Ono što je bitno jeste večna vitalnost, a ne večni život.
Imanuel Kant je živeo sa saznanjem kao sa suprugom koju mazi i pazi; četrdeset godina ležao je pored nje u istom duhovnom krevetu i sa njom izrodio čitavu lozu nemačkih filozofskih sistema, čiji potomci i danas nastanjuju naš građanski svet. Njihov odnos prema istini uvek je monogaman, kao i odnosi njihovih duhovnih sinova: Šelinga, Fihtea, Hegela i Šopenhauera. Ono što ih privlači filozofiji jeste žudnja za redom, koja u sebi nema ničeg demonskog, jedna snažna nemačka žudnja, objektivna i akademska, koja teži da disciplinuje duh i uspostavi uređenu arhitekturu sudbine. Oni poseduju ljubav prema istini, pravednu ljubav, trajnu i uvek vernu. Ali ovoj ljubavi potpuno nedostaje erotsko, ona plamteća želja da se sagori; oni u istini, u svojoj istini, vide suprugu i posed od kojih se ne odvajaju do časa smrti i kojima nikada nisu neverni. Zato u njihovom odnosu prema istini uvek postoji nešto što podseća na domaćinstvo; i zapravo, svaki od njih sagradio je sopstvenu kuću samo da bi u nju sklonio bračni krevet i svoju verenicu, to jest svoj posed, svoj filozofski sistem. I majstorskom rukom oni rade, služeći se drljačom i plugom, tu zemlju koja je njihova, tu parcelu duha koju su osvojili za čovečanstvo iz iskonske čestite haosa. Razborito pomeraju granice svog saznanja sve dalje, sigurni u srcu kulture svog vremena, i predanošću i znojem postojano povećavaju prinose duhovne žetve.
Ali strast za saznanjem kod Ničea rađa se iz sasvim drugačijeg temperamenta, iz gotovo antipodnog univerzuma duha. Njegov stav pred istinom u potpunosti je demonske prirode; to je vrelo daha, nervno-treperava, inkvizitorska strast koja se nikada ne zasićuje i nikada ne iscrpljuje, koja se nikada ne zaustavlja ni na jednom rezultatu i juri dalje od svih odgovora ka daljem nestrpljivom i tvrdoglavom ispitivanju. Nikada on sebi ne dozvoljava saznanje uklesano u kamenu, kojem bi mogao da se zakune na vernost kao svojoj ženi, svom „sistemu“, svojoj „doktrini“. Sve ga stimuliše i ništa ga ne može zadržati. Čim jedan problem napusti svoje čedno stanje, šarm i tajnu skromnosti, on ga nemilosrdno napušta drugima bez ljubomore, baš kao što Don Žuan, njegov brat po instinktu, čini sa svojih mille e tre (hiljadu i tri), ne mareći više za njih. Jer, na isti način na koji svaki veliki zavodnik kroz sve žene traži Ženu, na isti način Niče traži, kroz svako saznanje, Saznanje – ono večno saznanje koje je bestelesno i nikada do kraja dostupno. Ono što ga uzbuđuje do tačke patnje i očaja nije konačno osvajanje, niti stvarni užitak poseda, već uvek i jedinstveno ispitivanje, potraga i lov. Njegova ljubav je za neizvesnost, a ne izvesnost, i kao rezultat toga, njegovo čulno ushićenje je „okrenuto ka metafizičkom“ i sastoji se od „amour plaisir“ (ljubavi iz zadovoljstva) prema saznanju, demonske žudnje da zavede, razotkrije, strastveno prodre i siluje svaki duhovni subjekt – odjekujući onim iz Biblije, u kojoj muškarac „poznaje“ ženu i čineći to zadobija njenu tajnu. On zna, taj večni relativista vrednosti, da svaki od ovih činova saznanja, svaki od ovih vatrenih poseda duha nije „definitivno saznanje“ i da istina, u krajnjem smislu te reči, ne dopušta da bude posedovana, jer; „onaj ko misli da poseduje istinu, nikada neće videti koliko mu stvari izmiče!“ Zato se Niče nikada ne kući, s ciljem da štedi i konzervira, on ne gradi duhovni dom; on želi (ili je možda prisiljen nomadskim instinktom svoje prirode) da ostane večno bez poseda, usamljeni Nimrod koji luta sa svojim oružjem kroz sve šume duha, koji nema krov, ni ženu, ni dete, ni slugu, ali koji, s druge strane, ima uzbuđenje i užitak lova; poput Don Žuana, on ne obožava trajno osećanje već prolazne „trenutke veličine i ekstaze“. Njega isključivo privlači avantura duha, ono „opasno možda“ koje stimuliše i uzbuđuje dok potera traje, ali čim se postigne cilj, gubi svoj stisak. On ne traži plen, već (kako sebe opisuje u Don Žuanu saznanja) jednostavno „Duh, stimulaciju, slast lova i intriga saznanja, sve do najviših i najudaljenijih zvezda, dok više ničeg ne ostane za lov osim onoga što je beskrajno štetno u saznanju, poput pijanice koji na kraju pije apsint i alkohol dobijen iz kiseline.“
