Najdalje je u tome valjda otišao Dejvid Rajt (David Wright), koji tvrdi da je ova knjiga napad na „praktično svaku manifestaciju evropske kulture”, a Garneta Bouena, što je vidljivo iz naslova njegovog prikaza, tretira kao turističku verziju Džima Diksona, koji je, već po definiciji, alter ego Kingzlija Ejmisa.
Ako i nije značajnije dostignuće u književnom pogledu, roman Sviđa mi se ovde svedoči o Ejmisovoj spremnosti da stalno unosi nove elemente i perspektive u svoju prozu, kloneći se pri tome njemu mrskih modernističkih postupaka. Pored toga što uspostavlja polemički odnos prema tipičnoj putopisnoj literaturi toga vremena, roman Sviđa mi se ovde je i „najknjiškija” Ejmisova knjiga, sa obiljem referenci koje bi se danas nazvale intertekstualnim. Dejvid Lodž smatra da je ova knjiga jednim delom i o stvaralačkim poteškoćama u procesu pisanja, što je karakteristična preokupacija modernista i postmodernista.
Sledeći Ejmisov roman Devojka kao ti (Take a Girl Like You) označio je novi zaokret u njegovom stvaralaštvu: u ovom delu Ejmis uvodi na scenu lik „glavnog junaka kao dripca” (the hero as bastard). Dok su protagonisti prethodnih dela bili u osnovi simpatični likovi koji nisu bez ljudskih slabosti ali postojano ulažu trud da ih otklone, glavni junaci tri Ejmisova realistička romana iz šezdesetih godina prošlog veka ispoljavaju mnogo ozbiljnije mane koje se, kako zapaža Džon MekDermot, ispoljavaju kroz različite vidove seksualne i materijalne pohlepnosti. Pomak u odnosu na prethodna dela predstavlja i činjenica da u ovim romanima ženski likovi imaju mnogo značajniju ulogu, kako u radnji romana tako i njegovoj moralnoj dinamici.
Dženi Ban (Jenny Bunn), junakinja romana Devojka kao ti, mlada, neiskvarena devojka prilično viktorijanskih shvatanja (naročito kada je reč o pogledima na seks), dobija posao učiteljice u jednom provincijskom gradiću u blizini Londona. Tražeći čoveka svog života, Dženi se zaljubljuje u šarmantnog zavodnika Petrika Stendiša (Patrick Standish). Petrikov šarm, međutim, gotovo potpuno je odvojen od vrline, kako zapaža Džon MekDermot. Dženina želja da nevina uđe u brak i Petrikovo uporno nastojanje da je odvede u krevet bez bračnih stega odražavaju sukob vrednosti širih razmera. Ako iz današnje perspektive to izgleda kao „mnogo buke ni oko čega”, ne treba smetnuti s uma činjenicu da je duhovna klima u Britaniji na početku šezdesetih godina prošlog veka još u velikoj meri bila obeležena recidivom viktorijanskog shvatanja morala.
Gledajući iz ovog ugla, roman Devojka kao ti na svoj način je anticipirao promene i lomove u svesti i životima ljudi koje je donela takozvana „seksualna revolucija” šezdesetih godina: Dženin otpor slama se na jednoj zabavi, kada Petrik uspeva da ostvari svoju nameru pošto je prethodno napije. Lišena iluzija, Dženi odlučuje da se uda za Petrika, svesna da će njihova zajednička budućnost biti mnogo drugačija nego što se nadala, ne verujući mnogo Petrikovim obećanjima da će se promeniti.
Sa već gotovo predvidljivom pravilnošću, neki kritičari su neprijateljski reagovali na inovacije u Ejmisovoj prozi. Najveće zamerke autoru su upućivane zbog Petrikove amoralnosti. Ni prvi ni poslednji put, Ejmis je bio u prilici da svoje kritičare podseti na to kako moralno neprihvatljive stavove u knjizi ne izriče autor nego glavni junak, ali neke od njih ni to nije moglo da ubedi da autor ne gleda na postupke svog najnegativnijeg glavnog lika u dotadašnjem opusu sa potajnim odobravanjem. Kritičarske neverne Tome moraće da sačekaju gotovo tri decenije, do objavljivanja romana Nevolje sa devojkama (Difficulties with Girls), da bi se uverili kome autor „drži stranu” – Dženi ili Petriku. Kritičarima je takođe smetalo što karakteristični Ejmisov humor, na koji su bili navikli od pojave Srećnog Džima, u ovoj knjizi manje dolazi do izražaja nego u prethodne tri. U tom pogledu, tipična je opaska iz prikaza objavljenog u Times Literary Supplementu da je satirična žaoka u ovom romanu manje oštra nego obično. Danas, za razliku od kritičara toga vremena, znamo da je ovaj roman svojim oporijim tonom od tona prethodnih predstavljao samo najavu sve sumornije vizije života i ljudske prirode, koja će u narednim decenijama presudno obojiti Ejmisovu prozu. Humorni elementi u njemu stoje u delikatnoj ravnoteži spram veoma melanholičnih trenutaka i nagoveštaja prolaznosti ljudske sreće.
Ako je roman Devojka kao ti dobar deo kritičara zatekao nespremne, još veći broj njih naprosto nisu znali šta da misle o Ejmisovom sledećem romanu, Jedan debeli Englez (One Fat Englishman). Mnogo je manji broj bio spreman da to otvoreno i prizna, kao što je nedavno učinio Dejvid Lodž. Glavni junak romana Rodžer Mikldin (Roger Micheldene) preuzeo je od Petrika Stendiša štafetnu palicu najantipatičnijeg glavnog lika u Ejmisovom opusu. Rodžer je neotesan, arogantan, snob, pohotljiv, proždrljiv, pohlepan i krajnje sebičan. Radnja romana prati dogodovštine tokom kratkog Rodžerovog poslovnog puta u Sjedinjene Američke Države. Za vreme boravka u Americi Rodžer se iz petnih žila trudi da što veći broj žena odvede u krevet, nezasito ždere i pije kao smuk, usput sipajući uvredljive opaske o Jevrejima, crncima, ženama, homoseksualcima i Amerikancima uopšte. Rodžer za svoje grehe biva kažnjen prolazeći kroz niz farsično ponižavajućih situacija i vraća se kući podvijena repa, zapravo, roneći suze dok brod kojim putuje natrag u Englesku isplovljava iz njujorške luke. Kritičarima je najviše smetalo to što svest ovog antijunaka dominira romanom i što je autorski glas naizgled u dosluhu s njom, artikulišući Rodžerova odurna mišljenja i reagovanja istim onim prepoznatljivim stilom koji je karakterisao i neuporedivo simpatičnije junake ranijih Ejmisovih dela.
Ponovo čitajući knjigu posle gotovo četrdeset godina, u svetlu svega onoga što danas znamo o Ejmisovom daljem književnom razvoju, a naročito o biografskim detaljima koji su isplivali na površinu posle piščeve smrti, Dejvid Lodž zaključuje da ovaj roman danas deluje mnogo razumljivije i zanimljivije, a na jedan sumoran način – i zabavnije nego što je to izgledalo daleke 1963. godine. Međutim, koliko god da je Lodž u pravu kada tvrdi da Rodžerova promiskuitetnost i neumerenost u piću odražavaju osobine samog autora, on zapada u zamku naknadne pameti kada kaže da je Rodžerov lik mračno proročki Ejmisov autoportret.
Lodž ističe da je Ejmis, istini za volju, tada još bio vitak, ali da je tokom prve polovine osamdesetih godina prošlog veka, posle „istorijske eskalacije telesne težine“, kako je sâm Ejmis to opisao, postao i fizički nalik Rodžeru. Da bi dodatno potkrepio ovu svoju tezu, Lodž navodi i jednu pikanteriju iz Ejmisovog privatnog života. Saznavši za Ejmisovu strastvenu vezu sa Elizabet Džejn Hauard, njegova supruga Hilari je, kada je Ejmis zaspao na plaži u Kopru (gde su, tokom boravka na festivalu naučnofantastičnog filma u Trstu, otišli na izlet), karminom napisala na njegovim leđima: ONE FAT ENGLISHMAN, a ispod toga dodala I FUCK ANYTHING (Jebem sve što stignem). Nedugo posle toga, pre nego što je roman objavljen, njihov brak se raspao.
