1
Indijanka dolazi na obalu reke, nabere vitkog vrbovog pruća i počinje da plete. Isplete prvu korpu, stavi je ispred sebe, klekne, blagoslovi je i kaže: „Ne čudim se tome što sam načinila, to sam učinila za indijansko pleme. Ženi, koja će uvek držati u ruci korpu, želim dug život. I ona će na mene misliti. Ono što sam ja učinila, pašće joj na um, i učiniće što i ja. Ali nijedan neka ne poveruje da sam ja to učinila za sve! He! Samo za vešte žene koje će živeti u budućnosti. Kad zora zazori, živnuće moja reč i rasvetliti se u njihovom umu. Taš neka bude!“
Ono što kaže indijanska priča, i što se gotovo doslovno može pronaći u svetim knjigama i kod drevnih učitelja, to je tako beskrajno jednostavno da čovek mora da se začudi kako to da postoje doba i čovečanstva koji sve to više ne razumeju. Šta znači to što je Indijanka isplela korpu „za indijansko pleme“? Šta znači to da koliko god žena bude plelo korpe, njima će pasti na um ona jedna, ona prva? Šta znači da je to učinila „samo za vešte žene“? I konačno šta znači to „kad zora zazori, živnuće moja reč i rasvetliti se u njihovom umu“?
Indijanka je izišla na obalu reke i od vrbovog pruća plela korpu. Prva žena koja je prva nabrala vrbovog pruća i prva oplela prvu, prvu korpu. Nikada pre toga na svetu nije bilo nešto kao korpa od pruća. Nastalo je nešto novo; kao želja i mogućnost mogla je odavno da lebdi: jer u šta da se stavi voće, u šta da se skuplja lišće, u čemu da se nosi dete, u čemu da se drži hleb? Korpa je negde postojala. Kao što negde postoje sva oruđa koja služe životu, i kao što negde postoji svaka istina i lepota, samo što nije ostvarena: nije preneta ovamo, u materijalnu prirodu. Korpa je postojala od samog začela, kao i parna lokomotiva, ručni sat, avion, čizme, vagon za ručavanje – kao što je negde postojao i postoji mir, red, radost, lepota, svetlost, strpljenje, znanje. Postoji carstvo gde se nalaze predmeti i stvari i misli. I za svet je uvek od presudnog značaja ako neko iz tog carstva uspe da nešto prenese, bilo misao, bilo ideju, bilo istinu, bilo znanje, bilo parnu lokomotivu, bilo korpu od vrbovog pruća. Pletenje prve korpe univerzalna je stvar čovečanstva. „Indijansko pleme“? Da. A pored toga crnačko, eskimsko, arapsko, kinesko. I koliko god korpi postoji na svetu, svi se sećaju prve, one koju je Indijanka isplela na obali reke. To je prakorpa; žena je tronuto stavlja na zemlju, klekne ispred nje i blagoslovi je. Moli joj se kao Bogu. Još oseća na njoj rosu onoga carstva iz koga je sletela. Ova prva korpa je još neverovatna, čudna, kao i prva misao, prva parna mašina, prva kamena sekira. „Kad zora zazori, živnuće moja reč i osvetliti se u njihovom umu.“ Ona se neizbrisivo upisala u ljudsku sudbinu: ova prva žena koja je isplela korpu, i kako na svetu postoje milioni korpi, sve pripadaju njoj. Od tada su korpe preplavile zemlju, i jedva da i postoji običniji predmet od korpe pletene od vrbovog pruća. Ali zemlju je preplavila i parna mašina, ručni sat, čizme, vučena tkanina, nož, ogledalo. Svaki predmet ima istu istoriju kao i korpa. Postojao je neko ko je predmet doneo iz carstva gde sve postoji. Kao što se kaže: ostvaren je. Drugačije: pronađen.
