28. oktobar 1969.
̶ Baš je zasvežilo, cher ami, Jovane, no, na sreću, dobro ste se natrontali! Ja se već danima grejem termoforom sa provrelom vodom, jer se od fatuma nema gde uteći! Uključio sam i malu grejalicu, ali od tri radi samo jedna šipka! – Maestro Ljubomir Micić mi je, čim sam ušao, kazao i na krevetu se dublje zavalio, zaogrnut sivim vojničkim ćebetom. Izgledao mi je slabije i prozračnije nego ikad a iz njega kao da je izbijao nekakav opori miris ilovače.
̶ … Dalja priča nema previše rezona, jer sve što kažemo promine „udžaba“. Ja Vam, ionako, prekraćujem dane dok me ne iznesu sa nogama napred! Tu otoič sam Vam se ‘ozlotrbio’, verovatno sam predugo gladovatelj i ne prijaju mi čak ni ovi retki, posni zalogaji. Zato ću Vam telegrafski iščitati već pripremljen „temat“, ovog puta posložen po godinama. Onda ćemo se zanavek oprostiti, i ja ću Vam poželeti svako dobro. Jer, već kroz koji dan kod mene dolazi sredovečni istoričar umetnosti, voljan kao i Vi, pisati o zenitizmu i „Zenitu“. I njemu ću preneti sve čega se setim, pa će neko od vas, računajući i onu mladu damu, valjda ‘izdurati’, što bi rekli oni moji sa Banije, knjigu ako ne već i monografiju. A sad, blago meni, po’itajmo borbeno i udarnički, mada je najbolje reći, telegrafski!
̶ … Anušku i mene su shrvale vesti o nestanku nama tako dragih prijatelja iz Francuske. Najpre je 1950. godine otišao Ivan Gol, taj veličanstveni pesnik i dramatičar, koji je jednu svoju zbirku sa mnogo prava nazvao „Jovan bez zemlje“. Kao da je slutio da će „umreti sa srcem Francuza, duhom Nemca, krvlju Jevrejina i sa američkim pasošem“. Sahranili su ga na idealnom mestu, preko puta Šopenove humke, na groblju Per Lašež. U naredne dve godine ostali smo i bez bračnog para, Selin Arno i Pola Dermea. Pol je preminuo 1951. a Selin nije pristajala živeti bez njega, i digla je ruku na sebe krajem 1952. godine.
̶ … Samo koji mesec kasnije, komšija sa prezimenom nevrednim pomena, podneo je protiv moje malenkosti nekoliko tužbi, nakon kojih su pokrenuti krivični predmeti pod brojevima K–2238/53, K–2239/53, K–2240/53 i K–2622/53, u beogradskom Trećem sreskom „kadiluku“. Pisanjem žalbe protiv sustanara iz zgrade, jer su mi neprekidnim klevetanjem, uznemiravanjem i poniženjima ozbiljno ugrozili nerve, izazvao sam predsednika Sudskog veća da preuzme najdrakonskiji korak: uputio me je u umobolnicu, na, mož’te misliti, „stručnu ekspertizu“ i davanje dijagnoze „o stanju duševnog zdravlja optuženog, kao i o uračunljivosti istog“. On je tu odluku lako opravdao time što sam upadao u reč, kako zastupniku tužitelja, tako i sudiji, pa na kraju i svome od strane suda određenom „branitelju“, koji me je teretio gore nego protivnička strana. Na kraju sam odbio usmeno odgovaranje na pitanja a onemogućeno mi je čitanje svoje koncizno i precizno napisane odbrane. Saglasio sam se sa konstatacijom o mom uzdrmanom „zdravstvenom i psihičkom stanju“, kao razlog za to navodeći „višegodišnje maltretiranje od strane privatnog tužioca“. U pismenom otpravku sramne sudske odluke držim svoju fotografiju na čijoj poleđini sam napisao stihove: „Tel fut son triste et bien agité visage / De l’ecrivain a soixante ans de son âge / Quand pour se venger de son esprit et ̶courage / L’infame juge le declaire fou comme au Moyen-age.“ (U slobodnom prevodu: „Tako je bilo tužno i potpuno onespokojeno lice / Književnika u šezdesetoj godini starosti / Kada ga je, da bi se osvetio njegovom duhu i hrabrosti / Sramni sudija proglasio ludim kao u srednjem veku.“)