Kada kaže da je Ejmis likom Rodžera Mikldina anticipirao sopstvenu ideološku, pa čak i telesnu (!) transformaciju, Lodž pravi metodološku grešku suprotnog smera u odnosu na shvatanje onih kritičara koji životna fakta učitavaju u književno delo – on književna fakta učitava u život. Istina je da su neke od predrasuda Rodžera Mikldina vremenom postale i Ejmisove; njegov sve izraženiji konzervativizam i pomanjkanje onoga što se danas naziva „političkom korektnošću“ (political correctness) doprineli su da se Ejmis pretvori u dežurno džangrizalo britanske javne scene. Ali dok roman Jedan debeli Englez poseduje jasno naglašenu i iznijansiranu moralnu dimenziju – Rodžer ispašta za svoje grehe i neprihvatljive stavove – u životu stvari retko kada bivaju tako pravično uređene i izbalansirane. Ako i nije toliko neočekivano što se Ejmis s godinama pretvorio u okorelog konzervativca, najveća kazna koju je zbog toga trpeo – omalovažavanje njegovih književnih ostvarenja, često iz potpuno pogrešnih razloga i sasvim neosnovano – daleko je od toga da bude pravična, kao u Rodžerovom slučaju.
A što se Ejmisove gojaznosti u poznim godinama tiče, ona nije bila rezultat uživanja u hrani (Ejmis još od detinjstva nije mnogo voleo da jede jer mu majka nije dopuštala da ustane od stola dok ne isprazni tanjir). Kako svedoči Martin Ejmis u svome memoarskom delu Iskustvo (Experience), Kingzli je, kada ga je napustila Elizabet Džejn Hauard, pristupio gojenju kao nekakvom surovom, samoponištavajućem projektu, koji je za rezultat imao potpuni gubitak seksualnog nagona. Martin se seća da je zaticao Kingzlija s ustima prepunim čokolade, tako da mu je lice bilo naduveno poput fudbalske lopte. U vreme kada je napisan Jedan debeli Englez niko, pa ni sâm Ejmis, nije mogao predvideti da će depresiju zbog raspada drugog braka otklanjati tamaneći čokoladu.
I tako, uz uobičajena metodološka zastranjivanja kritičara suočenih sa nečim što izneverava njihova očekivanja u vezi sa delom datog pisca, ispostavilo se da je glavni razlog za kritičarsku odbojnost prema Jednom debelom Englezu to što je on bio mnogo manje prijatan za čitanje od Srećnog Džima. Kao što ćemo se još uveriti, ovo neće ostati izolovan primer prebacivanja autoru zbog toga što se u njegovom delu pojavljuju odbojni likovi koji iznose shvatanja koja vređaju čitaočevo osećanje pristojnosti i dobrog ukusa.
Šezdesetih godina Kingzli Ejmis je definitivno sazreo kao književni profesionalac, tako da je bio u prilici da napusti posao univerzitetskog predavača i u potpunosti se posveti pisanju. (Posle dvanaest godina rada na Univerzitetu Svonzija Ejmis je dve godine predavao na koledžu Piterhaus (Peterhouse) u Kembridžu, a u dva navrata bio je po godinu dana gostujući predavač na američkim univerzitetima – u Prinstonu i Nešvilu). Njegova spremnost da se okuša i izvan domena realističkog romana i poezije rezultirala je brojnim delima takozvane „žanrovske“ proze i esejističkim radovima na književne i vanknjiževne teme. Budući da je, prema manje-više nepodeljenom mišljenju kritike, najznačajniji Ejmisov doprinos savremenoj engleskoj književnosti u domenu realističkog romana, ovde ćemo se ograničiti na to da sumarno naznačimo njegove najvažnije domete u oblasti žanrovske proze i esejistike.
Ejmisova sklonost ka tradicionalnim književnim formama i poznatim narativnim modelima, kako ističe Džon MekDermot, rezultat je nastojanja umešnog zanatlije da se stalno suočava sa novim problemima i tehničkim izazovima njegovom umeću, kao i želje da naprosto zabavi i sebe i čitaoca. Književne kategorije za Ejmisa nemaju dignitet same po sebi, bitno je samo to da li bi neki spisateljski poduhvat bio zanimljiv ili ne. Zato se, ne hajući za mišljenja da pojedini žanrovi ne zavređuju da se čovek njima ozbiljno bavi, oprobao u domenu špijunskog trilera, fantastike (preciznije rečeno, priče o duhovima), krimića i naučne fantastike.
U vezi sa ovim poslednjim treba napomenuti da je Ejmis autor jedne od prvih ozbiljnih kritičkih studija o naučnoj fantastici, koja je nastala iz serije predavanja održanih u Prinstonu i bila je uglavnom dobro primljena sa obe strane Atlantika. Pohvale su mu, naravno, godile, ali Ejmis je kasnije izrazio žaljenje što je njegova pionirska studija, jedna od prvih koja je naučnoj fantastici podarila akademski dignitet, doprinela izlasku naučnofantastične literature iz svojevrsnog književnog geta tako da je, izložena pošasti modernističkog eksperimentisanja, po Ejmisovim rečima, za svega pedeset godina prešla put od Džefrija Čosera (Geoffrey Chaucer) do Fineganovog bdenja (Finnegans Wake) – što će reći, od prvog procvata do konačne dezintegracije.
Kao poseban kuriozitet, treba spomenuti da je Ejmis (pod pseudonimom) napisao jedan roman o Džejmsu Bondu, a takođe i kritičku studiju o Flemingovom agentu 007, još jedan pionirski rad o žanrovskoj prozi. Erik Džejkobs smatra da se ovom studijom Ejmis, između ostalog, podsmevao akademskom establišmentu i okoštaloj književnoj kritici koja mu je toliko išla na živce. Sasvim je moguće da je u pravu, jer Ejmis nikada nije sa toliko prilježnosti (koja, uistinu, ide do granice parodije) analizirao dela takozvane „umetničke“ književnosti: njegovo minuciozno bavljenje Flemingovim opusom omogućuje onome koga bi to eventualno zanimalo da sazna, na primer, koliko je ljudi Bond ubio (odgovor: 38,5), koliko je žena odveo u krevet (u proseku po jednu na svakom putovanju u inostranstvo, izuzetno – dve u jednoj prilici) i koje su zajedničke karakteristike Bondovih devojaka (uglavnom su plavuše i sve sem dve imaju plave oči).
Realističkom romanu, pak, Ejmis se vratio delom Hoću to smesta (I Want It Now). Kako se pokazalo, ovim romanom zaokružena je stvaralačka faza u Ejmisovom opusu koja je počela Srećnim Džimom. Za promenu, poređenja sa Ejmisovim proznim prvencem ovoga puta nisu bila lišena osnove. Istina, glavni junak romana Roni Epljard (Ronnie Appleyard), ambiciozni, cinični i beskrupulozni voditelj TV programa, nalik je svojim neposrednim prethodnicima Petriku Stendišu i Rodžeru Mikldinu. Sve što ga u životu interesuje su slava, novac i seks. Međutim, njemu uspeva nešto za šta Petrik i Rodžer nisu sposobni: on postaje bolji čovek. Do preobražaja dolazi kada Roni upoznaje Simonu Kvik (Simona Quick), devojku dečačkog izgleda poznatu pod nadimkom „Sajmon“ (Simon), iza čijeg nezasitog seksualnog apetita se krije hladnoća, nesposobnost da uživa u onome što toliko želi. I Roni i Simona biće preobraženi ovom vezom, a istinska ljubav koja se razvija među njima odoleva raznim iskušenjima na koja je, kao i u slučaju Džima Diksona i Kristine, stavlja neprijateljski nastrojena okolina, navodeći ih da preispitaju i iz temelja izmene vrednosna načela kojima se rukovode.