Tu započinje ono što je u pričama najvažnije. Svaki čin ima univerzalno značenje i posledicu. Iz nevidljivog carstva donosi nešto ne samo pronalazak parne mašine, ne samo pronalazak velikih misli, ne samo pletenje korpe. To su presudna ostvarenja dostojna da se zabeleže. Svaki čin prenosi nešto iz nevidljivog carstva, jer je svaki čin ostvarenje nečega, i svaki čin je realizacija i svaki čin je pronalazak – srodan je s pronalaskom mašina, s izricanjem istine i s pletenjem korpe. Nema tako beznačajnog pokreta i misli čije se delovanje ne bi osetilo i u najudaljenijem delu svemira. Svako delo ima svoje univerzalno značenje za svet. Jedan jedini oblutak bačen u more određuje savršeno nov smer života sveta, i svakim dahom se menja nešto u životu sveta, ma koliko to bilo malo. Svako delo je realizacija neke duhovne istine i donosi ono čega pre toga nije bilo, samo je lebdelo kao želja i mogućnost. Sagorevanje jedne jedine šibice se zbiva „za indijansko pleme“. Velika dela su jednom i zauvek učinjena za celo čovečanstvo; ali svako delo, pa bilo ono i sasvim maleno, ima svetski značaj.
2
„Sasvim je dovoljno“, kaže Kliment Aleksandrijski, „što je jedan jedini čovek bio čuo pesmu sirena, i sasvim je dovoljno što je bio jedan jedini čovek koji je odgovorio Sfingi.“ Vivekananda kaže, ako neko u usamljenim planinama, zazidan u pećini, zamisli veliku istinu i u sledećem trenutku umре, istina izlazi iz glave umrloga, izlazi iz zazidane pećine, napušta usamljene planine i širi se celim svetom.
Indijanska priča govori isto ono što uče svete knjige i što znaju arhaički učitelji. Primitivni narodi čuvaju ostatke visoke drevne duhovnosti, ponekad u neprepoznatljivom, deformisanom obliku, katkad u prilično čistom. Priča ovaj put primitivno, u nekoliko reči, i da ni ne naslućuje značenje svojih reči, priča o metafizici ljudske delatnosti. Pripoveda da svaka delatnost realizuje duhovne sile, i upravo zbog toga svaka delatnost ima svetski značaj. Smisao svakog ljudskog dela jeste da je ono načinjeno neopozivo u ime celog čovečanstva i zbog celog čovečanstva, zbog svakog doba, svakog naroda. Svako delo je takav trag i pečat koji su neizbrisivi, i koje lice sveta čuva od trenutka izvršenja pa do večnosti.
Postoje velika dela kao što su pronalazak kamene sekire, parne mašine, pletenje prve korpe. Postoje mala dela kao što su izgradnja jedne kuće, pravljenje jedne svirale; postoje nehotična ispoljavanja kao uzimanje daha i ono kada čovek otera komarca koji mu noću zuji oko ušiju. Postoje lagana i bezbrižna dela, ako čovek baci oblutak u more ili zvizne ili ubere struk cveća. Ali nema ni jednog jedinog malenog dela koje se ne zbiva u ime celog čovečanstva, za sva vremena, jednom i zauvek i radi celog čovečanstva. Svako delo izaziva odjek u svetu i ovaj odjek se hiljadama godina čuje u vasioni i nikada ne zamire.
Smisao priče je sledeći: čovek ni u snu ne može da zamisli ni jednu jedinu sliku, želju ili cilj na koje ceo svet ne bi zabrujao; ne može da prekrsti ruke i ne može da odlomi grančicu sa žbuna a da se ne umeša u oblikovanje sveta. Delo u svakom slučaju donosi nešto sasvim novo, nešto nevidljivo čini vidljivim, nešto neodređeno čini primetnim. Svaka delatnost je prodor u svet duha i ubacivanje neke istine iz sveta duha u materijalni svet. Praślika i prasmisao dela jeste delatnost Prometeja koji s neba donosi vatru. Svaka delatnost donosi na zemlju bar malenu iskru od nebeske vatre. Metafizički smisao delatnosti jeste da svako delo stvara novi odnos između sveta duha i materijalne prirode, otvara novu vezu, pruža novu mogućnost i postavlja osnovu za nova povezivanja.
3
Međutim, priča se ovde ne završava. Ona zna da je pletenje korpe takvo delo koje neprolazno živi dalje u ime bezbroj žena koje pletu bezbroj korpi, kojima pada na um ova prva korpa kada se javi praskozorje. Priča zna da je svaka delatnost realizacija duhovne stvarnosti, i svako delo podseća na prvo, na delo Prometeja, koji je s neba doneo vatru. Od tada svet gori u vatri delatnosti, jer delatnost nije ništa drugo do ponovno i ponovno otvaranje puta vatri duha kako bi stigla na zemlju i prožela materijalnu prirodu.