̶ … Početkom oktobra 1954. godine zaprepastili su me stavovi Miodraga Kolarića, izneti u tekstu „Slikarstvo protesta i podsvesti – dada i nadrealizam“, objavljenom u „Književnim novinama“. Poslušajte samo: „Dadaizam se uglavnom iscrpljivao na liniji društvenog protesta i njegova je nesreća bila ta što je jednu polemički nastrojenu literaturu vezao za jedno lirski nastrojeno slikarstvo, a slikari su tupili polemičku oštricu literata. Jedina pozitivna vrednost dadaizma jeste što je omogućio pojavu nadrealizma.“
̶ … Nepunih devet meseci kasnije u Niškoj banji se ugasio infarktom pokošen Stanislav Vinaver. Taj vanredni poliglota i prevodilac sa sedam jezika, u prevodima je znao podebelo odstupiti od originalnog predloška, neretko dopisujući stranice krcate akrobatičkom verbalistikom. (Navešću samo slučaj „Garbantue i Pantagruela“ Fransoa Rablea. Kada ga je profesor Raško Dimitrijević upitao, otkuda niz „novopronađenih“ epizoda, Vinaver je hladnokovno uzvratio: „Ja sam ih stvorio, pošto je autor premetnuo svetom, jer da je tek malo duže poživeo zasigurno bi te scene opisao!“)… U kojoj je meri njegov napor prihvaćen od čitalaca i „stručne javnosti“, najbolje je on sâm prosudio u intervjuu datom za list „Republika“, na nekoliko dana pre upokojenja: „Imao sam velikih razočarenja, malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio najiskreniji prigovarali su mi da pravim ‘vinaverizme’. Meni se ne daje ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. A siguran sam da će kasnije moje ideje sve do jedne biti usvojene.“ E, sad, što ja na ovo poslednje ne bih dao paru, ni kad bih je kojim slučajem imao, to neka se pribeleži na moj raboš… No, hajd’mo mi dalje!
̶ … Jedanaestog decembra 1958. godine poslao sam američkom antikomunističkom izdavaču, Frederiku Pregeru, božićnu čestitku, otipkanu na mom ne baš savršenom engleskom jeziku, nedvosmisleno ga podstičući na umnožavanje sadržaja čestitke i distribuiranje dalje, širom Amerike. Jer, čestitku sam uputio, zapravo, „to the Churchill’s English-speaking people“, koji su, po mom skromnom sudu, „supporters of red star supremacy“. Završni stih moje nevešto sročene pesmice glasio je: „By red pigs blasphemed the famous Nobel Prize“, direktno aludirajući na dodeljivanje Nobelove nagrade Pasternaku. Kada već ovo visoko književno priznanje dobijaju sovjetski disidenti, po istim aršinima sam je zaslužio i ja, pošto sam, kao nepokolebljivi oponent komunističkom poretku, zbog izdavanja samizdata i pisanja otvorenih pisama, šikaniran, izvođen pred sud, zatvaran i sprovođen u duševnu bolnicu. I dok sam mu pisao bio sam uhođen, a inicijativa za to nije poticala od policijskih glavešina već od, u politički vrh lansiranih, nadrealističkih ćifti. Preger je, inače, tokom Drugog svetskog rata, bio angažovan kao obaveštajni oficir a nakon njega je održavao i dalje bliske kontakte sa CIA, čak i kada je početkom pedesetih godina pokrenuo izdavačku kuću „Praeger Publishers“, zaslužnu za objavljivanje knjiga Solženjicina, Pasternaka i Đilasa.
̶ … Prinuđen na mučno ‘trangefrangisanje’ nisam poklekao jer sam pored sebe imao Anušku. A njoj i meni trebalo je malo. Voleli smo se i jeli kao ptići, suva šljiva bi nam u čaju menjala kockicu šećera! Novčane uputnice Anuškinih rođaka, pred nemačkim pogromom odbeglih u Njujork i Sao Paolo stizale su retko, raspirujući nam veru u neodstup dobročiniteljstva.