Premda su u realističkim romanima ovog perioda povremeno prisutna i prilično sumorna viđenja ljudske prirode i savremenog društvenog poretka, Džon MekDermot je svakako u pravu kada tvrdi da do sada razmatrana dela predstavljaju jednu celovitu i suštinski vedru fazu u Ejmisovom stvaralaštvu. Loši ljudi i loša dela na ovaj ili onaj način tu bivaju kažnjeni, a pet od šest romana o kojima je do sada bilo reči (izuzetak predstavlja Jedan debeli Englez) završava se sjedinjavanjem (ili ponovnim sjedinjavanjem) muškarca i žene koje nagoveštava buduću sreću ili barem mogućnost sreće.
Tako nešto više se neće ponoviti.
Sledeći roman Devojka, 20 (Girl, 20) razlikuje se od svojih prethodnika u meri u kojoj se šezdesete godine prošlog veka razlikuju od pedesetih u pogledu društvene klime u Britaniji i sukoba između starog i novog načina gledanja na stvari. Kao i u romanu Devojka kao ti, Ejmisu je pošlo za rukom da, poput fotografa koji škljocne u pravom trenutku, uhvati britansko društvo u momentu značajnih i dramatičnih promena društvenih shvatanja, naročito u sferi morala. Ali dok čitalac prethodnog romana nije imao nikakvih sumnji u pogledu merila kojima se procenjuju shvatanja i postupci likova u delu i sukob vrednosti oličen u njima (koliko god bila naivna Dženina privrženost viktorijanskom shvatanju morala, ona je nemerljivo moralno superiorna nad Petrikom), čitalac romana Devojka, 20 lišen je udobnosti ovakvog čvrstog referentnog uporišta. Nastojeći da udovolje svojim porivima i ambicijama, njegovi likovi kao da tumaraju moralnim bespućem. Čitalac u ovoj ili onoj meri saoseća sa svakim od njih, ali nijedan lik u ovom romanu ne zadobija njegovo poverenje i odobravanje.
Ovo pre svega važi za Ser Roja Vandervejna (Roy Vandervane), istaknutog kompozitora i zagovornika raznih pomodnih shvatanja toga vremena, između ostalog, kritike elitizma visoke kulture i kulta mladosti. Grčevito nastojeći da u šestoj deceniji života sačuva sopstvenu mladost, Ser Roj juri devojke koje bi po godinama mogle da mu budu kćerke; na kraju napušta svoju ženu da bi sklopio brak sa devojkom mlađom od sebe više od trideset godina, potpuno svestan da taj brak nema izgleda da potraje duže od par godina u najboljem slučaju. Međutim, kao ni Petrik Stendiš pre njega, Roj nije u potpunosti negativan lik (Ejmis se uvek dobro čuvao zamke crno-bele karakterizacije likova). Kako ističe Džon MekDermot, Roj je jedan od jezički najinventivnijih likova u Ejmisovom opusu i svoje stavove zastupa sa iskrenim, često naivnim žarom, što ga u očima čitaoca delimično iskupljuje za moralno neprihvatljive postupke. Silvija (Sylvia), izabranica njegovog srca, nema ni šarma ni pameti kojima bi se iskupila; njen jedini adut je mladost, što ona surovo demonstrira Rojevoj ženi svlačeći se pred njom. Gorka ironija ove situacije sastoji se u tome što se Kiti (Kitty) plaši da će izgubiti Roja jer ju je strah da ostane sama na pragu starosti, a upravo je strah od starosti odveo Roja u Silvijino naručje.
Za razliku od romana Jedan debeli Englez, gde čitalac posredstvom pripovedača ima pristup svesti antipatičnog Rodžera Mikldina, čitalac romana Devojka, 20 distanciran je od Ser Roja, budući da je pripovedač Rojev kolega Daglas Jandel (Douglas Yandell). Iako ceni Roja kao prijatelja i vrsnog muzičara, Daglas kritički gleda na Rojevo pomodarstvo i na to što se „uvlači“ mladoj generaciji (arse-creep, izraz je upotrebio sâm Roj objašnjavajući Daglasu svoj način prilaženja mladima kako bi došao do „jebaljki“ / fuckettes – još jedna Rojeva jezička dosetka), čime onemogućava da čitalac stekne previše simpatija za njega. Daglas, pak, žudi za Rojevom kćerkom Peni (Penny), ali za to vreme održava vezu sa devojkom koju deli sa drugim muškarcem, čime i sâm oličava neodgovornost i moralnu indiferentnost ere novog, slobodnog morala. Uz to, iako je dve decenije mlađi od Roja (čime se Ejmis obezbedio od mogućih prigovora da kritičke opaske na račun mlade generacije potiču od samog autora – u to vreme već skoro pedesetogodišnjaka), Daglas je potpuno lišen životnog elana koji krasi njegovog starijeg kolegu. (Silvija mu u jednoj prilici prebacuje da se ponaša kao da je dvostruko stariji od Roja: „Ti si, jebote, mrtav“ / sodding dead/). Daglasova inertnost, a i njegovo otvoreno priznanje da je za njega najvažnije pitanje epohe on sâm i njegovi interesi, sprečavaju čitaoca da se poistoveti s njim.
To nije moguće ni kada je reč o Peni, koja uporno odbija Daglasovo udvaranje jer joj zbog nedostatka roditeljske ljubavi više nije do života. Prilikom njihovog poslednjeg susreta, ona obaveštava Daglasa da je postala ovisnik o heroinu i da su joj, po njenom predviđanju, ostale oko dve godine života. Njene reči kojima se roman završava – „Sada smo svi slobodni“ – svojom strahotnom poentom razotkrivaju tamno naličje preobražaja društvenih shvatanja do koga je došlo šezdesetih godina prošlog veka: ovakav način oslobađanja od tereta postojanja, kako primećuje Džon MekDermot, nije ništa drugo do potpuna negacija odgovornosti – pa i samog života.
Prijem na koji je naišao Ejmisov roman Skončavanje (Ending Up) pokazao je da recepcija njegovih dela postaje sve problematičnija zbog njegove sada već ustaljene reputacije dežurnog džangrizala britanske nacije (curmudgeon in residence to the nation). Među karakteristična reagovanja na Skončavanje spadaju etiketa „nemilosrdnog mizantropa“ i primedba da završetak romana predstavlja „tako brutalnu i besmislenu apokalipsu“ da se čovek teško može odupreti psihoanalitičkim nagađanjima o tome odakle potiče animozitet gospodina Ejmisa, kao i uobičajena prebacivanja da „u svojoj prozi nije rekao ništa novo od 1954. godine – to jest, od objavljivanja Srećnog Džima…“. Nisu mnogo relevantnija ni čitanja kakvo je ono Metjua Hodgarta (Matthew Hodgart), koji smatra da je Ejmisov roman po svojoj strukturi komponovan poput kakve barokne svite ili nekog dela klasične muzike u formi sonate, možda Mocartove sonate u G molu. Kakve god da su eventualne muzičke asocijacije koje ovaj roman proizvodi, nije sporno da je napisan karakterističnim Ejmisovim pomno izbrušenim stilom, kome pored lucidnosti ne manjka i dobro poznate vrcave ironije oličene u rečenicama tipa: „Božićni ručak bio je relativno uspešan: u svakom slučaju, prošao je bez krvoprolića.“ Četrdesetak kratkih poglavlja od kojih je sačinjen ovaj roman (neka od njih nisu duža od par stotina reči) oblikuju jedan celovit pogled na svet koji prožimaju strah, zloba i dosada.