Međutim, postoji u priči čudna misao: „Ali Niko neka ne poveruje da sam ja to učinila za sve! Ne! Samo za vešte žene koje će živeti u budućnosti.“ U prvom trenu izgleda kao da je u pitanju basma: žena kleči ispred korpe i izgovara čaroliju. Svoju korpu je isplela samo za spretne žene. Ovakve reči zbunjuju. Kao da žena prepolovljuje čovečanstvo: na one kojima poverava korpu i na one kojima
uskraćuje korpu. Dobri i zli, spretni i nespretni, lepi i ružni.
Korak po korak i misao treba ovako shvatiti: prva reč u svetu pripada duhu, jer je duh rečju stvorio svet; u materijalnom svetu pak prva reč ne pripada duhu, nego delatnosti. „Materijalizovani čovek prvo treba da čini dobro i dobro treba da čini, tek potom se u njemu može probuditi želja za dobrim; i tek posredstvom dobrih dela može se probuđena želja za dobrim uzdići u duhu i u znanju.“ Ovo shvatanje je dijametralno suprotno ubeđenju racionalističkog čovečanstva. Istorijski čovek smatra da najpre treba znati i pripremiti se u duhu: zatim sledi dobra namera i iz nje izvire dobro delo. To je sokratovska greška koja obrće red stvari i ne shvata zašto dobra namera ne sledi svoje dobro znanje i zašto dobro znanje ne sledi dobro delo. Prosto ne sledi zato što ga i ne može slediti. U materijalnoj prirodi mora se započeti delom. Delo razvija dobru nameru i njeno dobro poznavanje i dobro znanje. Niko nikada nije prvo zamislio korpu i parnu mašinu i istinu. Prvo je načinio i stvorio i pronašao. I pošto je načinio i pronašao, otkrio je značaj onoga što je učinio.
Drugi korak je sledeći: „Zato dakle kao što za grijeh jednoga dođe osuđenje na sve ljude, tako i pravdom jednoga dođe na sve ljude opravdanje života. Jer kao što neposlušanjem jednog čovjeka postaše mnogi griješni, tako će i poslušanjem jednoga biti mnogi pravedni.“ Ovi stihovi iz Poslanice Rimljanima svetog Pavla uče da treba započeti od delatnosti. Delatnost nije privatna lična stvar, stvar izolovanog Ja; to je neizbrisiv i večni pečat na licu sveta: zbog jednog slučaja izlilo se prokletstvo, zbog jednog slučaja izlilo se oslobođenje. Jedno jedino delo oslobodilo je duhovne sile koje su ukupno čovečanstvo povukle neopozivo u prokletstvo, i jedno jedino delo oslobodilo je sile, koje izvode celokupan svet prema opravdanju. Bilo je to jedno jedino delo, i ono, ma koliko da je i moglo biti skriveno, kao u usamljenim planinama poslednja misao umirućeg u zazidanoj pećini: ovo jedno jedino delo bilo je presudan i sudbonosan korak ili prema grehu ili prema istini.
U Indijankinim rečima, kada kaže da svoju korpu nije isplela za sve, nego samo za spretne žene, krije se nekakvo razlikovanje. Razlika se ne odnosi na to da je svet podeljen na spretne i nespretne žene i da ona svoju korpu ostavlja samo spretnim ženama. Učenje Poslanice Rimljanima moglo nas je dovoljno ubediti u to koliki značaj posvećuje arhaički čovek delatnosti. „Ne presuđuje stvarni sadržaj dela, nego posvećena suština delatnosti.“ I time cela situacija postaje jasna za jedan jedini tren. Nije reč o korpi, kao što nikada nije reč o korpi, ni o parnoj mašini, ni o čizmama, ni o istini, niti o otkrivenim mislima. Ono o čemu je uvek i u svakom slučaju reč, to je posvećena suština delatnosti. Nije to besmislena produktivnost: nagomilavati predmete, preplaviti svet pronalascima. Predmetni sadržaj delatnosti ne znači ništa, kao što s gledišta čoveka ništa ne znači predimenzionirana predmetna kultura, kakva je ova savremena, ako je delatnost koja stvara predmete istovremeno nije posvetila. Stvaranje može biti „kao što za grijeh jednoga dođe osuđenje na sve ljude“. I zaista: instinkt slepe, glupe delatnosti zahvatio je čoveka i neposvećeno oslobodio takvu duhovnu snagu koja ga je povukla u sudbonosnu situaciju.