Jer Don Žuan, u Ničeovom duhu, nije epikurejac, rastrošni uživalac: u tome se razlikuje od tog aristokrate, plemića rafiniranog ukusa, sa tupim zadovoljstvom varenja, indolentnim mirom u zasićenosti, hvalisavošću koja paradira trijumfima i ispunjenim zadovoljstvom. Progonitelj žena – kao Nimrod duha – i sam je večno proganjan neumirućim instinktom; zavodnik bez skrupula i sam je zaveden gorućom radoznalošću; iskušavač koji je uvek iskušan da iskuša žene iz njihove nesvesne nevinosti, baš kao što Niče ispituje isključivo da bi ispitivao, radi neugasivog psihološkog užitka koji se treba okusiti. Za Don Žuana, tajna je u svima i nijednoj, u svima na jednu noć i nijednoj zauvek: baš kao i kod psihologa, u bilo kom datom problemu istina postoji samo za jedan trenutak, nikada u večnosti.
Zato intelektualni život Ničea nema tačku odmora, nedostaje mu bilo kakva površinska mirnoća nalik ogledalu: on teče dalje, transformišući se, vraćajući se na sebe, sagorevajući u brzim strujama. Kod drugih nemačkih filozofa, postojanje teče epskom spokojnošću; njihova filozofija kao da se okreće udobno i na neki mehanički način, raspliće nit; oni filozofiraju duboko iz svojih fotelja, opuštenih udova, i dok razmišljaju, jedva da registruju povišen krvni pritisak u telu, groznicu u svojoj sudbini. Nikada se kod Kanta nema onaj snažan utisak uma zgrabljenog mišlju kao od strane vampira, bolno podvrgnutog užasavajućoj potrebi da stvara i razrađuje ideje; a Šopenhauer, posle svoje tridesete godine, nakon ostvarenja dela Svet kao volja i predstava, nosi zadovoljno lice službenika koji se sprema da podigne penziju i povuče se među hiljadu mrvica gorčine preostalih iz ustajale karijere. Svi oni koračaju preciznim i sigurnim korakom stazom koju su sami odabrali, dok Niče uvek ima izgled nekoga ko je progonjen i nateran ka nepoznatom.
Zato intelektualna priča Ničeovog života (poput Don Žuanovih avantura) uvek poprima dramsku formu; to je lanac alarmantnih i hazardnih epizoda, tragedija koja se, bez mesta za zaustavljanje, u neumoljivom kretanju, seli iz jednog incidenta u drugi, sve ekstremniji, do neizbežnog strmoglavljivanja sa visina i sloma u dubinama. I upravo taj nedostatak predaha tokom potrage, ta neprestana obaveza da se misli, demonski pritisak da se napreduje, daju ovoj jedinstvenoj egzistenciji takav neprevaziđen osećaj tragedije i zavodljivo je transformišu u umetničko delo za nas (jer u njoj nema ničeg akademskog ili dobroćudno građanskog). Niče je bio uklet, osuđen na neprekidno mišljenje, kao divlji lovac iz legende osuđen na večni lov; ono što je bilo njegovo zadovoljstvo postalo je njegovo mučenje, njegova nevolja; i njegov dah, njegova dikcija, ima onaj divlji skok, vrelinu i lupanje srca progonjenog plena; njegova duša ima ambiciju i besnu žeđ onoga ko se nikada ne može odmoriti i nikada nije zadovoljan. Zato njegovi vapaji Ahasvera* toliko odjekuju, poput krika koji se otme iz njega u trenutku kada žudi za mirom, zadovoljstvom, odmorom; ali uvek žaoka večnog nezadovoljstva nasilno buši duboko u njegovu prenapregnutu dušu: „Volimo nešto, ali čim je ta stvar postala duboka ljubav, tiranin u nama (kojeg bismo možda nazvali našim višim ja) kaže: to mi mora biti žrtvovano. I tako mi to žrtvujemo, ali ne bez mučenja i pečenja na tihoj vatri.