Tema starosti, koja je središnja preokupacija ovog romana, nije sama po sebi ništa posebno novo u savremenoj književnosti. No, ono što Ejmisov roman odvaja od dela kakvo je, na primer, Memento Mori Mjuriel Spark, kako ističe Džon MekDermot, jeste odsustvo bilo kakvog nagoveštaja transcendencije kojim bi se ublažile muke koje ovo životno doba nosi sa sobom i mučan utisak koji često ostaje posle čitanja o tome. Čitaočeva pažnja sa neumoljivom doslednošću usmerava se na ljudsku smrtnost i na animalnost ljudske egzistencije. Rafiniranost stila u velikom je neskladu sa depresivnošću teme i zbivanja u romanu, i to je svakako glavni razlog kritičarske neblagonaklonosti. Pravo pitanje u vezi s tim jeste ono koje postavlja Džonatan Raban kada kaže da roman Skončavanje „nije toliko o starosti koliko o tome zašto se ljudi uopšte rađaju“.
Pet starih osoba koje žive zajedno u skučenom prostoru jedne kućice u provinciji dane provode noseći se sa staračkim tegobama i u sitnim međusobnim pakostima. Jedine promene u njihov zajednički život unose povremene posete mlađih rođaka koji, odradivši posetu, žurno napuštaju ovo predvorje smrti. Glavni (i suštinski nerešivi) problem žitelja „Kuće za dva groša“ (Tuppenny-hapenny Cottage) jeste kako da ispune životnu prazninu. Za Bernarda Bastabla (Bernard Bastable), suočenog sa dijagnozom koja mu ostavlja ne više od tri meseca života, to znači da bez razlike može da čini i dobro i zlo. Njegova završna smicalica, izvedena, po običaju, da bi napakostio ostalim ukućanima, dovodi, igrom slučaja, do smrti svih petoro ukućana u kratkom vremenskom roku.
Tema smrti i straha od smrti nije nova u Ejmisovom opusu. Jedan od najupečatljivijih ranijih primera je scena u romanu Devojka kao ti kada Petrik Stendiš, očekujući posetu Dženi Ban, doživljava viziju sopstvene smrti (njegova pohotljivost jedan je od načina da odagna od sebe strah od smrti). No, napad straha prolazi isto tako brzo kao što je i došao, i Petrik ispija piće sa olakšanjem konstatujući da je izbrisan sa Haronovog spiska za taj dan. U ovom romanu, međutim, autor nam ne pruža ovakvo olakšanje: Skončavanje predstavlja pogled širom otvorenih očiju u zjapeći ambis ništavila. Neće biti i poslednji.
Pojavu romana Džejkova stvar (Jake’s Thing) većina kritičara dočekala je kao dokaz da je Ejmis definitivno zastranio. Sa već pomalo zamornom predvidljivošću, lični stavovi i životne okolnosti Džejka Ričardsona (Jake Richardson) bez ikakvih ograda su poistovećivani sa Ejmisovim, da bi ovom potonjem mizantropija i mizoginija bili pripisani kao najveći greh. Ovakva argumentacija, pored već ustaljene metodološke neutemeljenosti (deluje u najmanju ruku ironično što se ovo dešava u kritičarskoj kulturi inače veoma zaokupljenoj bezličnošću autorstva i artificijelnošću književnih tekstova), previđa i neke sasvim banalne i očigledne činjenice. Nekoliko žena (među njima dve Džejkove supruge i bivše ljubavnice) imaju istaknute uloge u romanu, a sve su, što se autorske vizure tiče, prikazane sa razumevanjem i saosećajnošću. Uistinu, bez ikakve rezerve se može reći da su jedini pozitivni likovi u ovom romanu ženski, svakako ne Džejk ili neki od sporednih muških likova. Druga sporna stvar je pitanje da li su muško-ženski odnosi, to jest Džejkov (ili Ejmisov, kako vam drago) odnos prema ženama zaista središnja preokupacija ovog romana.
Džejkovi problemi, istina, počinju gubitkom libida, zbog čega se, zajedno sa suprugom, podvrgava psihoterapiji kod nekolicine psihoterapeuta koje grotesknost i sumanutost njihovih „terapeutskih“ postupaka i seansi razotkriva kao šarlatane. (Činjenica da je i Ejmis doživeo slične probleme u braku sa Elizabet Džejn Hauard, uključujući i neuspelu psihoterapiju, nije dovoljna da ga poistovetimo sa Džejkom. O detaljima Ejmisovih seansi može se samo nagađati, ako je nekome uopšte do toga, no u svakom slučaju, izvesno je da na njemu, za razliku od Džejka, nije isprobana sprava koja registruje učestalost muškarčevih erekcija za vreme sna /nocturnal mensurator/ – iz prostog razloga što je ona izmišljena!) Gubitak seksualnog nagona, međutim, samo je prvi nagoveštaj neželjenih promena u Džejku i oko njega. Sve više opterećen saznanjem da ipak neće živeti večito, Džejk je najviše pogođen u onim oblastima u kojima je njegov život bio najaktivniji – u radu (kao univerzitetski profesor istorije, već odavno nije revidirao svoj nastavni program) i seksu (po sopstvenoj proceni, spavao je sa više od stotinu žena). Da stvar bude još gora, Džejk se kao elitista i tradicionalista našao sasvim otuđen u egalitarističkom okruženju Britanije s kraja sedamdesetih godina. Njegova odluka da od svega digne ruke (na ponudu da povrati libido pomoću lekova, Džejk na samom kraju romana ravnodušno odgovara: „Ne, hvala.“), povuče se iz mrskog mu okruženja i okrene gledanju televizije ukazuje na to da „Džejkova stvar“ nije mizoginija već naprosto – apatija. Antipatija prema ženama samo je jedan od simptoma Džejkovog stanja, i treba je posmatrati u opštem kontekstu njegovog sumornog svođenja životnih računa.
Pažljivije razmatranje otkriva da je u romanu Džejkova stvar Ejmisu ponovo pošlo za rukom da uhvati duhovnu atmosferu Britanije toga vremena, po čemu je ovaj roman blizak takozvanim state of England novels, romanima koji se bave društvenom klimom i duhovnom atmosferom u Britaniji na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka. Bilo bi isuviše površno pripisati sumornu atmosferu ovih dela isključivo staračkom cinizmu – primera radi, kako ukazuje Džon MekDermot, roman Ledeno doba (The Ice Age), po tonu veoma sličan Džejkovoj stvari, budući da opisuje Englesku koja „tone, ofucanu, prljavu, lenju, neefikasnu, opasnu, u samrtnom ropcu“, napisala je Margaret Drebl (Margaret Drabble), čitavu generaciju mlađa od Ejmisa, sasvim suprotnih političkih uverenja, a uz to još i – „žena“. Štaviše, jedan od sporednih likova ovog romana Linton Henkoks (Linton Hancox) veoma je nalik Džejku po svojoj nesposobnosti da se prilagodi promenjenom svetu oko sebe i po svom odbacivanju tog sveta.
O tome koliko su predrasude i vanknjiževni činioci uticali na kritičku recepciju Ejmisove proze na svoj način svedoči i priznanje Endrua Mara (Andrew Marr) da je, ponovo iščitavajući neke Ejmisove romane za potrebe eseja o književnim dostignućima porodice Ejmis, sa iznenađenjem ustanovio da u njima uživa više nego što potrebe njegove nameravane argumentacije dozvoljavaju, a da Džejkova stvar sadrži i neočekivano dirljive pasaže.
Ako je roman Džejkova stvar dobrano izazvao kritiku, naročito onu feministički nastrojenu, sledeći Ejmisov realistički roman Stenli i žene (Stanley and the Women) potpuno ju je razjario. Štaviše, u Americi je imao ne malih problema da uopšte bude objavljen zbog animoziteta feministički nastrojenih uticajnih članova upravnih odbora izdavačkih kuća, što predstavlja žalosnu potvrdu ironične opaske savremene engleske književnice Bridžid Broufi (Brigid Brophy) da „na svaku ženu koja pokušava da doprinese oslobađanju žena dolaze verovatno barem dve koje pokušavaju da ograniče nečiju slobodu“ – i ne samo žene: nije manjkalo, kako umesno dodaje Džon MekDermot, „počasnih feminista“ koji su spremno dali svoj doprinos horu „politički korektnih“ glasova.