Kada je Indijanka isplela svoju korpu, klekla je pred nju, molila joj se kao da je Bog i rekla: „Nisam učinila to za sve žene, samo za spretne.“ Ne za zavidljive, za tamne, za zle, za osvetoljubive, nego je učinila za nežne, za nasmešene, za dobrodušne, za čiste. Indijanka je znala da nije presudna stvarna sadržina delatnosti, nego njena posvećena suština. I jer zna da je svako delo neopozivo večni pečat, ona pada ni ničice pred sopstvenim delom i kaže: „Kada sam plela ovu prvu korpu, ruke su mi vodile svete sile, i neka ova sveta sila živi u svakoj korpi do kraja vremena; žene, samo je dotičite svetim rukama. A čija je ruka zla, proterujem je sada u trenutku rađanja korpe: ne sme je ni taknuti!“ „Niko neka ne poveruje da sam ja to učinila za sve! Ne! Samo za vešte žene koje će živeti u budućnosti.“
4
Sada su na okupu svi činioci smisla malene priče.
Prvo što treba razumeti: arhaički čovek svoju delatnu ličnost nije shvatao i razumevao kao individualno Ja, nego kao delatnost univerzalnog čoveka. Subjekat delatnosti je univerzalan čovek. Svako delo u ime celog čovečanstva učinjeno je radi celog čovečanstva.
Drugi korak: kada u individualnom čoveku deluje univerzalan čovek, kao što kaže Kliment Aleksandrijski: dovoljno je ako jedan jedini čovek odgovori Sfingi — ili kao Vivekananda: ako neko zamisli istinu, ako to učini u usamljenim planinama u zazidanoj pećini, istina će preplaviti zemlju — ili kao apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, kao što za greh jednog snađe prokletstvo sve ljude, i pravdom jednoga mnogi će biti opravdani — u ovoj aktivnoj delatnosti nije presudan stvarni sadržaj, nego njegova posvećena suština.
Ova dva elementa skupa: aktivan čovek u svojoj delatnosti se poistovećuje s univerzalnim čovečanstvom i karakter delatnosti ne rešava stvarni sadržaj, nego posvećenost — ova dva elementa skupa podrazumevaju šta je arhaički čovek držao i šta osećao kultom. Drevni kult nije istaknuta praznična aktivnost, kao što je kasnija postala kada je sveštenstvo izuzetno, retko i simbolično otvaralo put između materijalne prirode i sveta duha, i na taj način su posvećena određena dela: žetva, rat, venčanje, krunisanje. Drevni kult je bio univerzalna svest koja se upija u tkanje života, kako bi svaki čovek u ime svakog čoveka neprekidno postupao tako da svojim delima ostvaruje duhovne sile, i zato svako delo mora biti posvećeno, jer ako nije, svet će preplaviti neposvećena sila. Kao što su kasnije, kada se izgubila ova svest kulta, neposvećene tamne sile zaista i preplavile svet. Kada Indijanka klekne pred svojom korpom i blagoslovi je, istorijski čovek je sklon da to smatra suvišnom i glupom praznovericom. Obožavanje korpe nije praznoverica, nego kult. Kult je sakralna delatnost čija je samo krajnja posledica da i samog čoveka trone, i on pada ni ničice pred svojim sopstvenim delom (delom univerzalnog čovečanstva) i obožava ga. Kult je konstantno održavanje veze između duhovne i materijalne stvarnosti, saopštavanje božjih sila prirodi. Upravo zbog toga je kult ona čovekova delatnost posredstvom koje se lagano budi u čoveku dobra namera i ta dobra namera budi u njemu i njegovo dobro znanje. Čovek se svojom delatnošću vraća na svoje duhovno mesto koje je materijalizacijom izgubio; ali se ne vraća individualan čovek, nego univerzalno čovečanstvo. Kult nije ono što je kasnije retko i eventualno posvećivalo delatnost; kult na drevnom stupnju znači: neprekidna sakralna delatnost. Svaka delatnost čovekovog života bez izuzetka bila je sakralna, jer je arhaički čovek znao da nebeska vatra duha zrači kroz dela.