“ Ove donžuanske prirode nikada ne mogu ublažiti uzavrelu strast za saznanjem, nikada okusiti ljubavni zagrljaj žene, jer ih demon nezadovoljstva drži za gušu i gura ih sve dalje (taj isti demon koji je progonio Helderlina i Klajsta i sve ostale fanatične idolopoklonike beskonačnog). I to je kao zavijanje plena u begu probodenog strelom, kada Niče, progonjen demonom saznanja, uzvikuje: „Svuda su oni, vrtovi Armide, stoga uvek mora biti novog kidanja i sveže gorčine u srcu. Moram podići nogu, svoju umornu i ranjenu nogu, i zato što sam obavezan da to učinim, često bacam radostan pogled unazad ka lepim stvarima koje me više nisu mogle zadržati – upravo zato što me više nisu mogle zadržati!“
Takvi krici iz dubine, takvi nesalomivi jecaji koji dopiru iz najskrivenijih odaja patnje, odsutni su u svemu ostalom što koristi termin filozofija. Možda je ujednačeni žar izbijao iz srednjovekovnih mistika, jeretika, svetaca gotičkog doba (mada na prigušeniji način i stisnutih zuba) kroz mračno zaogrnut jezik. Paskal, koji je celu svoju dušu zaronio u čistilište sumnje, i on je poznavao ovaj preokret, ovo pustošenje večno-tražeće duše, ali nikada, ni sa Lajbnicom, ni sa Kantom, Hegelom ili Šopenhauerom nismo bili potreseni takvim elementarnim tonom. Jer, koliko god ove naučne prirode bile lojalne, koliko god nam se njihova hrabra i odlučna koncentracija ka svemu sada činila, oni ne mogu da se bace celim svojim bićem, nepodeljeno, srcem i utrobom, nervima i mesom, celom svojom sudbinom, u herojsku igru saznanja. Oni gore kao sveća, to jest odozgo nadole, od glave, uma. Deo njihovog postojanja, onaj vremenski deo, privatan i samim tim najličniji, uvek ostaje zaklonjen od sudbine, dok Niče rizikuje sebe totalno, on koji se neprestano približava opasnosti „ne samo pipcima ledenog mišljenja“, već sa svim ekstazama i mukama svoje krvi, sa svim zamahom svoje sudbine. Njegove misli ne dolaze samo spolja, iz same sudbine, već su grozničavi proizvod stimulisane progonjene krvi, nerava koji drhte od nasilja, čula koja se nikada ne zasićuju, potpunog zagrljaja vitalnog osećanja: zato se njegove ideje, poput Paskalovih, protežu tragično, u strastvenoj priči o duši; one su posledica, gurnuta do ekstrema, najopasnijih, gotovo fatalnih avantura – živa drama koja nas pogađa u srž (dok životne priče drugih filozofa ne pomere intelektualni horizont ni za milimetar). Pa ipak, čak i u najgorčoj nevolji, on ne bi želeo da zameni svoj život, svoj „hazardni život“, sa njihovim, koji je model reda, jer ono što ostali traže u saznanju, aequitas animae†, stabilan spokoj za dušu, bedem za odbijanje viška osećanja, Niče prezire jer to umanjuje vitalni impuls. U njegovim očima, za tragičnu figuru, onu herojsku, u „bednoj borbi za opstanak“ nema povećanja sigurnosti, nema zaštite od emotivnih turbulencija. Nema sigurnosti, i nikada nikakvog zadovoljstva ili zasićenosti onim što se ima! „Kako možete biti bačeni u ovu čudesnu neizvesnost i višestrukost postojanja, a da ga ne preispitujete, a da ne drhtite od želje i strasti koja je rezultat takvog ispitivanja!“ kaže on, prezrivo se rugajući onima koji ostaju pored vatre, lako zadovoljnima. Kako tupi deluju u svojim hladnim izvesnostima, udobno balsamovani u ljušturi svojih sistema; ono što njega privlači uvek je opasni talas, avantura, zavodljiva višestrukost, blještavi mamac, večni zanos i večno razočaranje. Kako oni nastavljaju da praktikuju svoju filozofiju u toplom prebivalištu svojih sistema, kako se time bave kao trgovinom, pravedno uvećavajući svoje posede; ne, njega privlači samo igra, ulog višeg bogatstva, bogatstva sopstvenog postojanja. Jer, avanturista kakav jeste, on nema čak ni želju da poseduje sopstveni život: i tu on i dalje žudi za herojskim viškom: „Ono što se računa je večna vitalnost, a ne večni život.“