̶ … Godine 1960. predan sam „krivosudnim organima“, jer je Okružno javno tužilaštvo podiglo protiv mene optužnicu, zasnovanu na prijavi dva lažna svedoka, pod delovodnim brojem K–294, i sa 20. aprilom, kao datumom zavođenja. U grehove su mi pripisali vređanje dostojanstva državnih zvaničnika nesmotrenim izjavama te pismima „upućenim raznim licima i organizacijama“, u čemu je tužilaštvo sagledalo „elemente za postojanje krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti, mržnje i razdora“. Jedno od pisama, adresirano na Narodnu biblioteku, apsolutno je privatne sadržine, i u njoj sam ovu ustanovu obavestio da joj odbijam pokloniti ili prodati komplet svih brojeva „Zenita“, u znak protesta zbog nipodaštavanja ćirilice, pošto su mi poslali molbu otkucanu latiničnim pismom. Sličan protest sam izrazio i u podnesku „Narodnom odboru“ opštine Vračar, koja je svoju korespondenciju vodila isključivo na latinici. Kao nepoćudan, naveden je i moj, na pisaćoj mašini umnožavani cirkular „Narodnom sudu istorije“, odaslat, bolje je ne reći, kolikom broju poznanika. U tom tekstu sam pod sumnju doveo „moralnu, građansku, nacionalnu i političku ispravnost“ imenom i prezimenom navedenih kulturnih „poslenika“. Dnevnim listovima „Politika“ i „Borba“ za zlo sam uzeo što na svojim stranicama nesrazmerno veliki prostor posvećuju „ništakovićima“ i „dezerterima“, na štetu pravih proletera. Neosporno, ton svih tih pisanija imao je drznovenu notu, i neprikrivenu nacionalističku obojenost. Čamio sam i zakržljavao, kao pritvorenik Centralnog zatvora, puna dva meseca, a nakon trodnevnog suđenja, pretres je prekinut, pošto je javni tužilac, iz samo njemu znanih razloga, pismeno odustao od daljeg pravnog gonjenja. Posledice tog mog maltretmana pokazale su se kao nepopravljive, jer se mojoj Anušku, kao akutnoj srčanoj bolesnici, pogoršalo ionako rđavo zdravstveno stanje. Ugasila se koji mesec potom. Svaki moj dan je, od tada, izlišan i bespredmetna su dalja nastojanja. Zatvorio sam se u čauru sebe, u uobrazilji preživljavajući ponovo nepravde, opovrgavanja, nipodaštavanja i uvrede nanošene godinama.
̶ … U februaru 1961. godine pokušao sam obnoviti „Zenit“ u vidu „ilustrovanog bibliofilskog pisma, štampanog poput rukopisa, koje nije namenjeno prodaji“. Nameravao sam ga slati „svim kulturnim građanima i ustanovama, ali po izraženoj želji, pisano ćirilicom.“ Tražio sam samo od svakoga ko mi se bude pismom obratio prilog u vidu markice za poštanske troškove“ i upozorio: „dopisnim kartama se ne dopisujemo i posete ne primamo zbog nepovoljnih stambenih prilika“. U dnu cirkularne poruke naveo sam svoju adresu, i kao slogan dodao: „Age du zenithisme – век зенитизма – Age of zenithism“.
̶ … Crvendaći me ne puštaše na miru, pa sam početkom septembra 1961. godine, pred onaj njihov „Samit nesvrstanih“ (jel’ tako to zovu?) za svaku sigurnost, strpan iza brave. Poneli su se, naravno, i mišlju o mom oporavku u blesarijumu „Laza Lazarević“, dok mi ne prileče manično-depresivnu šizoidnost, ali su me blagodušno poštedeli, prepuštajući me polaganom „gospodstvenom“ skapavanju. Ako bi ko bitan hteo susret sa mnom, isključivo smo se viđali na groblju.
̶ … Narednog proleća, doznao sam za sramni napad Radomira Konstantinovića na mene, sa talasa Trećeg programa Radio Beograda, u emisiji „Ko je Barbarogenije“. Nisam, naravno, imao priliku za odgovor na besomučnu bujicu uvreda, otpočelu već samim uvodom, u kome je rečeno: „Barbarogenije je sinonim tog varvarskog straha od tuđinskog mora, od kulture koja je uvek šansa da to more, kao neka biblijska stihija, prodre u naše selo, da nas razveje i otuđi od nas samih, od našeg duha, sloga i sroka, od naših mrtvih, od naše tradicije. On je tu, Barbarogenije, najmračniji genije srpske kulture; on je tu“! (Začudo, o Branku je izneo više nego povoljan stav, njegovu pesničku pojavu proglašivši za „dramatičan trenutak srpske poezije, trenutak koji neće moći da bude zaboravljen“.)