5
Da bi neko razumeo drevnu kulturu, mora sasvim da prevrednuje svoje misli. Prevrednovati ovde ne znači ništa drugo do obrnuti mišljenje istorijskog čoveka. Istorijski čovek u središte postavlja materijalnu prirodu, u prirodu svoje materijalno Ja i ceo svet želi da podredi i stavi u službu svog materijalnog Ja. Njemu treba da služi duh, duša, razum, kao što njemu treba da rađa zemlja, njemu treba da cveta livada i njemu da blistaju zvezde. Vasiona je veliki plen, postoji zato da čovek poždere i provari iz nje sve što poželi. Za istorijskog čoveka je prirodno da je on zakupac sveta.
Arhaičko čovečanstvo se može prepoznati po jednoj jedinoj rečenici. Zapis koji se odnosi na nastanak Ji đinga u Kini glasi ovako: „Sveti mudraci drevnih vremena na sledeći način su sačinili Ji đing: kako bi na tajanstven način pomagali bogovima svetlosti, pronašli su proricanje iz hajdučke trave.“ Druge knjige bi mogle reći: kako bi pomogli bogovima svetlosti, pronađeno je brojanje; kako bi pomogli bogovima svetlosti, opletena je korpa od vrbovog pruća.
Ovde u središtu ne stoji materijalni čovek koji živi u materijalnoj prirodi. Ovde u središtu živi neki neimenovani duh ili bog, ili misao, koje Ji đing naziva bogovima svetlosti, što bi druga knjiga možda mogla nazvati duhom ili idejom. I samo ljudsko Ja služi bogovima svetlosti i ljudska delatnost povećava moć bogova. Ako materijalni svet smatra za plen i svojim delom iz sveta uzima ono što mu je potrebno, to se naziva: korist. Ako arhaički čovek svojom delatnošću pomaže bogovima svetlosti, to se zove: kult. Korist i plen izvučeni iz materijalne prirode jesu smisao i cilj delatnosti istorijskog čoveka. Smisao kulta i bogova svetlosti, odnosno duha, drugačije rečeno nebeske istine, opet drugačije rečeno: ljudske pomoći pružene idejama, smisao je da čovek bogove svetlosti, odnosno ideje, duh učini lepšim, većim, bogatijim, cvetonosnijim. Razlika između istorijskog i arhaičkog čoveka nalazi se u razlici koristi i kulta. I iz koristi izviru kultura, ali je ona skroz stvarna i spoljno materijalna; jer su predmeti u istorijskom dobu plodovi neposvećene delatnosti, koji, istina, ulepšavaju svet na površini, ali ne služe bogovima svetlosti. Lepota predmeta ne deluje povratno na čoveka i ne uzdiže ga i tako čovek ostaje neposvećen. To je naročito katastrofalno za kulturu čoveka novog doba: dok stvara visoku predmetnu kulturu, on sam živi varvarskim životom. Velika kultura „izvire samo iz ljubavi, nikada iz sebične, kratkovide, koristoljubive delatnosti“. Kao što čovečanstvo, otkako ga vodi sebično koristoljublje, nikada i nije stvorilo nikakvu kulturu .jedino korisna oruđa kojima materijalno Ja pljačka svet. Cilj kulta nije korist, kult je služba svetlosti; cilj sakralne delatnosti drevnog čoveka je realizacija duhovnih sila. Realizovane duhovne sile ne pružaju korist individualnom Ja, nego celoj zemlji i celokupnom čovečanstvu posvećeni procvat, obilje, lepotu, mir i blistavost. Služba arhaičkog čoveka je zagadetna i neuhvatljiva. Niko ne zna da kaže koji je zakon sakralne delatnosti. Niko ne uspostavlja pravila službe svetlosti. Kao što kaže Ji đing, čovek na tajanstven način pomaže bogovima. Ne sebi: bogovima. I božanske sile ne zadržavaju za sebe ovu pomoć, nego je poklanjaju zemlji: daruju joj plodnost, obilje, bogatstvo, mir, i daruju svet posvećenim bivstvom, čoveka hlebom, odećom, kućom, ognjištem, mišlju, posudama, lepotom i korpom od vrbovog pruća.
6
Kult je briga sakralne delatnosti o zemaljskoj prirodi. Zemljoradnja nije nastala da bi čovek pljačkao žitna polja slično gladnim zverima, nego da bi proizvodio žito za umrle pretke. U Egiptu se još jasno može dokučiti da „kad sin čovečiji seje raž i pšenicu, čini to zato da njima hrani svog oca“. Svaka zemljoradnja je bila kult, služba, sakralna delatnost.