Sa Ničeom se prvi put na pučini nemačke filozofije pojavljuje crna zastava piratskog broda: čovek drugog tipa, druge rase, nove marke heroizma, filozofija koja više nije odevena u profesorske i naučničke odore, već naoružana i oklopljena za borbu. Drugi pre njega, uporedivo smeli i herojski navigatori duha, otkrili su kontinente i carstva; ali samo sa civilizatorskim i utilitarnim interesom, kako bi ih osvojili za čovečanstvo, kako bi popunili filozofsku mapu, prodirući dublje u terra incognita mišljenja. Oni zabadaju zastavu Boga ili duha na novovosvojene zemlje, grade gradove, hramove i nove puteve u novini nepoznatog i za njihovim petama dolaze guverneri i administratori, da obrađuju zadobijeni teren i sa njega žanju komentatore i učitelje, ljude kulture. Ali krajnji cilj njihovog truda je odmor, mir i stabilnost: oni žele da uvećaju posede sveta, propagiraju norme i zakone, uspostave viši red. Niče, nasuprot tome, upada u nemačku filozofiju kao što su filibusteri upadali u špansko carstvo krajem šesnaestog veka, divlji, neobuzdani, razmetljivi roj desperadosa, bez nacije, vladara, kralja, zastave, doma ili boravišta. Poput njih, on ne osvaja ništa za sebe, niti za bilo koga ko ga sledi, ni za boga, ni za kralja, ni za veru, već jedinstveno radi užitka u osvajanju, jer on ne želi ništa da stekne, osvoji ili poseduje. On ne sklapa nikakav ugovor niti gradi kuću, on prezire pravila ratovanja koja su postavili filozofi i ne traži učenika; on, revnosni uznemiravač svakog „mrkog mira“, svake udobne ustanovljenosti, traži samo da pljačka, da uništi poredak vlasništva, osigurani i cenjeni mir ljudi; da vatrom i mačem širi tu večno-budnu vitalnost duha, koja mu je dragocena koliko i njihov turobni i neplodni mir. On se pojavljuje audiciozno, pustoši tvrđave morala, gazi ograde zakona, nikome ne poštedi život i nikakva ekskomunikacija iz crkve ili krune ga ne može zadržati. U njegovom tragu, kao i pri upadu filibustera, ostaju oskrnavljene crkve, profanisana hiljadugodišnja svetilišta, srušeni oltari, ponižena osećanja, smrvljena ubeđenja, opljačkana kolevka morala, horizont u plamenu, svetionik drskosti i moći. I on se nikada ne vraća da uživa u onome što je stekao, da to učini svojim vlasništvom: samo nepoznato, ono što nikada nije u potpunosti osvojeno ili propisno istraženo, to je njegov večni domen, njegov jedini užitak je da vežba silu, da „budi spavače“. Odbacujući sva verovanja, ne polažući zakletvu nijednoj domovini i pričvrstivši crnu zastavu amoraliste za svoj jarbol, on stoji pred svetim nepoznatim, beskrajnom samoćom kojoj je demonski bratski nastrojen i preko koje pravi nove i sve opasnije prelaze. Sa mačem u pesnici, nogom na buretu baruta, on usmerava svoj brod dalje od obale. Sam pred svim opasnostima, on peva sebi, da bi proslavio sebe, svoju bukansku pesmu, svoju pesmu plamena, svoju himnu sudbine.
Da, znam ja od kud sam,
Ko plamen sam nikad sit
Tinjajući sebe trošim,
Šta god taknem, svetlo biva,
A pepeo šta ostavim,
Plamen sam ja, to je bit.
Ahasver je ime dato „lutajućem Jevrejinu“, liku koji se pojavljuje u legendi o Ahasveru kao onaj koji je navodno rugao Hristu na putu ka raspeću i stoga bio osuđen da zauvek luta zemljom. Čini se da je legenda nastala u Istočnoj Evropi tokom srednjeg veka. Slavljena je uz kult vampira u periodu romantizma, a Šeli postavlja Ahasvera kao vodeću prometejsku figuru u svojoj pesmi „Kraljica Mab“.
† Latinski koncept pravičnosti, poštenja, jednakosti ili simetrije.
Štefan Cvajg