̶ … Pored vođenja žive korespondencije sa inostranstvom, u antologiji „Odes à Paris“, (éd. de la Revue moderne), objavljena mi je još jedino pesma „Requiem pour Anouchka – Gloire à Paris“. Od tad ne postojim na književnoj sceni, na radost umrtvitelja kulture.
̶ … Skoro potpuno sam odbijen od sveta. Od neke 1963. godine, jedino svratim do limarske radnje Petra Skrobonje, na „Bulevaru Revolucije“ broj 118, što će reći, gotovo na samom uglu sa Golsvordijevom ulicom. Prvi put sam tamo došao sa pitanjem – mogu li mi popraviti „zakačaljke“ za naočare. Majstor Petar se prihvatio posla, odlično ga je obavio, i ja bih ga, tu i tamo, ponovo pohodio, kada god bi mi ustrebala nekakva njegova intervencija. Učestali smo sa razgovorima, raspitujući se ko je odakle poreklom, pa smo krenuli, jedan je iz Gline kod Karlovca, drugi, pak, iz Skradina kod Šibenika, pa smo se mic po mic, pomalo zbližili. U povratku sa elektrotehničkog fakulteta, gde je studirao, redovno bi svraćao Petrov sin, Branislav. Poštovao me je kao promućurnog i „držećeg“ starca i čudio mi se kada bih iz torbe izvadio kakvu propalu metlicu ili đubravničić i zakerao mom predobrom Petru, iskajući da mi ih okreše na još minornije mere. Nije ulazio u razgovor sa mnom sve dok mu jedanput nisam pokazao primerak „Dada Јok“-a. Tako sam doznao za zamešateljstvo izazvano „slavnim“ govorom u Splitu, kada je Josip Broz krvnički opleo po privatnicima. Branislav je, stoga, bivao primoran da, umesto oca, ode u Smederevo i od druga pozajmljenim dolarima kupi uvozni lim.
̶ … Ukoliko me je neko od Petrovih mušterija iznervirao nekim neumesnim komentarom, oćutao bih, revolt izražavajući momentalnim napuštanjem radnje bez pozdrava.
̶ … U jednoj prilici, nisam izdržao već sam zaplakao Skrobonjama pričajući o Anuški i o bolu izazvanom njenom smrću. Drugi put sam hrupio uzbuđeno im prenevši kako sam otpočeo prepisku sa direktorom Narodnog muzeja, Lazarom Trifunovićem, što sam smatrao najvećim priznanjem u dotadašnjem životu.
̶ … Branislav se u Narodnom pozorištu upoznao sa svojim vršnjakom, Milomirom Nježićem, koji je, kao student istorije umetnosti, tamo statirao, i ubrzo me je upitao smeju li me posetiti. Iako principijelno nepoverljiv, prema Branislavu sam gajio apsolutno poverenje i rekao sam mu: „Nema nikakvih problema, javiću ti termin kada smete doći. Odrediću vam i koliko možete ostati, sat ili dva, najduže, jer me čeka još niz drugih obaveza“. Zahvaljujući njima došao sam do nešto para jer su dva primerka mog „Istočnog greha“ nekako prodali u antikvarnicama na Slaviji i u „Srpskoj književnoj zadruzi“. Ovaj dečko, Nježić, pronašao je vezu u Zagrebu, i preko izvesnog Božidara Beka, uspeo je plasirati izvestan broj kompleta „Zenita“. Očekivao sam od tih transakcija popriličan novac, rđavo se snalazeći u komunističkom „ekonomisanju“, naročito kad je, devalvacijom, sto dinara svedeno na jedan dinar. Tu sam se, priznajem, naskroz, pogubio.