Njive žita su se širile oko crkava i grobova. Prve pokrete kulta učinio je čovek kada je „seme pokrio zemljom“. Ova briga je prvo delo. I žito, kad je sazrelo, nije se našlo na pijaci, nije postalo predmet šićarenja; žito je pripadalo mrtvim precima. Kada je čovek samleo žito i od njega ispekao hleb, živeo je od poklona mrtvih. Za svako zrno žita dugovao je precima. I mrtvima, bogovima, precima je pripadalo vino, vuna, drvo, voće, meso. Običaj žrtve, koji je još bio živ na pragu istorijskog doba, samo je bleda uspomena na drevni život: kad je prvina zemaljskih plodova posvećivana bogovima ili kad je prilikom jedenja jelo najpre nuđeno bogovima da ga okuse. U istorijskim vremenima ili još kasnije, u novom dobu ništa ne bi bilo ili nije besmislenije nego plodove žetve ili berbe, žito ili vino posvetiti bogovima. Metafizički smisao ljudske delatnosti se promenio i obrnuo: čovek više ne služi, nego porobljava. U središtu nije procvat prirode, nego korist materijalnog Ja. Kult je uživanje, i umesto njega je nastupilo mnoštvo predmeta posredstvom neposvećene delatnosti, što se naziva kulturom, neznano zbog čega. Kult je briga sakralne delatnosti o materijalnoj prirodi; ono što se danas naziva kulturom, to je eksploatacija materijalne prirode u korist Ja.
Brihadaranjaka upanišada je sačuvala ono vreme kada je Džanašruti, veliki brahman, gradio gostionice pored puteva, primao putnike kako bi „od njegovog što više pojeli“. „Jelo je sasvim sigurno sam Brahman“, kaže Veda. I svaki narod zna za boginju koja čuva božju hranu, Cerera, Demetra, Anapura, ili kao što Meksikanci kažu: Kenteotl, što znači „Bogata boginja plodnog semena“.
Može se pričati kako su štit, mač, koplje bili kultna oruđa u očima arhaičkog čovečanstva: simboli duhovne vladavine, muževne snage. Moglo bi se reći kako su domaći predmeti čoveka izvorno i u svom drevnom obliku bez izuzetka svi bili kultni, darovi božji simbolični predmeti, kao korpa Indijanke, koju je korparka posvetila samo spretnima i koju je oplela za indijansko pleme. Moglo bi se pripovedati kako su ljudske delatnosti, sveštenička, ratnička, sudijska, zemljoradnička, trgovačka, umetnička, učiteljska, ali u prvom redu kako je delatnost vladajućeg kralja bila u drevnom dobu kult, drugačije rečeno služba univerzalnom čovečanstvu i prirodi, sakralna delatnost. Kako su sakralna delatnost bili odevanje, obrada vrta, gajenje životinja, mešenje hleba, kupanje, gostoprimstvo, lečenje, pisanje, pečenje glinenih sudova, vuneno tkanje, kuvanje — sve kultovi, jer je čovek kroz svako delo neposredno preživljavao živi duh koji zрачи u materijalnu prirodu, i božansku snagu. Posle shvatanja metafizičke delatnosti objašnjavanje ovih pojedinosti već je suvišno u određenom smislu. Kult je posvećena delatnost koju čovek obavlja u ime univerzalnog čovečanstva za spas cele prirode, kao sredstvo duhovnih sila i bogova. Istorijski čovek radi za sebe i njegova delatnost sebičnog interesa izgubila je sakralnu suštinu: rad je tamno, neposvećeno, gorko, teško delo podobno prokletstvu. Rad je u drevna vremena bio zabranjen — samo su nečisti, neposvećeni mogli da ga obavljaju. Ništa nije bilo dozvoljeno što je čovek radio samo za sebe. „Ko kuva samom sebi“, kaže Manu, „bavi se zabranjenom delatnošću.“ Delatnost u radu gubi svoj pravi smisao, jer se duh ne može realizovati u radu. Čovek želi korist, plen, dobija ga, ali ono što za njega mora da plati jeste gubitak svete svetlosti svoje delatnosti.
To je smisao priče o korparki Indijanki.
Bela Hamvaš