Kao tipičan primer recenzija koje je ova knjiga dobila sasvim je dovoljan sledeći odlomak iz, kako ističe MekDermot, relativno neutralnog izvora: „…to vam je kao savršen zločin: svesni ste da je počinjeno nešto što zaslužuje osudu… a to je stav koji ova knjiga manje-više bezuslovno zastupa, da je ponašanje žena gore od ponašanja klinički ludih osoba… čime pruža Ejmisu kontekst u kome može, kako izgleda – nekažnjeno, da iznosi neke veoma neprijatne stavove… među koje spadaju i oni koje zastupa Stenlijev prijatelj Klif (Cliff), koji je, kako se na kraju pokazuje, zagovornik fizičkog zlostavljanja žena.“
No, to još nije sve: u kritičkoj recepciji ovog romana po ko zna koji put na delu je ono što Džon MekDermot naziva „sklonošću ka uspostavljanju izomorfnih veza“ između autora i njegovih likova. Rasel Dejvis (Russel Davies) u svome prikazu romana smatra za potrebno da istakne kako „nije nikakva tajna da je i sâm Ejmis iskusio iste porodične probleme kao i Stenli, tako da je glas autora dirljivo blizu narativnoj ravni dela.“
Kada se navedene primedbe trezveno razmotre, pokazuje se da, kao i u ranijim prilikama, malo šta suvislo govore o delu kojim se bave. To što Stenli, kao i Ejmis (a i veliki broj drugih savremenih pisaca, uostalom), ima za sobom jedan neuspeo brak nije činjenica od središnjeg značaja za radnju romana. „Porodični problem“ sa kojim se Stenli suočava jeste ludilo njegovog sina Stiva (Steve), i tu se „izomorfne veze“ između Stenlija i Ejmisa kidaju: nijedan od dvojice Ejmisovih sinova nije, barem za sada, pokazao nikakve znake narušenog duševnog zdravlja. Takođe, to što su ženski likovi u Stenlijevom neposrednom okruženju više negativni nego pozitivni ne znači da je roman kao celina posvećen, kako su kritičari bili skloni da prenagljeno zaključuju, bespoštednoj kritici ženskih mana i ludosti. Reagujući na mučnu porodičnu situaciju u koju ih dovodi Stivova šizofrenija, Stenlijeva sadašnja i prethodna žena ispoljavaju i vrline i manje ili veće ljudske slabosti. To što ove potonje u datom slučaju preovlađuju nije, samo po sebi, nikakav povod za velika mudrovanja i uopštavanja na temu ljudske prirode: u trenucima velikih životnih kriza do izražaja može da dođe i ono najbolje i ono najgore u čoveku. A sve što je Ejmis i ovom prilikom želeo bilo je da, kako je sâm to jednom prilikom rekao, „napišem roman koji pripada središnjoj tradiciji engleskog jezika, to će reći da na relativno jednostavan način, bez ikakvih smicalica i eksperimentalnih zavrzlama, ispričam zanimljivu, uverljivu priču o likovima čije je ponašanje razumljivo… tema kojom se bavim su odnosi među ljudima.“ Tako i biva: Stivova bolest stavlja na veliku probu odnose likova vezanih sadašnjim i nekadašnjim bračnim vezama, i iz tog iskušenja niko od njih ne izlazi neozleđen. Situaciju koja je već dovoljno mučna takva kakva jeste dodatno pogoršava ponašanje doktorke Triš Kolings (Trish Collings), koja je, pored toga što je šarlatan, i najveća „zloća“ u romanu, budući da ne preza od profesionalno neetičkih postupaka (dopušta da lični animozitet utiče na njenu kliničku dijagnozu, čime pravi haos od Stivove terapije, i zlonamerno se udružuje sa Stenlijevom prvom ženom, Nouel /Nowell/, pokušavajući da Stenlija nabedi da je jedini krivac za sinovljevu bolest).
Međutim, najveće iskušenje za Stenlija predstavlja dilema da li je Stiv u nastupu bolesti napao nožem Suzan (Susan), njegovu drugu suprugu, ili je ona sama sebe povredila kako bi se otarasila ludog pastorka i izdejstvovala da on na duže vreme, možda i doživotno, ostane zatvoren u azilu za umobolne. Dilemu svojom ekspertizom razrešava Stenlijev prijatelj iz detinjstva doktor Klif Vejnrajt (Wainwright): oblik rane na Suzaninoj ruci nedvosmisleno ukazuje na to da je ona samu sebe povredila. Ne mogavši da podnese činjenicu da je njena podvala razotkrivena, Suzan napušta Stenlija obasuvši ga bujicom uvreda, da bi ga posle nekoliko dana skrušeno molila za oproštaj i da mu se vrati, što Stenli rezignirano prihvata. I tu je gorka poenta verovatno najkontroverznije Ejmisove knjige – da nebrojeno mnogo ljudi oko nas živi živote ispunjene rezignacijom i tihim očajanjem.
Stenli u tome nipošto nije usamljen: Bert, sadašnji muž njegove prve žene, ne može da smisli Nouel i izbegava seksualne odnose sa njom stalno se opijajući ili glumeći pijanstvo, a nije u stanju da još jednom prođe kroz traumatično iskustvo razvoda. (Pravde radi, treba reći da i Nouel njegovo istinsko ili glumljeno pijanstvo stoički podnosi.) A da ironija bude veća, navodni zagovornik batinanja žena Klif Vejnrajt manji je od makovog zrna kada po ponašanju svoje žene (i naizgled bezazlenom pitanju da li im je bilo ugodno u pabu, gde su prethodno pretresali pitanja ženske ćudi i odnosa među polovima, izdašno zalivajući raspravu viskijem) shvati da je ona ljuta na njega i Stenlija, i u stanju je samo da bespomoćno širi oči. Toliko o tome koliko ozbiljno treba uzimati muške kafanske razgovore o ženama i iz njih izvoditi zaključke o porukama književnog dela.
Kada se pojavio sledeći Ejmisov roman Matorci, kritičari su ponovo bili zatečeni, ovoga puta – u pozitivnom smislu. Ima neke pravde u tome što je upravo za ovaj roman, koji je označio još jedan zaokret u njegovom stvaralaštvu, Ejmis ovenčan Bukerovom nagradom za 1986. godinu. „Matorci“ iz naslova su grupa prijatelja koji su stigli u životno doba kada veče počinje manje-više odmah posle doručka i čija je životna ambicija, stiče se utisak, da iskape sve što se u Velsu dâ popiti, u čemu ih istrajno slede njihove supruge, koje svoje sedeljke uz kafu zalivaju i galonima vina. Međutim, oni koji bi na osnovu ovakvog rezimea romana očekivali reprizu depresivne meditacije o starosti iz romana Skončavanje, samo izmeštenu u Vels, mesto radnje romana Osećanje nesigurnosti, sa iznenađenjem će ustanoviti da između redova ovog romana, iako on ničim ne ulepšava tegobe starosti, provejava osećanje spokojstva, čak i vedrine.
Nije to samo zbog Ejmisovog prepoznatljivog humora, koga nisu bila lišena ni njegova najsumornija dela. Posredi je nešto drugo: Ejmis je, kao moralista od zanata, izlažući iz dela u delo kritici ljudske slabosti i mane, uglavnom to činio na ne baš nežan način. U Matorcima, međutim, manjkavosti, životni promašaji, razočaranja i staračke nevolje protagonista prikazani su sa neočekivano mnogo obzira i topline. Oni, pak, koji su na osnovu kritičarske halabuke koja je pratila Džejkovu stvar i Stenlija i žene očekivali još jedan izliv mizoginije, neočekivano su ustanovili da njihove simpatije u najvećoj meri plene dva ženska lika – Rienon Viver (Rhiannon Weaver) i njena kćerka Rozmeri (Rosemary). Njih dve ne samo da potvrđuju kako su Ejmisovi ženski likovi u pravilu pozitivniji od muških, već njihov odnos predstavlja jedini primer skladnog, ljubavlju ispunjenog odnosa između roditelja i deteta u čitavom Ejmisovom opusu. Suptilno preplićući smešno i tužno, Ejmis je stvorio delo koji će se, kako misli Endru Mar, sa užitkom čitati sve dok roman bude postojao kao forma.
