Nemanje misli je najsuptilnije seme. Ako ga vi imate, Patanjđali to naziva “samadhi sa semenom,” sabiđa samadhi. Vi ćete nastaviti da dolazite, točak će nastaviti da se okreće – rađanja i umiranja, rađanja i umiranja. To će biti ponavljano. Još niste spalili seme.
Ako možete spržiti ovu misao o nemanju misli, ako možete spaliti ovu misao o nesebi, ako možete izgoreti ovu misao o ne-egu, samo onda se dešava nirbiđa samadhi, samadhi bez semena. Onda nema rađanja, nema smrti. Vi ste transcendirali čitavo kruženje, otišli ste izvan. Sada ste čista svesnost. Dualnost je odbačena, vi ste postali jedno. Ovo jedinstvo, ovo otpadanje od dualnosti je otpadanje od života-i-smrti. Ceo točak odjednom staje – vi ste izvan noćne more.
Sada ćemo ući u sutre. One su vrlo, vrlo lepe. Pokušajte da ih razumete. Duboko je njihovo značenje. Morate biti vrlo, vrlo svesni da razumete suptilne nijanse.
Ovi samadhiji koji rezultiraju iz meditacije na objektu jesu samadniji sa semenom, i nedaju oslobođenje od kruga ponovnog rađanja.
Ovi samadhiji koji rezultiraju iz meditacije na objektu…
Možete meditirati na bilo kom objektu, bilo materijalnom ili svetom. Predmet može da bude novac, ili predmet može da bude moksha, krajnje postignuće oslobođenja. Predmet može da bude kamen ili kohinor dijamant; nema razlike. Ako objekat postoji, um postoji; s objektom, um se nastavlja. Um ima kontinuitet kroz objekat. Um se neprekidno hrani kroz drugo. A kada drugo postoji, vi ne možete znati sebe; čitav um je usredsređen na drugo. Drugo treba ukloniti, sasvim ukloniti, tako da ne postoji ništa za vas da mislite, da ne postoji ništa čemu biste dali svoju pažnju, da nikuda ne možete da se krećete.
Sa objektom, Patanjđali kaže da ima mnogo mogućnosti; možete biti u odnosu sa objektom kao što razmišljanje biva; možete misliti logično o objektu – tome Patanjđali daje ime savitarka samadhi. To se događa mnogo puta; kada naučnik posmatra objekat on postaje potpuno smiren; nijedna misao se ne kreće na nebu njegovog bića; on je tako mnogo apsorbovan objektom. Ili ponekad je dete koje se igra svojom igračkom tako apsorbovano da se um potpuno, gotovo potpuno zaustavio. Postoji vrlo duboka smirenost. Objekat uzima svu vašu pažnju, ništa ne ostaje iza. Nije moguća uznemirenost, nikakva napetost nije moguća, nikakva muka nije moguća, jer ste potpuno apsorbovani u objektu, ušli ste u objekat.
Naučnik, veliki filozof… to se dogodilo Sokratu; on je stajao jedne noći; bila je noć punog meseca, i posmatrao mesec, postao je apsorbovan… Mora da je bio u onome što Patanjđali naziva savitarka samadhi, jer je bio jedan od najlogičnijih ikada rođenih ljudi, jedan od najracionalnijih umova, sam vrhunac racionalnosti. Razmišljao je o mesecu, o zvezdama, noći i nebu, zaboravio je sebe potpuno. Sneg je počeo da pada, ujutru je nađen gotovo mrtav, pola tela mu je bilo pokriveno snegom, smrznut, još je gledao u nebo. Bio je živ, ali smrznut. Ljudi su došli da saznaju gde je bio, a onda su ga našli kako stoji; čitave noći je stajao ispod drveta. Onda su pitali: “Zašto se niste vratili natrag kući? Sneg je padao i čovek može umreti.” On je odgovorio: “Potpuno sam zaboravio na to. Za mene, on nije padao. Za mene vreme nije prolazilo. Bio sam toliko apsorbovan u lepoti noći, zvezdama, poretku egzistencije i kosmosa.”