̶ … Na kraju, još kratka lična impresija. Godinama već unazad pokušavam pronaći udžbenik doktora Dragiše Živkovića „Teorija književnosti i pismenosti“ sa dodatnom brošuricom, „Istorija stilova“, u kojoj se nalazila i ofrlje ispisana i netačnostima nakrcana odrednica o „zenitizmu“. Pre koji dan sam neobavezno šetao i ugledao nekoliko dečaka sa tom knjigom, ali bez tog umetka. Na moje pitanje gde im je taj dodatak, učenici su me zbunjeno pogledali i objasnili mi: nikakav dodatak udžbeniku nisu dobili, što samo znači da je on izbačen i zabranjen!… To je sve što sam Vam imao kazati, i ovim prestaje potreba za Vašim daljim dolascima. Uostalom, svaki napor je izlišan, jer, kao što sam u predgovoru bratovljeve knjige „Panika pod suncem“, odavno sročio: „Naša je otadžbina bila najtužnija onda kada smo se i mi u njoj morali roditi“. Sada sam već stigao pred „pomeždenje“, iliti pred crtu koja odeljuje ovaj i onaj svet, ali ne bojim se, jer smrt je ništavno pretapanje mraka u bešćutnu tamu večnog nevidela!
Ma koliko mi je surovo zvučala njegova tirada, Maestro Micić je, siguran sam u to, kanio nekako prikriti ganutost, pošto će utorci bez mog skromnog društva svakako dodati još jednu pustotu u njegovom oštrozimnom kurjačištu.
Zapanjio me je ispraćajući me, otprilike, sto koraka izvan zgrade. Pošto smo prispeli do ćoška Beogradske i Njegoševe ulice, srdačno me je stegao za ruku, i osvrnuo se, ne bi li se posigurno uverio da ga neki „udbaš“ potajno ne vreba. „Nećemo pevati pesmu rastajnicu!“ – ušeprtljio je pre nego što se nevoljno okrenuo i udaljio se klecavim korakom. Gledajući za njim ja sam osećao kako bespovratno uzmiče od mene jedan svetlozarni okean dobrote.
***
Nedostajale su mi „seanse“ sa umnim maestrom Micićem, i to priznajem bez bilo kakvog stida. Imao sam ga još mnogo šta pitati. Nisam, recimo, nikada smogao hrabrosti pomenuti mu neproverene glasine kako je bilo momenata u Parizu kada se krstio na pomen Branka „Ve Poljanskog“ i požurio pojasniti: „Ja, gospodo, nemam niti sam imao brata!“
Sigurno je da bi mi još puno priča imao preneti, polusvesno premećući red zbivanja, jer njega je vreme, kao uređeni hronološki sled, remetilo pa katkad i zbunjivalo. Grdne bi mi muke zadavao temporalnim preskocima, udaljavanjima od trenutne teme i zalaženjima u neispitane rukavce jednako svežih narativa, no ja sam se tome tako radovao, jedva čekajući narednu „torturu“.
U poslednje doba, nije prikrivao stanje otupele melanholičnosti. (Jednom je tu svoju indisponiranost objasnio na svoj prepoznatljiv način, sa primesom samorazornog cinizma: „I sad, ako usnim, sanjam kako kamčim svud unaokolo novac da nekako namirim štampara!“)
U „Nolitovoj“ knjižari sam, sasvim slučajno, nabasao na novo izdanje knjige „Teorija književnosti i pismenosti“, doktora Živkovića. Njenim prelistavanjem sam dokonao ono što je Maestro Micić tvrdio: izostavljen je dodatak, ali sam u sadržaju naišao na taj odeljak, koji je uvršten u sami udžbenik! Obradovan, kupio sam, smatrao sam, bescen-vredan poklon „Barbarogeniju“, ali mi se više nije ukazala prilika da mu ga svečano uručim. Zato sam ja od njega dobio na kućnu adresu dar od neprocenjive vrednosti: komplet svih brojeva časopisa „Zenit“ i pisamce kojim me je rasplakao. (Napisao mi je: „Можда сам и сапутник али нисам сарадник. Ништа не прописујем а још мање потписујем. Ја не могу да признам јалов зенитизам: ни у сну: ни на јави – а најмање: у мојој глави. Само једно СУНЦЕ и ЗЕНИТ земљу греју: и човека који ни овде не постоји! Искрено Ваш Љ. М.“) Nikada nisam sebi oprostio što mu opet nisam došao pred vrata i najavio se zazvonivši ‘konspirativnim signalom’.