Povoljnom prijemu kod kritike nesumnjivo je doprinela i promena u opštem tonu dela, koja je Matorce učinila prijemčivijim od prethodnih nekoliko romana i njihovog krajnje sumornog viđenja ljudske situacije (i kritičari su samo ljudi, a većina običnih smrtnika, zna se, više voli prijatne od neprijatnih tema i koliko-toliko srećne završetke od tužnih). O razlozima ovih promena autorske vizure u Ejmisovom opusu može se nagađati. Kritičari su, kao što se moglo i očekivati, uglavnom bili skloni da razloge za njih traže u autorovoj biografiji, ali već smo bili u prilici da se uverimo kako su se krhkim pokazale sve „izomorfne“ konstrukcije toga tipa. Izvesno je samo to da su tamniji tonovi u Ejmisovom delu prisutni još od romana Devojka kao ti, ali ako i dopustimo da je odnos između Petrika i Dženi u određenoj meri odraz situacije u prvom Ejmisovom braku, kako misli njegov biograf Erik Džejkobs, ostaje činjenica da je neke od svojih najpesimističnijih dela Ejmis napisao u godinama najveće sreće u braku sa Elizabet Džejn Hauard. Izgleda da su Ejmisova najsumornija dela naprosto bila rezultat njegove sve snažnije zaokupljenosti saznanjem da, kako je on sâm to rekao, „čovek ne ostaje večno mlad i da sve više i više uviđa kako na ovom svetu ima mnogo tuge i bola“. Traumatični raspad braka sa Elizabet Džejn Hauard, tvrdi Erik Džejkobs, ostavio je traga na romanima Džejkova stvar i Stenli i žene, ali videli smo koliko su pomenuta dela ostala neshvaćena i do koje su mere bile promašene interpretacije koje su se previše oslanjale na autorovu biografiju. Bilo kako bilo, Matorci su najavili novu, vedriju fazu u Ejmisovom stvaralaštvu i smirenost proisteklu iz životne mudrosti koja nalaže da valja prihvatiti da neke stvari u životu jesu nepopravljive, ali da to još ne znači da život ne treba živeti. Međutim, ovi vedriji tonovi u Ejmisovoj prozi ne znače da se on vratio romanima sa klasičnim hepiendom.
O tome svedoči roman Nevolje sa devojkama, objavljen 1988. godine, u kome se ponovo srećemo sa Dženi Ban i Petrikom Stendišom. Radnja romana odigrava se u „veselom Londonu“ (the swinging London) sredinom šezdesetih godina prošlog veka, u atmosferi koja Petrikovu sklonost ka preljubi podstiče da se još više razmahne. Kroz sva njegova neverstva, praćena skrušenim zaricanjima da je to apsolutno poslednji put, Dženi zadržava moralni dignitet koji izmiče svim muškim likovima u ovoj knjizi. Ako je neko uopšte sumnjao u to, konačna potvrda njene superiornosti u svakom pogledu dolazi na kraju romana. Dženi saopštava Petriku da je, posle nekoliko godina pokušavanja, najzad ostala trudna. Dok Petrik u suzama govori kako je time sve promenila i spasla njihov brak, Dženi trezveno razmišlja o tome kako će ga sada imati samo za sebe barem tri godine – a lako je moguće i svih pet.
Hari Koldikot (Harry Caldecote), protagonista sledećeg Ejmisovog romana Ljudi koji žive na brdu (The Folks That Live on the Hill), penzionisani je bibliotekar i epikurejac koga jedino njegova navika da brine o ljudima i oseća odgovornost za njih sprečava da se u potpunosti posveti udovoljavanju sopstvenim prohtevima. Kao i Ejmis, ima za sobom dva braka i smatra da mu je bračnog stanja dosta za čitav život. Ono što Harija čini jednim od najsimpatičnijih likova u Ejmisovom opusu jeste njegova neodoljiva potreba da brine o drugima i pomaže im u rešavanju njihovih problema (ovde prestaju „izomorfne veze“: Ejmis je još od mladih dana uvek drugima prepuštao da rešavaju njegove praktične probleme) – u rasponu od alkoholizma i tiranisanja od strane sopstvene žene do fizičkog zlostavljanja od strane partnerke u lezbijskoj vezi. Time je sebi natovario na vrat čitavu galeriju štićenika: svoga priglupog brata Fredija (Freddie), čijim životom u potpunosti upravlja njegova grozomorna žena Dezire (Désirée), sa kojom je Hari, da stvar bude još gora, izgleda imao kratku strasnu vezu pre nego što se udala za Fredija (Hari se ne seća baš jasno detalja), svoju obudovelu sestru Kler (Claire), Fionu (Fiona), sestričinu jedne od njegovih bivših žena, notornu alkoholičarku, Banti (Bunty), kćerku iz prethodnog braka njegove druge bivše žene, koja je žrtva svoje lezbijske partnerke, i Dezmonda (Desmond), Bantinog bivšeg muža koji se uporno (i uzaludno) nada da će je vratiti u svoj život. Povrh svega, tu je i stalna briga da njegov sin Pirs (Piers), šarmantna vucibatina i žicar (vešt je u tome da iskamči novac od svoje tetke Kler), ne zabrazdi u nekom od svojih poslovnih poduhvata na ivici zakona i ne dopadne zatvora. Kako Hari uz sve to stiže i da redovno obilazi svoj pab, svoj klub i svoju ljubavnicu – to samo on zna.
Čovek bi očekivao da će kada mu se ukaže prilika da dobije posao u Americi koji bi ga materijalno obezbedio do kraja života i omogućio mu da ugađa sebi bez balasta bliže i dalje rodbine, Hari jedva dočekati da digne sidro. On, međutim, odoleva iskušenju naprosto zato što mu se dopada tu gde je, što se svodi na njegovu kuću, pab, klub, ponekog drugara i poneku Morin (Maureen). Nimalo impresivan skup ljudskih razloga za ostajanje u Šeperds Hilu (briga za Banti, beskrajno dosadan osećaj odgovornosti za smlatastog brata Fredija i potreba da nešto učini kako bi sprečio Fionu da ne potone u ambis alkoholizma, a što se tiče Morin i njoj sličnih, bilo bi krajnje neobično da se i u Americi ne nađe neka takva osoba čak i za čoveka njegovih poodmaklih godina) na kraju će se pokazati sasvim dovoljnim da ga zadrži. Harijeva sestra Kler formulisaće ono najbitnije umesto njega: „…grozan si… ali rod si mi i navikla sam na tebe.“
Pored beskrajno razgaljujućeg humora koji smo od Ejmisa navikli da očekujemo, kao i poslovično oštrog oka za promene u shvatanjima i ponašanju ljudi u tačerovskoj Britaniji, roman Ljudi koji žive na brdu pleni i ljudskom toplinom koja se toliko neočekivano prvi put ispoljila u Matorcima.
Usledio je roman Ruskinja (The Russian Girl). Priča o uglednom profesoru londonskog Instituta za slavistiku Ričardu Vejsiju (Richard Vaisey), koji se upušta u vezu sa ruskom pesnikinjom koja će ugroziti kako njegov brak tako i naučno-kritičarski integritet (zavodljiva ruska poetesa, koja ima više šarma nego talenta, traži od Vejsija da se, navodno iz političkih razloga, pohvalno izjasni o njenoj poeziji) poslužila je Ejmisu za satiru na temu političke korektnosti i odnosa među polovima, koja je dobila (za Ejmisov pozni opus) uobičajeno dobre kritike. No, kako se uskoro pokazalo, Ruskinja je bila svojevrsna generalna proba za delo koje je usledilo.
