U sufi tradiciji, ples se koristi da se izbegne um. Na poslednjem stupnju, sufi majstori kažu: “Kad god dođete do tačke da je objekat iščezao, odmah započnite da plešete tako da se energija pomeri u telo, a ne u um. Odmah uradite nešto, ma šta, i biće od pomoći.”
Zen majstori kada to dostignu počinju da se smeju pravim trbušnim smehom, sličnim rikanju, lavovskom rikanju. Šta oni rade? Energija je tu i po prvi put je jedinstvena. Ako dopustite bilo šta drugo u umu, odmah tu postoji podela, podela u vašim starim navikama. To će potrajati za nekoliko dana. Skočite, trčite, plešite, izvršite koristan trbušni smeh, učinite nešto tako da se energija uputi u telo, a ne u glavu. Zato što energija je tu, i stari mentalni obrazac je tu, on može opet da se pokrene…
Mnogi ljudi mi dolaze, a kad god se to dogodi, nastaje najveći problem – kažem najveći, jer to nije običan problem. Um odmah zgrabi to i kaže: “Da, postigao si.” Ego je ušao, um je ušao, sve se gubi. Jedna ideja i odmah postoji ogromna podela. Plesanje je dobro.
Možete plesati – neće biti problema oko toga. Možete biti ekstatični, možete proslavljati.
Otuda ja stavljam naglasak na slavlju.
Posle svake meditacije slavite, tako slavljenje postaje deo vas, a kada se krajnje dogodi, moći ćete da slavite.
Ovi samadhiji koji nastaju iz meditacije na nekom objektu jesu samadhiji sa semenom, i ne daju vam slobodu od kruga rađanja i umiranja. Ceo problem je kako da se bude oslobođen od drugog, od objekta. Objekat je ceo svet. Vi ćete stalno iznova dolaziti ako objekat postoji, jer sa objektom postoji želja, s objektom postoji mišljenje, sa objektom postoji ego, sa objektom vi postojite. Ako objekat otpadne, vi ćete odjednom otpasti, jer objekat i subjekat mogu postojati samo zajedno. Oni su delovi jedan drugog; samo jedan ne može postojati. To je isto kao novčić; glava i pismo postoje zajedno. Ne možete sačuvati jedno, a baciti drugo. Ne možete sačuvati glavu, a odbaciti rep – oni su zajedno. Ili ih sačuvate zajedno, ili ih oboje odbacite. Ako odbacite jedno, drugo je isto odbačeno. Subjekat i objekat su zajedno; oni su jedno, aspekti jedne stvari. Ako objekat otpadne, čitava konstrukcija subjekta se odmah ruši; onda više niste stara osoba. Onda ste izvan, a jedino izvan je ono što je izvan života i smrti.
Moraćete da umrete, moraćete da budete ponovo rođeni. Dok umirete, isto kao drvo, sakupljate sve svoje želje ponovo u semenu. Ne idete vi u naredno rođenje; seme leti i odlazi u drugo rođenje. Sve željeno što ste živeli – vaše frustracije, vaši neuspesi, vaši uspesi, vaše ljubavi, vaše mržnje – dok umirete, sva energija se sakuplja u seme. To seme je od energije, to seme iskače iz vas, pomera se u matericu. Opet to seme ponovo vas stvara, isto kao seme u drvetu. Kada će drvo umreti, ono sačuva sebe u semenu. Kroz seme drvo nastavlja da postoji; kroz seme vi nastavljate da postojite. Zbog toga Patanjđali to zove sabiđa samadhi. Ako objekat postoji vi ćete morati stalno da se rađate, moraćete da prolazite kroz istu bedu, isti pakao koji je život, dok ne postanete bez semena.
A šta znači bez semena? Ako objekat više ne postoji, nema semena. Onda sve vaše prošle karme jednostavno iščeznu, jer u stvari ništa niste učinili. Sve je učinio um – ali vi ste bili identifikovani, mislili ste da ste vi um. Sve je učinilo telo – ali vi ste bili identifikovani, mislili ste da ste telo.
U samadhiju bez semena, kada samo svest postoji u svojoj potpunoj čistoti, po prvi put razumete celu stvar: da nikada niste bili činilac. Nikada niste želeli ni jednu jedinu stvar. Nije potrebno da želite, jer sve je u vama. Vi ste glavni. Bilo je smešno s vaše strane da želite, a zato što ste želeli postali ste prosjak.
Obično mislite drugačije – mislite da zato što ste prosjak, zbog toga želite. Ali u samadhiju bez semena nastaje ovo razumevanje, da je to baš suprotno: zato što želite vi ste prosjak. Okrenuti ste potpuno naopako. Ako želja iščezne, jednostavno odjednom postajete car. Prosjak nikada nije postojao. To je bilo zato što ste želeli, zato što ste previše mislili o objektu, tako ste bili mnogo opsednuti objektom i objektima, da niste imali vremena ni mogućnosti, a ni prostora da gledate unutra. Potpuno ste zaboravili ono što je iznutra.
Unutra je božansko, unutra je sam Bog.
Zbog toga hindusi nastavljaju da govore: “Aham brahmasmi.” Oni kažu: “Ja sam najviše”. Ali samo kazivanjem toga, to se ne može postići. Čovek mora da dostigne nirvićara samadhi. Samo onda upanišade postaju istinite, samo onda Bude postaju prave. Vi postajete svedok. Kažete: “Da, oni su u pravu,” jer sada je to postalo vaše vlastito iskustvo.
Pri postizanju najviše faze čistoće samadhija, nastaje duhovna svetlost. Nirvićara vaisharadye adhyatma prasadah. Ova reč prasad je vrlo, vrlo lepa. Ona označava milost. Kada je čovek u svom vlastitom biću namiren, došao kući, odjednom blagoslov… sve što je ikada želeo sada je ispunjeno. Sve što ste želeli da budete, odjednom vi jeste, a niste za to učinili ništa, niste uložili nikakav napor. U nirvićara samadhiju čovek dolazi do znanja da u samoj svojoj prirodi, najdubljoj prirodi, on je uvek ispunjen – ostvarenje pleše!
Pri postizanju najveće čistote…
Kakva je ta najviša čistota? Ona gde čak ni misao ni nemanje misli ne postoje. To je najveća čistota; gde je ogledalo jednostavno ogledalo, ništa se ne reflektuje na njemu – jer čak i refleksija je jedna vrsta nečistote. To zapravo ne čini ogledalu ništa, ali još uvek ogledalo nije čisto. Refleksija ne može učiniti ništa ogledalu. Neće ostaviti nikakve otiske, to neće ostaviti nikakve tragove na ogledalu, ali dok to postoji ogledalo je time ispunjeno, nečim drugim. Nešto strano je ušlo; ogledalo nije u svojoj najvećoj čistoti; ogledalo nije bezazleno – nešto je tu.