Logika je uvek apsorbovana s drugim, sa harmonijom koja postoji u univerzumu.
Logika se kreće oko jednog objekta – nastavlja da se kreće okolo, okolo i okolo – i čitavu energiju uzima objekat. To je samadhi sa razumom, savitarka, ali objekat je tu. Naučni, racionalni, filozofski um dospeva dotle.
Onda Patanjđali kaže da postoji drugi samadhi, nirvitarka, estetski um – pesnik, slikar i muzičar dosežu do njega. Pesnik ulazi direktno u objekat, ne okolo i okolo, ali još je objekat tu. On možda ne razmišlja o tome, ali njegova pažnja je usredsređena na to. Možda to nije delovanje glave, to može biti srce, ali objekat još postoji, drugo je tu. Pesnik može postići ta vrlo duboka, blažena stanja, ali krug ponovnog rađanja se neće zaustaviti, ni za naučnika ni za pesnika.
Onda Patanjđali dolazi do savićara samadhija; logika je otpala, ostala je samo čista kontemplacija – ne o tome – već samo gledanje u to, posmatranje toga, svedočenje toga.
Dublja područja se otvaraju ali objekat ostaje tu, a vi ostajete opsednuti s objektom. Vi još niste u svom vlastitom Sopstvu – drugo je tu. Tada Patanjđali dolazi do nirvićare.
U nirvićari ubrzo objekat biva načinjen suptilnim. To je najvažnija stvar koju treba razumeti; u nirvićari, objekat je načinjen više i više profinjenim. Od grubih objekata vi se krećete do suptilnih objekata – od stene do cveta, od cveta do mirisa. Krećete se prema profinjenom. Ubrzo dolazi trenutak kada objekat postaje tako nežan, gotovo kao da ga nema.
Na primer, ako kontemplirate na praznini, objekta skoro nema, ako meditirate na nepostojanju. Čovek mora da misli, mora da meditira, mora da primi u sebe ideju da ništa ne postoji. Neprekidno meditirajući na nepostojanju, dolazi trenutak kada objekat postaje tako suptilan da ne može zadržati vašu pažnju; tako je suptilan da ne postoji ništa na šta bi se kontempliralo, a čovek nastavlja dalje i dalje. Iznenada jednog dana svest odskoči sama od sebe. Ne nalazeći nikakvu redovnu osnovu tamo u objektu, ne nalazeći nikakvo čvrsto uporište, ne nalazeći ništa da prione, svest se odbija i odskače sama od sebe. Vraća se, ona se vraća natrag u svoj vlastiti centar. Onda ona postaje najviša, najčistija, nirvićara.
Najviše, nirvićara, je kada se svest odbija sama od sebe. Ako počnete misliti: “Ja sam postigao nemanje misli, i postigao sam nepostojanje”, opet ste stvorili jedan objekat i svest se udaljila. Ovo se događa tragaocu mnogo puta. Neznajući unutrašnje misterije, mnogo puta se bacate na samog sebe. Ponekada dodirnete svoj centar, i opet izlazite iz njega.
Odjednom se javlja ideja: “Da, ja sam postigao”. Osećate se tako blaženi, prirodno je da se ta ideja pojavi. Inače ako se ideja pojavi, opet ćete postati žrtva nečega što je objektivno. Čist subjekt se gubi; jedinstvo postaje dvoje. Opet ima dualnosti.
Čovek mora biti svestan da ne dozvoli ideju o nemanju misli. Nemojte pokušavati – kad god se nešto slično ovome dogodi, ostanite u tome. Ne pokušavajte da mislite o tome, ne pokušavajte da pravite ikakvu predstavu o tome; uživajte u tome. Možete plesati, neće biti nevolje, ali ne dozvoljavajte verbalizaciju, ne dozvoljavajte jezik. Plesanje vam neće smetati, jer u plesu vi ostajete jedinstveni.