Roman Ne možeš i jedno i drugo (You Can’t Do Both), napisan je, tvrdi Erik Džejkobs, da bi preduhitrio objavljivanje biografije Kingzlija Ejmisa. Ejmis, koji je Džejkobsu dao saglasnost za pisanje biografije (tipično za njega – u zamenu za ručak u restoranu po njegovom izboru, obilato zaliven pićem, sve na trošak budućeg biografa), navodno se uplašio da će biografija sadržati pravi katalog njegovih neverstava i da će time samo ponovo naneti bol njegovoj prvoj ženi (rastanak sa Hilari smatrao je svojom najvećom greškom u životu). Pokušao je to da spreči kako je najbolje umeo, napisavši svoj najautobiografskiji roman – po Džejkobsu, neizgovorenu izjavu ljubavi Hili (Hilly) i molbu za oproštaj. Sva je prilika da u Džejkobsovim rečima ima istine, jer ovo je zasigurno najdirljiviji roman u Ejmisovom opusu.
Njegov protagonista, Robin Dejvis (Robin Davies), preljubnik i univerzitetski predavač kao i njegov prethodnik Ričard Vejsi, najviše je nalik samom Ejmisu od svih njegovih likova. Nepopravljivo promiskuitetan, primoran je da se oženi svojom devojkom Nensi (Nancy) kada ona zatrudni, ali to ga ne sprečava da nastavi sa vanbračnim izletima. Kada ga uz pomoć Robinovog brata Džordža (George), koji ju je uputio na jednu privatnu detektivsku agenciju, uhvati in flagrante, Nensi ga stavlja pred izbor sadržan u naslovu romana: možeš imati mene i naše dve devojčice ili sve žene ovoga sveta, nikako i jedno i drugo. Ironijom sudbine, ponavlja se situacija iz Robinovog detinjstva, kada ga je njegov otac stavio u istu situaciju: ili će ići kod svoga druga iz razreda na čaj ili u večernju posetu kod porodičnih prijatelja, nipošto i jedno i drugo.
Pored uverljivo dočarane životne situacije, najjači utisak na čitaoca ostavljaju dva upečatljiva nova lika u galeriji Ejmisovih pozitivnih ženskih likova: Robinova majka, kojoj uspeva da privoli roditelje trudne devojke svoga bludnog sina da ne izostanu sa kćerkinog venčanja, a još više i sama Nensi, o čijoj superiornosti, a i Ejmisovom umeću u karakterizaciji likova, najbolje svedoči završna scena romana. Pošto je obavestila Robina da „Ne možeš nekoga prestati da voliš samo zato što otkriješ da on toga nije vredan“, Nensi ga svojski odalami po licu, tako da se on od siline i iznenadnosti udarca zatetura i skoro padne. Pre nego što ode i ostavi ga da odluči kojem će se carstvu privoleti, ona ga, sa puno nežnosti, brižno upita: „Jesam li te povredila, ljubavi?“
Pred kraj života Ejmis je objavio još jedan roman, Biografovi brkovi (The Biographer’s Moustache). Iz činjenice da je pisan tokom Ejmisovog trogodišnjeg redovnog druženja sa Erikom Džejkobsom, dok je ovaj radio na Ejmisovoj biografiji, ne treba izvlačiti nikakve zaključke „izomorfne“ prirode. Njihovo druženje samo je dalo Ejmisu ideju za osnovnu situaciju u romanu: Gordon Skot-Tomson (Gordon Scott-Thompson), mladi kritičar jednog londonskog lista, biva angažovan da napiše kritičku biografiju Džimija Fejna (Jimmie Fane), pisca starije generacije, okorelog snoba. Njihov odnos pruža Ejmisu priliku za niz uspelih satiričkih opaski na račun engleske više klase. Radeći na Fejnovoj biografiji, Gordon stupa u vezu sa Fejnovom ženom Džoanom (Joanna), koja je više od deset godina starija od njega. Pored uzajamne privlačnosti, spaja ih i antipatija koju oboje osećaju prema Džimiju. Njihovi planovi za zajednički život, međutim, izjaloviće se na sasvim banalan način: Džoana iz računa odlučuje da ostane u braku sa Džimijem, poručujući Gordonu da će ga uvek voleti. I plan za Džimijevu biografiju propada jer se Gordonu Džimi toliko smučio da više nije u stanju da smisli ni njega ni njegova dela. Završna ironija romana – Gordonova nekadašnja devojka Luiz (Louise) udaje se za aristokratu Vilija Danviča (Willie Dunwich) zahvaljujući provodadžisanju nikog drugog nego mrskog Džimija Fejna – donosi i poslednju moralnu pouku u književnom opusu verovatno najdoslednijeg moraliste savremene engleske književnosti: Vili je učinio ono za šta je Gordonu i Džoani nedostajalo hrabrosti, stupio je u brak s osobom drugačijeg klasnog porekla. Klasne razlike postoje, ali ne treba im dozvoliti da upravljaju ljudskim osećanjima; nisu klasne razlike ono što razdvaja ljude već uverenje da su one bitne.
Od Srećnog Džima do Biografovih brkova Kingzli Ejmis prešao je dug i fascinantan put. Kada je, nedugo posle objavljivanja ovog potonjeg, Ejmis napustio ovaj svet posle kraće bolesti, brojni nekrolozi objavljeni tim povodom odražavali su podele koje su bile prisutne u recepciji Ejmisovog dela tokom čitave njegove spisateljske karijere. Mnogi su, poput Dika Koste (Dick Costa), evocirali „besmrtna sećanja“ na Srećnog Džima, Ejmisovu najsmešniju knjigu, otpisujući njegova navodno mizojinistička dela kao malo ili nimalo vredna (Kosta priznaje da je od Ejmisa digao ruke posle Džejkove stvari). Pol Grej (Paul Gray), književni kritičar časopisa Time, slaže se sa Kostom kada kaže da Srećni Džim nije nimalo izgubio na svežini i da i dalje neodoljivo zasmejava čitaoce četiri decenije posle prvog objavljivanja. Međutim, iako dozvoljava da kritike upućivane Ejmisu zbog mizoginije nisu uvek bile bez osnova, Grej ističe da se Ejmis, pišući o muško-ženskim odnosima, između onog što je poželjno i onoga što se u stvarnosti dešava uvek opredeljivao za ono drugo. A ako se i u budućnosti budu pisale istorije književnosti, smatra Grej, onda bi razdoblje između 1955. i 1995. godine u engleskoj književnosti trebalo nazvati „Ejmisovom erom“.
Sticajem okolnosti, Kingzli Ejmis manje je poznat našoj čitalačkoj publici od svoga sina Martina. Ovaj temat će, nadamo se, donekle ispraviti tu disproporciju, predstavljajući Kingzlija Ejmisa diskurzivno (kritičkim napisima o doprinosu porodice Ejmis savremenoj engleskoj književnosti), iz porodičnog ugla (intervjuom sa Elizabet Džejn Hauard i odlomkom iz Martinove memoarske knjige Iskustvo), kao i malim izborom iz onog dela njegovog proznog opusa koji je našoj književnoj javnosti manje poznat (naučno-fantastična priča „Nešto čudno“ i dva poglavlja Ejmisove studije Dosje o Džejmsu Bondu). Ako, pak, ovaj temat posluži kao podsticaj za prevođenje i objavljivanje dela koja su Ejmisa svrstala u red najvećih proznih pisaca savremene engleske književnosti – to bi bilo ono pravo.
Novica Petrović
Časopis Reč
- Eric Jacobs, Kingsley Amis: A Biography, Hodder and Stoughton, London, 1996, str. 363.
- Kingsley Amis, „Margaret Thatcher”, Memoirs, Hutchinson, London, 1991, str. 315–319.