Više je verzija kako je Ljubomir Micić dospeo do Staračkog doma, ili bolje reći, beskućničkog prihvatilišta, u banatskom selu Kačarevu, napomol Pančeva. Prema prvoj, tamo ga je iznemoglog prebacila socijalna služba. Prema drugoj, studenti Skrobonja i Nešić, pozvonili su mu na vratima, po dogovorenoj šifri, dva puta kratko, jedanput dugačko, pa još jednom kratko, ali se on iznutra nije odazivao. Uplašeni za njegovo zdravlje, razvalili su ulazna vrata, u prisustvu svedoka (stanara) i pronašli su ga u besvesnom stanju, potrbuške polegnutom na patosu. Branislav Skrobonja nam je sâm, kasnije, ispričao kako je od „gospodina Micića“ pozajmio časopis „Srbijanstvo“ i došao da ga vrati, u sredu, umesto u utorak, kako su se prvobitno dogovorili. Maestro mu je otvorio vrata, sav, nekako izgubljen, kao otrgnut iz košmarnih snova, i upitao ga: „Koliko je sati“. Na odgovor: „Petnaest do četiri“, Maestro je izgubljeno protisnuo: „Izjutra ili popodne?“ Branislav se uplašio za njegovo zdravlje i pronašao je Nježića, koji je alarmirao svog oca. Pozvali su policiju i predstavnici vlasti su provalili vrata Maestrovog stana. Pronašli su ga u besvesnom stanju. U najvećoj hitnji, smešten je u sanitet hitne pomoći i krenuli su od bolnice do bolnice, pošto ga bez zdravstvene knjižice niko nije hteo preuzeti na dalje lečenje! Tek su im se, na kraju, smilovali u staračkom domu „Kačarevo“, gde je proveo jedan nepuni dan, pre no što je izdahnuo, 14. juna 1971. godine. (Nemajući mesta ni u jednoj sobi ostavili su ga na hodničkoj klupi ili na nekakvom pomoćnom ležaju. Primljen je u petak, početkom vikenda, lekarsko osoblje se proredilo i niko mu nije mogao pomoći. Kao zvanični uzročnici smrti navedeni su „zapaljenje pluća, neuhranjenost i krajnja fizička iznurenost“). Tek nešto kasnije smo se prisetili da je ozebao kada ga je jednog od prethodnih dana obasuo pljusak, dok se vraćao sa Anuškinog groba, naravno, bez kape ili kišobrana, koji bi ga makar malo zaštitili.
Skrobonja i Nježić su ga jedva našli i preduzeli su sve što je u njihovoj više nego skromnoj moći da naš Maestro ne bude sahranjen na pančevačkom groblju kao „N. N. lice“.
Na sprovodu se okupilo dvadesetak dovoljno kuražnih ljudi, a troškove ukopa snosili smo nas nekolicina. Vladimir Skerl(ić) je krajnje ozbiljno upitao Branislava Skrobonju da li su pred njim otvorili sanduk i dozvolili mu Maestrovu identifikaciju. Na Skrobonjin odrečan odgovor Skerl je pojasnio: „Micić se odvajkada pribojavao da će ga, kada umre, namerno zameniti s nekim drugim i ukopati ga u tuđu grobnicu“!
To što je Udruženje književnika Srbije poslalo pozamašan venac, koga su, iznajpre, položili ispred pogrešne grobnice, prisutni su u pô glasa proglasili za provokaciju najvišeg stepena.
Već koliko sutra, po „čaršiji“ je strujnuo glas kako je „taj Micić, živeo i umro k’o poslednji skapnik! Smrzavao se i kopnio od gladi, a u stanu mu je, odmah nakon smrti, policija našla svežnjeve dinara i ko zna sve kakvih zapadnih valuta!“
Nisam obraćao pozornost na takve pakosne glasine. Taj umni gorostas se, najzad, skrasio kraj svoje voljene, a to je jedino što ima značaja. Vremenom je neki anonimni klesar na nadgrobniku, odmah pored reči ̶ „АНУШКА ЉУБОМИРА МИЦИЋА“ dletom pridodao: „ЉУБОМИР МИЦИЋ, СРПСКИ ПЕСНИК, ТВОРАЦ ЗЕНИТИЗМА“. I sve je, nekako, dospelo na svoje kada se nad njima zaklopila sveogrćuća tišina.
Milan Janković Satrijani
(Odlomak iz romana „Барбарогеније-Antibarbarus“, posvećenog intrigantnoj sudbini pokretača časopisa „Zenit“ i umetničkog pokreta – Zenitizam, Ljubomira Micića)