- John McDermott, Kingsley Amis: An English Moralist, Macmillan Press, London, 1989, str. ix.
- Ibid.
- Knjiga je osamdesetih godina prošlog veka u Zagrebu objavljena pod naslovom Stari vragovi (!), koji je dostojan nekog stripa Andrije Maurovića, ali teško da može imati veze sa grupom likova na koje se odnosi naslov romana. O kakvoj se prevodilačkoj zabludi ovde radi dosetiće se svako ko je nekada u nekom prevodu sa engleskog naišao na frazu „poor devil” (u originalu: poor devil). U tom kontekstu devil označava osobu koja je u nezavidnoj situaciji, nekoga dostojnog sažaljenja, tako da poor devil naprosto znači „jadnik”, „jadničak”, a za naslov pomenutog Ejmisovog romana sasvim lepo može da posluži žargonski izraz Matorci. Što se, pak, naslova ovog temata tiče, čitalac je slobodan da ga shvati u maurovićevskom duhu!
- McDermott, str. x.
- Ibid., str. 1.
- Uz Džona MekDermota, što je vidljivo iz naslova njegove studije o Ejmisu, ovakav stav najizrazitije zastupa američki kritičar Pol Fasel (Paul Fussel), koji Ejmisa smatra jednim od najvećih književnih moralista dvadesetog veka, o čemu videti u: Paul Fussell, The Anti-Egotist: Kingsley Amis, Man of Letters, New York, Oxford University Press, 1994.
- Jacobs, str. 357.
- Posle razvoda sa drugom ženom, poznatom spisateljkom Elizabet Džejn Hauard (Elizabeth Jane Howard), Ejmis je poslednjih četrnaest godina života proveo živeći u istoj kući sa svojom prvom suprugom Hilari i njenim trećim mužem, lordom Kilmanrokom (Kilmanrock). Iako su njegovi sinovi Martin i Filip (Philip) bili veoma skeptični u pogledu izgleda na opstanak ove unekoliko bizarne zajednice (po rečima samog Ejmisa, bilo je to nalik nekoj situaciji iz romana Ajris Merdok /Iris Murdoch/), ona je odolela povremenim iskušenjima i napetostima jer je bila zasnovana na sasvim pragmatičnim temeljima: lordu i ledi Kilmanrok manjkao je novac, a Ejmisu – društvo (Jacobs, str. 369).
- Kingsley Amis, Bright November, Fortune Press, London, 1947.
- Kingsley Amis, Collected Poems 1944-1979, Hutchinson, London, 1980.
- McDermott, str. 14.
- Kingsley Amis, Lucky Jim, Victor Gollancz, London, 1954.
- Kingsley Amis, A Frame of Mind, University of Reading, Reading, 1953.
- McDermott, str. 205.
- Ibid., str. 240.
- Ibid., str. 1.
- Ibid., str. 20.
- Ibid., str. 20.
- Ibid.
- Jacobs, str. 151.
- Ibid.
- Jacobs, str. 165.
- McDermott, str. 22.
- Jacobs, str. 166.
- McDermott, str. 54.
- Ibid.
- Kingsley Amis, That Uncertain Feeling, Victor Gollancz, London, 1955.
- McDermott, str. 86.
- Kingzli Ejmis je bio nepopravljivi preljubnik, na šta mu je prva supruga Hilari ponekad uzvraćala ravnom merom. Njihov brak se raspao kada je Ejmis prevršio meru odlazeći na tronedeljni odmor na more sa Elizabet Džejn Hauard, koja će postati njegova druga žena.
- Kingsley Amis, I Like It Here, Victor Gollancz, London, 1958.
- McDermott, str. 86.
- Kingsley Amis, „Real and made-up people”, Times Literary Supplement, 1973.
- David Wright, „Lucky Jim Abroad”, Time and Tide, 1958.
- U ovom delu nevelikog obima poimence se spominje pedesetak pisaca, uz obilje aluzija na njihova dela; McDermott, str. 90.
- David Lodge, Novelist at the Crossroads, London, 1971, str. 25, navedeno prema: McDermott, str. 90.
- Kingsley Amis, Take a Girl Like You, Victor Gollancz, London, 1960.
- McDermott, str. 104.
- Ibid.
- Ibid., str. 109.
- Ibid., str. 117.
- Kingsley Amis, Difficulties with Girls, Hutchinson, London, 1988.
- Times Literary Supplement, 23. septembar 1960, navedeno prema McDermott, str. 106.
- Kingsley Amis, One Fat Englishman, Victor Gollancz, London, 1963.
- David Lodge, „That uncertain feeling”, Guardian, 15. jun 2002.
- Jacobs, str. 13.
- Fotografija kojom je ovo pisanije ovekovečeno reprodukovana je u Džejkobsovoj biografiji; o boravku na plaži u Kopru videti Jacobs, str. 258.
- Jacobs, str. 31.
- Martin Amis, Experience, Jonathan Cape, London, 2000, navedeno prema Lodge, „That Uncertain Feeling“.
- Jacobs, str. 351.
- (Napomena: pozivanje na Džona MekDermota).
- (Špijunski triler)
- (Fantastika/priče o duhovima)
- (Krimić)
- (Naučna fantastika)
- (Studija o naučnoj fantastici)
- (Komentar o Fineganovom bdenju)
- (Roman o Džejmsu Bondu)
- (Studija o Flemingovom agentu 007)
- Erik Džejkobs, Kingsley Amis: A Biography.
- Kingsley Amis, I Want It Now, Jonathan Cape, London, 1968.
- McDermott, str. 132.
- Kingsley Amis, Girl, 20, Jonathan Cape, London, 1971.
- McDermott, str. 167.
- Navedeno prema McDermott, str. 171.
- Ibid., str. 175.
- Kingsley Amis, Ending Up, Jonathan Cape, London, 1974.
- (Napomena: Izraz se odnosi na reputaciju Ejmisa kao „dežurnog džangrizala“).
- (Kritička opaska na račun apokaliptičnog završetka romana).
- (Standardna kritika o nedostatku inovativnosti u Ejmisovom opusu).
- Matthew Hodgart, Kingsley Amis: The Late Novels (ili srodna studija).
- Muriel Spark, Memento Mori, London, 1959.
- McDermott, str. 176.
- Ibid.
- Kingsley Amis, Jake’s Thing, Hutchinson, London, 1978.
- Jacobs, str. 315-316.
- Margaret Drabble, The Ice Age, Weidenfeld and Nicolson, London, 1977.
- McDermott, str. 216.
- Kingsley Amis, Stanley and the Women, Hutchinson, London, 1984.
- McDermott, str. 218.
- Ibid.
- McDermott, str. 218.
- Russel Davies, „Stanley and the Women“, Listener, 24. maj 1984, navedeno prema McDermott, str. 218.
- (Napomena: Izjava autora o ciljevima pisanja romana).
- McDermott, str. 131.
- Jacobs, str. 262-263.
- McDermott, str. 154.
- Jacobs, str. 315-321.
- Kingsley Amis, The Folks That Live on the Hill, Hutchinson, London, 1990; brdo iz naslova je Shepherd’s Hill, kraj Londona u kome žive protagonisti romana.
- (Napomena: Citirana izjava sestre Kler).
- Kingsley Amis, The Russian Girl, Hutchinson, London, 1992.
- Kingsley Amis, You Can’t Do Both, Hutchinson, London, 1994.
- Eric Jacobs, „Dear Martin, Yours Eric“, The Times, 11. maj 2000.
- Kingsley Amis, You Can’t Do Both, Flamingo, London, 1996, str. 304-305.
- Kingsley Amis, The Biographer’s Moustache, Flamingo, London, 1995.
- Dick Costa, „Kingsley Amis (1922-1995), author of Lucky Jim, classic comic novel“, The Touchstone, novembar/decembar 1995.
- Paul Gray, „The irritable young man: Kingsley Amis (1922-1995)“, Time, 6. novembar 1995.
